Амфилохије обљубио малолетни „Данас“

Поделите:

Према новом нацрту измена и допуна Kривичног законика, за кривично дело обљуба малолетног лица предвиђена је казна доживотног затвора – без могућности помиловања.

Овај текст је текст честитки, оних најискренијих, а то значи готово сасвим саркастичних и ироничних, успут с тачком на крају уместо ускличника. Стога, желим да честитам најслободнијем, најнезависнијем и најобјективнијем дневном листу у Србији по имену „Данас“ што води неуморну и неустрашиву, а надасве клерикалну кампању поводом посете председника Србије Сабору Српске православне цркве.

Честитам новинарки Јелени Тасић што је у претходних пет дана потписала – што пуним именом, што иницијалима – сваки од дебеовских прилога („Патријарх позвао Вучића, већина владика против“, „Притисци на противнике Вучићевог обраћања“, „Владике једногласно сместиле Вучића у ’Црвени салон’“, „Вучић претио владикама поверљивим папирима“ и „Владике против покушаја стварања партијске цркве“), од којих су се чак четири нашла на насловним странама. Али, морам да честитам исто тако и за непотписан, редакцијски коментар „Фолирање и претње“ од 15. маја, у којем се поносно истиче уставобранилаштво, по којем је овај лист иначе нашироко познат, и председник назива „самохваљеним студентом права“, како би се ваљда клерикалној позицији дао неки смисао. Изгледа као да га је диктирао „Данасов“ нови-стари пријатељ Млађан Ђорђевић, актуелни световни аташе Амфилохија Радовића.

Безрезервно честитам „Данасу“ што данас узима у заштиту најконзервативније, а то значи, ксенофобичне, хомофобичне и ратно хушкачке владике „с машинком и ’калашњиковим’ у рукама“, попут митрополита црногорско-приморског Амфилохија Радовића, рашко-призренског Теодосија и сличних, само зато што су против председниковог предлога о разграничењу и трајног решења косовског проблема. Узгред, моје поздраве новинари „Данаса“ нека пренесу и свом брату по части Југославу Ћосићу, који свештено лице по имену Ненад Илић, једног од бивших мужева Оље Бећковић, овог што се куне у косовски мит, а своју садашњу супругу шаље на протест опозиције да рецитује клетве Николаја Велимировића, истовремено покушава да представи као модерно крило СПЦ-а. Није „Данасу“ то ни прва ни последња кооперација са Н1.
Сарађивали су и током читаве прошле године, када им је обома, од тренутка када је председник августа у јавност изнео да се залаже за разграничење с косовским Албанцима, количина негативних прилога о тој теми порасла експоненцијално. Да, исти они који данас тврде да ни не знају шта је био план, с намером да председник удовољи њиховим питањима и тиме уради оно што ниједан присебан политичар не би урадио, оптужују га најзад да их безразложно окривљује. Зашто су, дакле, кренули тада у тако негативну продукцију, кад им наводно ништа није било јасно?

И они и ја врло добро знамо да је онако како је расла шароликост опозиционе групације Савез за Србију, расла и шароликост колумниста и коментатора у њиховим медијима, а посебно у „Данасу“, и на тој транспарентности им без дилеме треба честитати. Осим званичне Демократске странке Србије, „Данас“ је пригрлио и њене радикалне отпатке, попут Марка Јакшића и Славише Ристића испред покрета „Отаџбина“, откако је тај покрет постао део СЗС-а. Нешто пре тога обављено је дубинско прање клерофашистичке организације Двери и Бошка Обрадовића, где моје посебне честитке одлазе новинарки Лидији Валтнер за интервју од 9. јуна 2018. под називом „Са лидером Двери у шетњи кејом на Дорћолу, о крафт пиву, музици…“. Не треба заборавити ни њеног супервизора Јасмину Лукач, уредницу политичке рубрике, која није написала колумну да није била посвећена овим племенитим подвизима чишћења и реферментирања. Зато им свима честитам на добро обављеном послу, посебно што су у свом листу на петнаестогодишњицу убиства премијера Зорана Ђинђића, 12. марта 2018, објавили оглас „Устани за Kосово!“, иза којег стоји управо „Отаџбина“ и у којем се председник Србије оптужује за издају. Треба их разумети јер новинари су, како кажу, ипак у незавидном финансијском положају.

С Амфилохијем Радовићем – самозваним вршиоцем опела на Ђинђићевој сахрани, који га је мртвог проклео речима из Павловљеве посланице „ко се мача лати, од мача ће и погинути“ – од којег ће иста „Отаџбина“ тражити да анатемише Вучића, „Данас“ је шуровао и 1. јула, када је с њим објавио интервју и насловницу „Референдум о Kосову је потпуно бесмислен“. За проливене крв и сузе овом листу пак несумњиво треба дати орден пошто је насловницама „Вучићев план за Kосово није прошао код Путина“, „Скот срушио представу да САД мењају политику“ и „Путин стишао Вучића“ ишао чак и против оних страних службеника који су подржали председниково компромисно решење. Тако су убеђивали домаћу јавност да је власт обмањује и шири лажне вести, идући наруку ономе за шта се залаже СЗС – за избегавање питања статуса, односно за „замрзнути конфликт“.

Ипак, новине „Данас“ су данас лист са највећим бројем неистина, лажних вести, демантија и одговора. То су, да подсетим, они који су рецомо писали: да је Светозар Маровић добио српско држављанство и да га због тога не испоручују Црној Гори; да Братислав Гашић постаје директор контроле летења, ради изазивања додатног незадовољства због случаја „Хеликоптер“; да једном од ухапшених студената на протестима, иначе припаднику Двери, нису у затвору два дана дали ни храну ни пиће; да се руши читав Kлинички центар у Нишу због наводно погрешно постављеног зида; да су радници у лесковачкој ’Јури’ принуђени да носе пелене; да неуниформисани припадници Министарства унутрашњих послова прате тадашњег заштитника грађана Сашу Јанковића… А то је само оно чега одмах могу да се сетим, не листајући своју архиву.
Због тога, изузетне честитке и признања иду и врсним новинарима-послушницима: Kатарини Живановић, Снежани Чонградин, Вуку Јеремићу, Бојану Цвејићу и многим другим, који су, већином са до јуче декадентно другосрбијанских позиција преко ноћи прешли у такође декадентно издање бораца за политичко корисни клерикализам и који тему председниковог одласка на Сабор СПЦ-а повезују с питањем заштите првостепено осуђених Срба у црногорском „државном удару“, за коју агитује управо Амфилохије Радовић. Нови најбољи другар „Данаса“, након Ђинђића, проклео је небројано пута и Мила Ђукановића, гејеве залажући се за насилну акцију против Параде поноса, Ивицу Дачића након потписивања Бриселског споразума и најзад Александра Вучића због спремности да се одупре ортодоксним ставовима Цркве која не хаје за губитак суверенитета над делом српске територије и живи у небесима.

Kако се све ово онда уклапа у изјаву Грујице Спасовића, једног од оснивача овог листа, који у једном интервјуу из 2003. говори о „четири стуба“ „Данасове“ уређивачке политике – антифашизму, антимилитаризму, антишовинизму и антиклерикализму – зацртане још 1998. године? Мора бити да је, постављањем главног и одговорног уредника Драгољуба Драже Петровића 2016. године, и након беседа о чудесном дрвету јабуке у дворишту „Делта холдинга“ стејкхолдера Божидара Андрејића, Радивоја Цветићанина и Душана Митровића у тексту „Мирослав Мишковић: Радо бих да водим развој села“ од 8. јуна 2015, настао некакав нови „Данас“, чији су запослени свесни да би тешко могли да раде у медију који данас не функционише попут њиховог. Мора бити да данашњи „Данас“ онда није стар 21 годину, већ је напунио тек три-четири године, стога завршни изрази захвалности и дивљења због Оскара додељеног за игнорисање морају отићи мојим омиљеним интелектуалцима-колумнистима, мом „Пекинг-бy-нигхт-идолу“ из средње школе Светиславу Басари и Николи Самарџићу. Свака част овим момцима када су допустили да их један равногорац насамари и зато их подржимо. Тако се то ради.

Alo

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here