Анализа постизборних прилика у Црној Гори

Поделите:

мср Вања Вученовић, политиколог

Након недавно одржаних парламентарних избора у Црној Гори, ову суседну земљу задесио је истински, за многе неочекивани, политички потрес. У моменту настајања овог текста, све релевантне информације на терену, али и јасна статистика освојених мандата у црногорском парламенту, недвосмислено указују на то да је практично искључена и теоријска могућност да актуелни председник Црне Горе, Мило Ђукановић, и његова Демократска партија социјалиста (ДПС) „обезбеде“ потребну парламентарну већину. Три опозиционе листе, „За будућност Црне Горе“, „Мир је наша нација“ и „Црно на бијело“, окупљене око минимума заједничких принципа садржаних у недавно закљученом коалиционом споразуму, а о чему ће бити речи у наставку текста, вреде укупно 41 мандат. Наравно, то јесте „танка“, али oпет и довољна већина за формирање нове и, у неку руку, другачије црногорске владе.

Резултати црногорских избора и условно извојевана победа задобиће истински смисао само уколико она означи  и дефинитивни крај једног режима и система. Да ли ће та дуго освајана слобода „умети да пева“, показаће време које је пред нама. Након тортуре коју је српски народ преживљавао под доскорашњим режимом у Црној Гори, од будуће власти се очекује много у смислу промене тог односа. Опет, потребно је остати објективан па признати да се ради о сложеном и дуготрајном процесу који се неће ни брзо ни лако окончати. Опипљиви помаци у решавању српског питања биће условљени различитим факторима. У првом реду, они ће зависити од снаге oних политичких чинилаца које у Србији виде свог природног и стратешког савезника. Друго, очување српског националног, културног и духовног идентитета у Црној Гори, мораће да прође и филтер консензуса унутар програмски шаренолике опозиционе коалиције.

Ипак, да бисмо могли правилно антиципирати развој будућих догађаја, а потом и дати иоле тачнију прогнозу шта српски народ очекује у овој земљи, нужно је да се суочимо са непобитном чињеницом о постојању предодређености свих будућих важнијих дешавања у Црној Гори политичким, геополитичким и стратешким правцима који су исцртани управо у Ђукановићевој ери. Зато је сасвим умесна упитаност о томе, којим ће маневарским простором, заправо, у овим већ унапред задатим оквирима, располагати нови носиоци власти.

Посматрано из перспективе актуелног политичког тренутка, Ђукановић је данас, након готово три деценије ничим спутаване владавине,  приморан да се суочи са својим највећим страхом – губитком свих полуга и механизама власти. Као суровом политичком прагматику са необичном способношћу за прилагођавање глобалним политичким трендовима, Ђукановићу је омогућено да три деценије буде истински господар живота и смрти у Црној Гори. Вероватно најбољу дефиницију његове политичке природе дали су поједини црногорски политичари, описујући га на следећи начин: „Завидан прагматизам да остане на власти, без терета идеологије. Идеологија му је у ствари – опстанак на власти. Држава је средство, власт је циљ“.

Није никаква тајна да је владавина Мила Ђукановића све време била оптерећена бројним криминалним и корупционашким аферама у којима су директно или посредно били умешани истакнути појединци из црногорског режима. Свим важнијим факторима у међународној заједници такве „активности“ су биле добро познате, али се црногорском председнику сав тај његов „несташлук“ гледао кроз прсте. Разлоге такве попустљивости требало би потражити у Ђукановићевој неупитној лојалности и недвосмисленом опредељењу да, следећи геополитичке векторе и аспирације западних центара моћи на овим просторима, а у мери у којој је то потребно, ради на трајном слабљењу и обуздавању српског фактора у Црној Гори, па тиме и у региону.

Дакле, Ђукановић је, како би по сваку цену сачувао власт и личну моћ, пристао да беспоговорно служи агенди која је директно усмерена против српског народа. У том маниру, без жеље да одступи од  извршења овог задатка, он је и дочекао отрежњујуће суочавање са недавним изборним поразом.

Почеци муњевитог политичког и државничког успона овог некадашњег амбициозног комунистичког апаратчика поклапа се симболично са 1999. годином и НАТО бомбардовањем тадашње Савезне Републике Југославије. Подсећања ради, средином марта исте године, црногорски парламент је донео резолуцију којом се захтева повратак мобилисаних црногoрских резервиста и тражи да тадашња Војска Југославије не користи територију Црне Горе у случају рата са НАТО пактом. Током поменутог бомбардовања 1999. године, у тренутку када је у Београду боравио актуелни председник Белорусије, Александар Лукашенко, како би пружио подршку и помоћ нашем народу и земљи, Ђукановић се на Западу састајао са тамошњим званичницима не би ли им се препоручио за поузданог партнера на чије „услуге“ могу у сваком тренутку да рачунају.

Ово нескривено дистанцирање црногорског државног руководства од сваке помисли да Србији пружи било какву па и симболичку подршку током вишемесечног разарања и отворено сврставање на страну оних који Србији не мисле добро, несумњиво да је Ђукановићу обезбедило позамашан кредит код западних сила и практично зацементирало његов будући политички постамент.

Од тог тренутка прошло је подоста времена, пуне две деценије. Некада чврсти постамент на крају није одолео силовитом ударцу који је стигао као одговор на погрешну процену режима да ће „коначни обрачун“ са Српском православном црквом деловати кохезионо у погледу коначног уобличавања тзв. новог монтенегринског идентитетаУједно, то је требало да буде и завршни чин у одавно започетом, пузајућем процесу демонтаже српског идентитета у Црној Гори. Кап која је прелила ионако препуну чашу акумулираног незадовољства због лошег животног стандарда и неповољних економских прилика у Црној Гори, био је, свакако, спорни антиевропски, антицивилизацијски и дискриминаторски Закон о слободи вероисповести.

Заправо, крвави међунационални сукоби на простору некадашње СФРЈ, потпиривани и разбуктавани из утицајних иностраних центара, који су у својој „коначници“ за циљ имали фрагментацију и уситњавање српског животног простора и сламање доминације српског факторасвој очекивани епилог задобили су у немилосрдном обрачуну  званичне Подгорице са српским народом у Црној Гори и са његовим културним и духовним идентитетом.

На тој прагматичној и исплативој политици супротстављености свему што има и призвук српско, а уз нескривену подршку и наклоност запада, Ђукановић  је сво ово време успешно одигравао улогу некога ко је требало да спутава артикулисање српске идеје у Црној Гори.  И тај план је спровођен успешно, али се показало да је у својој оперативној фази имао доста недостатака.  У том смислу, жесток удар на Српску православну цркву био је  крајње лоша процена, и то не лично Мила Ђукановића, већ оних којима је он раније понудио своје „услуге“ као и њихових убојитих think tank тимова aнгажованих на задатку осмишљавања различитих сценарија за ове наше просторе. Мило је још неколико дана пред изборе обећавао како ће једном за свагда завршити то са Црквом.

Ипак, одважно и поносно, тамошњи српски народ је исцртао јасне црвене линије које црногорски режим није смео прећи. Готово непрекидне вишемесечне масовне литије организоване у свим већим црногорским градовима и народ сабран у идеји да по сваку цену одбрани православне светиње и сопствени идентитет, давали су довољно поводa за оправдани оптимизам. Српски народ је показао одлучност и заједништво каква се ретко сретала у нашој богатој али и турбулентној  националној историји. Надахнути и охрабрени отвореним пастирским позивом митрополита црногорско-приморског Амфилохија да изађу на изборе исправно их означивши као последњу закониту линију одбране православних светиња, грађани Црне Горе су већински рекли „не“ тридесетогодишњој погубној политици која је свој идентитет градила на платформи подстицања антагонизма према Србији, српском народу и Српској православној цркви.

Добро, из ове данашње перспективе можемо да констатујемо да је једна важна фаза окончана и да је једна, условно речено, мала победа извојевана. Победили су  грађани Црне Горе, пре свега  и изнад свега. Практично, отет је мали педаљ слободе, удахнуто мало ваздуха пред нове битке које очекују Црну Гору. Купљено је мало додатног времена за потребну консолидацију тамошњих српских снага. Истовремено, промене у врху црногорске државе требало би да донесу дозу неопходне релаксације у односима Црне Горе и Србије. Да ли ће се то уистину и догодити на терену или ће остати на нивоу предизборног слогана, остаће непознаница до даљњег и зависиће и од ширег стратешког контекста у коме се налази данашња Црна Гора.

У том смислу, јасна одлучност нових црногорских власти да ван снаге ставе постојећи спорни Закон о слободи вероисповести, биће први и прави индикатор истинске жеље за побољшањем положаја српског и православног народа у Црној Гори. Потребно је ипак приметити и то да првобитна верзија постизборног споразума опозиционих листа из неког нејасног разлога овај проблем не препознаје, иако је то, као што смо раније рекли, централно питање које је одлучило исход црногорских избора.

Друго, све потоње тачке поменутог споразума говоре о томе да ће нова власт јачати и унапређивати сарадњу са НАТО савезом, да ће спроводити све обавезе преузете међународним уговорима, те да неће покретати поступак за повлачење признања Косова. То открива много и о спољнополитичким приоритетима Црне Горе у времену које је пред нама. Они се, очигледно, неће променити. Опет, говоре посредно али и довољно јасно о односу према Србији и српском народу, који ће, према свему судећи, и у новим приликама бити приморан да настави институционалну, па и сваку другу борбу за очување сопственог идентитета.

Аутор овог текста се пита, каква ли је то нужда натерала носиоца листе коалиције „За будућност Црне Горе“, Здравка Кривокапића, лидера коалиције „Мир је наша нација“, Алексу Бечића и лидера коалиције „Црно на бијело“, др Дритана Абазовића, да у поменутом споразуму поброје баш поменуте приоритете. Све то негде личи на оправдање пред оним центрима моћи о којим смо говорили у ранијем делу, уз чији ће „благослов“ опозиционим листама бити ипак омогућено да врше власт у Црној Гори. То не значи да ће нова власт имати и реалну моћ да суштински управља приликама у црногорском друштву. Истинска моћ би и даље могла остати ипак негде другде. Извесно је да ће предстојећа власт бити тестирана по питању своје одлучности да настави пожељним стазама које је утабао управо Ђукановић.

Они мање добронамерни, негде са пуним правом, читајући опозициони споразум, могли би да констатују да ће све остати исто само што, ето, можда Мила више неће бити. Зато је право питање да ли Црну Гору очекује суштински дисконтинуитет са претходним периодом или ће добити владу идеолошког и програмског континуитета. Да ли ће и после старог Ђукановића доћи неки нови Ђукановић?

Једно је сигурно – народ је, као што смо већ назначили, на претходним црногорским изборима јасно гласао за суштинске промене. Тражио је драстичну промену односа према Србији, српском народу и Српској православној цркви. Тешко да је ико могао и претпоставити да би сви они бројни и озбиљни захтеви који су месецима истицани на литијама, а које су довеле до промене власти, могли бити преточени у неколико тачака које, уколико се остане на томе, не дају превише разлога за неки претерани оптимизам у светлију будућност. Наш народ каже да је време мајсторско решето. А борба у Црној Гори ће и поред ових промена и убудуће бити жива. То је једино извесно.

Фото: Александар Милутиновић

kcns

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here