АНЂЕЛКОВИЋ: Прилика за геополитичко освешћење

Поделите:

Приштина изазива проблеме, а онда Запад тражи да их заједнички „превазилазимо“. Тако се од Србије стално извлаче нови уступци

Албанци на Косову и Метохији поново дивљају. На то смо већ скоро па навикли. Све ће се опасно трести а онда ће се на неко време смирити. За нас је сада битно да коначно озбиљније размислимо о широј позицији у којој се налазимо. Важно је да се не губимо у секундарним појавама, већ да се фокусирамо на суштину. У том смислу сврсисходно је да кренемо од бруталног факта – а не од актуелне албанске провокације којом се наши медији усиљено баве – да тек што је окончана битка у вези са пријемом наше сецесионистичке јужне покрајине у Интерпол, из Брисела су нам стигле поруке да дијалог између Београда и Приштине мора да се настави. Пoртпaрoл Eврoпскe кoмисиje Maja Кoциjaнчич пoзвaлa је – што је врло цинично – обе стране да што брже обезбеде потребне услове за то, уз својеврсну констатацију да је недопустиво да се неспоразум око чланства Косова у Интерполу пројектује на све оно што има везе за ЕУ интеграцијама тзв. Западног Балкана.

ИЗАЗОВИ И ДИЛЕМЕ
За Брисел није битно што косовско-албанска страна до сада није испунила ништа или готово ништа из свог пакета уступака у контексту дијалога који се одвија од 2013, док је Београд, чак и наглашено мазохистички, једнострано повукао низ договорених потеза себи на штету. Није од значаја за ЕУ ни последње, и сада актуелно, косовско драконско кршење Централноевропског уговора о слободној трговини (ЦЕФТА) из кога произлази функционисање зоне слободне трговине на простору Балкана који је ван ЕУ. Приштина га је бахато погазила већ и увођењем таксе од десет процената за производе из остатка Србије. И никоме ништа!

Тако ће, плашим се, бити и са најновијим драконским потезима Приштине које у светлу последица које производе можемо да назовемо „кристалним данима“, када се по узору на некадашње уништавање јеврејске имовине (али и прогањања људи) од стране нациста једне новембарске ноћи 1938. године, кренуло – после дизања такси са десет на 100 oдсто – у спаљивање српске робе јужно од Ибра. Ту је створена атмосфера погрома која, недајбоже, лако може да се са комерцијалних предмета прелије и на наш народ.

Сепаратистички албански лидери на Косову донели су одлуку да потпуно блокирају пословање српских фирми на простору наше земље који је по Резолуцији 1244 доспео под протекторат ОУН, након чега су га евроатлантски центри моћи у наредним корацима препустили контроли Албанаца. Можда ће у предстојећим сатима и данима отићи и много даље. Упорно провоцирају и крше договоре а онда Запад – тако је до сада било а не верујем да ће се ишта променити – од њих и нас, не улазећи у то ко је створио проблеме, тражи да их заједно превазилазимо (и тако се од Србије сукцесивно извлаче нове „концесије“).

Пешак пролази поред графита у Београду, 12. фебруар 2018.

Притом се са Приштином све ради у рукавицама и нападно уздржано, док се Србији на посредне и непосредне начине поручивало и поручује да ће она – уколико се у бирократско-политичким структурама ЕУ процени да није довољно посвећена дијалогу – имати низ проблема. Од кочења даљег тока европских интеграција до повлачења других потеза који би, за почетак овдашњим официјелним структурама, загорчали живот. Да ли све то треба да нас плаши? Уверен сам да је одговор –  гле парадокса – не! Штавише, за нас може да буде само позитивно. Можда ће нас коначно натерати да уистину геополитички прогледамо.

БУМЕРАНГ САНКЦИЈА
Од дешавања у Сирији до Јужнокинеског мора, много тога нам показује колико се свет изменио. Надигравања око Интерпола али и низ повлачења признања Косова – од стране држава које су раније, по инерцији или услед директне принуде Запада, прихватиле приштински сецесионистички акт – демонстрира нам да се горе речено полако пројектује и на нас. Нисмо више заточеници западне хегемоније. То говоре чињенице, а не пуке жеље! Далеко од тога да Запад не може да нам направи проблеме, али не треба заборавити да они који су на линији антисрпске политике ионако већ раде против нас, од РС до Косова. Разлог што то не раде још више искључиво је резултат чињенице да су заокупљени другим стварима, као и тога да ми више немамо глобални значај као некада.

У таквим околностима, рационално гледано, нема смисла да се узнемиравамо што нам са Запада поручују да нас неће примити у ЕУ ако не будемо кооперативни и не наставимо – и то по било коју цену – преговоре са приштинским екстремистима. Ни тако нас неће примити у Унију. Уосталом, ни она није оно што је некада била. Тако је у многим аспектима, али сада говорим о потенцијалној користи коју од чланства могу да извуку нове сиромашне чланице. Са друге стране, могу да имају више штете него раније, због обавезе да своју спољну и безбедносну политику усагласе са ЕУ. Довољно је рећи да су чланице ЕУ, противно својим интересима, морале да уведу разне видове санкција Русији. Њихови ефекти су врло штетни, како за велике тако и за мале ЕУ земље.

Сaнкциje EУ прoтив Русиje и рeципрoчнe мeрe Москве, према одмереним проценама Аустриjскoг институтa зa eкoнoмскe студиje, проузроковале су привредама чланица Уније штету која се мери десетинама милијарди евра. Према неким, додуше пре новинарским него научно утемељеним оценама, штета је и знатно већа, те се мери стотинама милијарди евра. Али и да није тако, и први податак – као и са њим повезана чињеница да су санкције против Русије коштале ЕУ готово пола милиона радних места – врло је забрињавајући. Разне индустријске гране су озбиљно погођене, од ауто-индустрије до производње опреме за енергетски сектор.

О томе колико су негативне последице антируских санкција и за пољопривреду Европске уније видимо и по опсежним мерама које је усвојио Брисел како би колико-толико била надокнађена штета која је из тога проистекла по европске пољопривредне произвођаче. Те компензационе мере се продужавају на инсистирање Комитета за пољопривреду Европског парламента, али ипак имају привремени карактер, и велико је питање да ли ће у једном моменту изгубити садашњи обим, услед чега би европски фармери били препуштени сами себи, са великим цеховима које треба да плаћају због неодговорне политике бриселске администрације и својих националних влада, које, уз сво негодовање због нарушавања националних интереса, на крају послушно следе смернице које им задаје Вашингтон.

НУКЛЕРАНИ ПРОФИТ
Тако је било и биће и у безбедносној сфери. Да се не лажемо, ЕУ је ипак цивилно крило НАТО-а, иако све чланице Уније нису у његовим редовима. Ствари се на крају сведу на то да су на неки начин део Евроатлнантског блока. То је и те како опасно. НАТО се у интересу унутрашњег круга својих господара агресивно понаша према Русији и логично је да она на то тражи одговоре. Уз конвенционалну, то има и ону много опаснију димензију, нуклеарну. Под застором наивне лажи да се развија механизам одбране од иранских ракета, на границама некадашњег СССР-а инсталиран је амерички антибалистички систем. Да ствари буду горе, он сутра не мора да буде (дефанзиван), иако данас формално јесте. На исте ракете врло брзо могу да буду монтиране нуклеарне бојеве главе, чиме би одбрамбени систем постао офанзивни.

Војник на стражи поред америчке антиракетне базе у румунском Девеселу

Руси то одлично знају и успешно изналазе ефикасне одговоре на ту претњу. То изазива фрустрације западних планера који као да су мислили да ће Кремљ аутистично седети скрштених руку. Пошто је покушај антибалистичке преваре неутралисан легитимним јачањем руских нуклеарних капацитета и размештањем конвенционалних система којима претња може да буде елиминисана, Вашингтон је повукао следећи потез. Притеран уз зид, наизглед је реаговао ирационално. Најавио је повлачење из Спoрaзумa o рaкeтaмa срeдњeг и крaткoг дoмeтa закљученог 1987. године.

Тако Европа преко ноћи може да се претвори у велику америчку нуклеарну базу. Наравно, као и са санкцијама Русији, уследиле би сурове узвратне мере Москве. Нема тог значајнијег ЕУ града који се не би нашао на мети руских ракета са нуклеарним бојевим главама. То Америка и хоће! До нуклеарне катаклизме вероватно неће доћи, али хоће до много већих војних трошкова. Из тог угла да се вратимо питању зашто САД повлаче потез који делује ирационално. Одговор није сложен: неће повећати своју војну моћ, али хоће профите свог војно-индустријског комплекса.

Не само да ће он добити нове наруџбине, већ ће њих, као и неке постојеће, други плаћати. Многе НАТО чланице биће принуђене да, наводно због своје одбране, издвајају новац за америчке ракете средњег домета. Нема везе што је Вашингтон без стварног разлога створио проблем чији они постају део. Ко ће о томе смети да говори а да не изазове бес Беле куће? Мало ко од лидера НАТО земаља и ЕУ држава које нису у том пакту али су му и те како подређене.

ХРВАТСКА УСЛУГА
Како је неко својевремено рекао, често испадне да је опасније бити амерички савезник него противник. Вашингтон неретко увлачи своје „партнере“ у игре из којих за њих настаје само штета. С обзиром на то, и да немамо проблем са Западом у вези са антисрпском политиком тамошњих водећих фактора када се ради о Косову и Републици Српској, ваљало би крајње хладно размислити да ли има смисла срљати у ЕУ. То је такође један – само мекши – вид евроатлантских интеграција. Такву димензију јој даје обавезна спољна и безбедносна политика која је плод европских интеграција.

Још када узмемо у обзир да се по питањима наших виталних националних интереса од стране низа западних чиниоца против нас и даље спроводи политика агресије – само овај пут мирнодопске, а не оружане – а да нам је Русија кључни фактор подршке у одбрани српске ствари (што се видело и у контексту одмеравања снага у Интерполу), логично је упитати се чему стерилне а оптерећујуће ЕУ интеграције?  Стигли смо на том путу до неке тачке, и то је можда у реду, али зашто бисмо за ништа давали много како бисмо даље настављали ЕУ странпутицом?

Отуда, можда нам Хрвати, Бугари и други који су сада изнова од својих НАТО шефова добили задатак да коче наше ЕУ интеграције – као и хистерична Приштина која је мислила да ће волшебно од нас добити баш све што је пожелела па бесни кад чује да се то није десило – чине велику, веома велику услугу! Нека сви они плаћају рачуне за НАТО политику санкција према Русији и – много већег него до сада –  увлачења ЕУ у финансијску и ширу нуклеарну арену, а ми ћемо остати по страни.

Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here