Anđelković: Šta je Srbija dobila Erdoganovom posetom?

Podelite:

Neposredno pred dolazak u zvaničnu posetu Srbiji, turski predsednik Erdogan je istakao da su odnosi Srbije i Turske veoma važni za mir i stabilnost Balkana. Jer, kako je pojasnio – podrazumevajući da o regionalnoj ulozi njegove velike i moćne države ne treba posebno pričati – „Srbija je ključna zemlja na Balkanu za očuvanje mira i stabilnosti”. S druge strane predsednik Vučić je naglasio da je poseta turskog lidera potvrda velikog prijateljstva dva naroda i prilika da se otpočnu novi procesi u međusobnim odnosima. Predsednik Srbije je pri tome akcenat stavio na ekonomske odnose te se zahvalio turskim investitorima. U sličnom duhu je bilo i ono što nam je posle (geo)političkog uvoda poručio Erdogan, otkrivši da je zajednički cilj Srbije i Turske da međusobna godišnja razmena uskoro dostigne milijardu dolara.

NEOBIČNO „PRIJATELJSTVO“

Sve rečeno lepo zvuči i primamljivo deluje. No, da vidimo šta je tu realno i na koji je to način, a koliko u svemu ima protokolarnih i prigodnih fraza, koje uvek prate susrete na vrhu. Pogotovo predstavnika država koje su ne tako davno prošle kroz period napetih odnosa. Nema sumnje da Srbija i Turska umnogome imaju, a tim pre su u prethodnim decenijama na naglašen način imale, suprotne geopolitičke interese. Doduše, ne našom krivicom. Turska se postavlja kao čuvar otomanskog nasleđa, uključujući njegove etničke komponente proizašle iz islamizacije tokom osmanlijske vlasti nad našim krajevima i sa tim povezanih etno-konfesionlanih procesa. Takođe je branilac (kvazi)državne konfiguracije Balkana nametnute posle raspada Jugoslavije, čijem stvaranju je i sama bitno doprinela.

Ankara je početkom 90-ih podržala nastojanje muslimanske elite u Sarajevu da osamostali Bosnu i Hercegovinu u administrativnim granicama koje je imala kao republika nekadašnja jugoslovenske federacije. To je podrazumevalo gaženje legitimnog prava srpskog konstitutivnog naroda na uporedno samoopredeljenje u smislu odbrane prava na ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom. I uz to je impliciralo pokušaj nametanja hegemonije BiH muslimana nad tamošnjim Srbima i Hrvatima.

Time je prouzrokovan rat u kome je Turska na razne načine aktivno podržavala muslimansku stranu. Tako je postupala i u vezi sa Kosovom i Metohijom, gde je, doduše u prvoj fazi znatno prikrivenije, bila na pozicijama albanskog secesionizma. Kasnije je Ankara popustila sve kočnice i  bila među najgorljivijim zagovornicima i potom učesnicima oružane NATO agresije na Srbiju te, u drugoj, mirnodopskoj etapi agresije, stvaranja i priznavanja nakaradne kosovske paradržavne tvorevine.

ANTISRPSKE KOMBINACIJE

Jasno je koliko su svime time pogođeni srpski interesi. Štaviše, oni su i dalje meta Ankare. Turska odobrava želje Sarajeva da Republika Srpska bude suštinski ugušena, makar i opstala kao puka administrativna jedinica bez izvornog, i u Dejtonu potvrđenog, državnog sadržaja. Slično stvari stoje i sa Kosovom i Metohijom. Nije ni za očekivati da Turska odustane od tamošnje secesije koju je podupirala, ali ona nastavlja da radi protiv nas, neumanjujući svoju podršku aktuelnom nastojanju Prištine da zaokruži svoju nakaradnu „državnost“ kroz članstvo u relevantnim međunarodnim organizacijama i proširenjem kruga država koje su priznale separatističke tekovine kosovsko-metohijskih Albanaca.

Da stvari budu i gore Ankara izražava podršku tzv. „teritorijalnom integritetu Kosova“, što, kako izgleda, predstavlja iz njene perspektive crveno svetlo za njegovu moguću podelu, o kojoj Beograd tiho ponovo počinje da priča kao modelu za kakvo-takvo kompromisno razvezivanje kosovskog čvora. Štaviše, takav stav može da se tumači kao podrška za pokušaj okupacije i severa Kosova u nekom trenutku. Između ostalog i radi toga već sada Turska asistira pripremama za stvaranje tzv. kosovske vojske.

Teško da su sve to dobre osnove za prijateljstvo Srbije i Turske. Naravno, osim ako se ne radi o svojevrsnom sado-mazo geopolitičkom odnosu, gde Srbija odustaje od vitalnih srpskih nacionalnih interesa, odnosno svodi svoje pretenzije samo na zaštitu onoga što je ostalo od njene teritorije i na nastojanje da se krnja srpska država i deo srpskog nacionalnog prostora koji obuhvata, ekonomski konsoliduje i nekako uključi u sve fluidniji evroatlantski poredak. Nadam se da nije tako, jer to bi bilo za naš narod pogubno.

LAŽ I ISITNA

Geopolitička arhitektura Evroazije je dubinski već promenjena a samo je pitanje kada će i kako to postati formalizovano. Država Kurdistan u povoju, narušavanje tursko-američkog savezništva, sve otvorenije neprijateljstvo Ankare i Berlina, ruski uspesi u Siriji. To su samo neki aspekti tih erozivno-konstruktivnih kretanja u vezi sa Turskom. A radi njih je Ankari bitno i da na Balkanu potvrdi svoj značaj, odnosno učvrsti status kvo na način kako ga ona vidi.

To podrazumeva – ako je to moguće – dodatno pretvaranje laži u „istinu“ i istine u laži, te cementiranje već ranije obavljenih takvih poduhvata. U tom licemernom svetlu, delovanje Srba na severu Kosova ima secesionistički karakter, o odbrana celovitosti Kosova je u skladu sa međunarodnim pravom. Bosna i Hercegovina je nedodirljiva a Republika Srpska remetilački faktor kao što su, navodno, Kurdi na Bliskom i Srednjem istoku.

Nema veze što je sadašnja konfiguracija Balkana nastala kao rezultat čistog, zapadno-turskog, direktnog ili indirektnog nasilja. Ekonomskom, propagandnom i vojnom agresijom tu, baš tu, srušeno je međunarodno pravo, što danas kao bumerang pogađa mnoge države od Španije do Iraka, uključujući i samu Tursku.  Srbi u BiH i Hrvatskoj su u vreme početka raspada Jugoslavije, u skladu sa njenim tada važećim ustavom, imali pravo da na teritorijama gde su bili većina odlučuju o svojoj sudbini jednako kao i njihovi drugi konstitutivni narodi. Štaviše, pravo konstitutivnih naroda na samoopredeljenje bilo je starije od analognog prava jugoslovenskih republika.

(I)RACIONALNI RAČUNI

To je Zapad u savezu sa značajnim faktorima iz tzv. „islamskog sveta“ (Turska, Iran, Saudijska Arabija) grubo anulirao. Doduše i mi smo – umesto da odlučno delujemo u skladu sa mogućnostima koje nam je pružao Ustav države u kojoj smo živeli – nakratko pristali da učestvujemo u prljavoj igri koja je do toga dovela. Da sada ne širim priču o Badinterovoj komisiji (1991-92), ali ona je, uz maskiranje brutalnog razaranja svetskog poretka u lažno ruho međunarodnog prava, trasirala put za jednostranu secesiju Hrvatske, Slovenije, Makedonije pa, na kraju krajeva, i BiH.

Neko sa strane je uzeo sebi za pravo da procenjuje da li ima šanse da opstane ili je u fazi raspadanja međunarodno priznata država, i kakve će, uprkos onome što kaže njen ustavni poredak, biti nove međudržavne granice njenih administrativnih elemenata. Ipak, čak i Badinterova komisija nije mogla da prizna pravo na secesiju Kosova. No, isti oni globalni igrači među kojima je veliku ulogu imala i Turska, koji su se podržavajući rušenje Jugoslavije pozivali na pomenuto arbitražno telo osnovano od tadašnje Evropske ekonomske zajednice – protivno njegovim stavovima da republičke granice postaju državne – drsko su radili na otcepljenju Kosova od Srbije. I, da se ne lažemo, u mnogome su to postigle.

Sada je Ankara došla u situaciju da neki od nje moćniji činioci, po svemu sudeći, prihvataju da se na delu krurdskog entničkog prostora, makar de fakto, omogući postajanje kurdske države sa  posledicama koje to u narednim etapama može da ima i po teritorijalni integritet Turske. A već pre toga svakako će ta zemlja osetiti konsekvence po njenu stabilnost, međunarodni prestiž i mir unutar njenih granica. Avet razbijanja Jugoslavije lebdi nad svetom. No, to su sada već turski a ne naši problemi. Za razliku od te zemlje koja u duhu svoje otomanske imperijalne tradicije i islamske solidarnosti deluje protiv nas i tamo gde je se to – ako posmatra u užem smislu svoje nacionalne interese – ne tiče, Srbija je davno dokazala da van sfere naših neposrednih interesa ne čini ništa protiv Turske i kada to može.

Setimo se samo grčko-turskog rata (1919-1922) kada je regent, odnosno zatim kralj Aleksandar Karađorđević – možda i pogrešno – odbio da se u sukob umeša na strani Grčke i tako u kritičnom momentu, kada je i mali dodatni impuls mogao da presudi ishod rata, doprinese i gorem udaru na turske interese od onoga koji su Srbi doživeli krajem 20. veka. Da je tako bilo, verovatno, tokom ratova za jugoslovenskog nasleđe ne bi imali na način kako je ispalo Ankaru protiv sebe. Naravno, Turska sve to ne ceni, što je i za očekivati od racionalnih geopolitičkih igrača. Tu, po pravilu, nema emocija niti pamćenja onoga što nije isplativo. Nemamo osnova da se ljutimo na druge što ne postupaju iracionalno kao mi. Umesto toga vratimo se, uz uvažavanje istorijskog podsećanja, aktuelnoj poseti turskog predsednika Srbiji i perspektivama tursko-srpskih odnosa.

STATIKA I DINAMIKA

Turska svakako ne namerava da pomogne rešavanje „srpskog pitanja“ ni na način koji bi podrazumevao čak i bolne kompromise (npr. odricanje od dela KiM) radi dugotrajnijeg mira i pomirenja balkanskih naroda. Kamoli da je spremna da sa nama pravi aranžman koji podrazumeva više od toga. Naprotiv, od nas očekuje da se radi interesa onih prema kojima ima dubinske simpatije na Balkanu (Albanci, islamizirani Srbi tj. Bošnjaci), totalno odreknemo prava da u po nas povoljnijim geopolitičkim okolnostima išta učinimo sebi u korist (npr. ujedinimo se sa Srpskom ili podržimo njeno pravo na samostalnost).  Sve to ima i bliskoistočnu dimenziju u kontekstu borbe Ankare za nepromenljivost granica (pošto je već doprinela njihovoj promeni tamo gde joj je to odgovaralo, odnosno i sada bi našla neku alhemijsku formulu da priča jedno a radi drugo kada bi joj neko stavio u izgled pripajanje naftom bogatog iračkog Mosula koji odavno priželjkuje).

Turci polaze od proste konstrukcije: kako na Balkanu tako i na Bliskom istoku. Razume se, na način da njima sve ide u korist. To u ovoj fazi kada su na pomolu po Tursku opasne tektonske promene, podrazumeva težnju statici a ne dinamici. Iz našeg ugla, naravno, stvari stoje drugačije. Ne treba da srljamo niti da se aktivno mešamo u nadigravanja velikih, ali nam svakako odgovara, kada su srpski interesi već bili grubo rušeni, da se postojeća geopolitička arhitektura našeg šireg i daljeg okruženja suoči sa ozbiljnim izazovima. Osakaćene srpske zemlje, tj. teritorija koja je danas pod jurisdikcijom Beograda i Banjaluke je po svetskim standardima retko homogena. Srbi tu čine 85-90 posto stanovništva, dok je većina manjina dobro integrisana. Postoje samo manje, i to ispresecane srpskim pojasevima, zone potencijalni i aktuelnih separatističkih strujanja, ali ako smo kakva-takva država a ne baš državni provizorijum, to ne bi smelo da nas ozbiljnije ugrozi. Opet, oko nas se nalaze raznovrsne veštačke tvorevine koje stoje na staklenim nogama i pitanje je da li bi i kako opstale u novonastalim okolnostima a bez direktne strane podrške.

Sve u svemu, nama odgovara parafraza poznate izreke jednog kineskog lidera: neka cveta hiljadu geopolitičkih cvetova. Makar to bujanje nosilo sa sobom i rizike. Ne odgovara nam zamrzavanje postojećeg poretka već dinamika pa ćemo videti šta će iz toga ispasti. Bilo bi  suludo da Beograd bude branilac svetskog i regionalnog sistema koji je na razne načine antisrpski, što ne znači da treba da delujemo kao avangardni rušilac bilo čega. Neka se stvari razvijaju svojim tokom a na nama je da čekamo priliku da ih u pogodnom momentu, uz što manju cenu, usmerimo sebi u korist, ali i da do tada ne narušavamo pozicije koje sada imamo i omogućavaju nam ofanzivu u pogodnom trenutku (od severa Kosova do RS). Da ne zaboravim i Crnu Goru, gde je Beograd već ozbiljno podbacio na račun tamošnjeg srpskog naroda izloženog, bez preterivanja, identitetskom genocidu.

RUSKI KLJUČ

Kada sve rečeno saberemo i oduzmemo, jasno je da mi sa Turcima nismo nikakvi prijatelji. Samo se pravimo, što je sasvim uredu dok je u funkciji ekonomske saradnje. Nama trebaju investicije, Turcima prostor za privrednu ekspanziju. Dok ne preuzimaju sektore koji su za nas od strateškog značaja jer se odražavaju na kapacitete države da se bori za svoje interese – dobrodošli su. Imamo u pozerskom padanju u zagrljaj interes i mi i oni. Potencijal za ekonomsku kooperaciju svakako je vredan toga te praznih fraza koje nam političari servisiraju. Uz to one imaju i značaj u vezi sa zalivanjem nacionalnog prestiža, pogotovo turskog.

Ta zemlja želi da bude velika sila, ali ipak je još daleko od toga. Ozbiljan regionalni činilac jeste, u stanju je da brani svoj suverenitet, ali u spoljnom sudaru sa Rusijom ili SAD vidi se, kako bi naš narod rekao, „ko kosi a ko vodu nosi“. A mi joj dobro dođemo sa našom spremnošću da, makar verbalno, priznamo primat velikima koji je i veći od značaja koji imaju. Pri tome, verujem, u našim institucionalnim strukturama ipak imaju na umu da na Balkanu Ankara ni približno nije ono što su Moskva i Vašington. Kada se radi o uticaju na ovdašnje procese bitna je – što svakako nije malo – skoro koliko i Berlin, samo dok je nemački primat u ekonomsko-finansijskoj sferi turski je u domenu uticaja na muslimansku populaciju ali i migrntske izazove.

Tako stvari stoje. Sa posetom Erdogana, uz svu pompu, ništa se radikalno nije promenilo. Privredni odnosi svakako dodatno dobijaju zamajac. Protokolarno „prijateljstvo“ se podiže za jedan stepen. I to je to. Međutim, ne znači da će trajno biti tako. Da na specifičan način relativizujem ono što sam rekao. Sa Turcima smo sada daleko od toga da budemo istinski prijatelji pa i geopolitički partneri. No, možda poslednje u nekom momentu i postanemo, bez obzira na koliziju interesa i sentimenata kojima smo se bavili, što trajno isključuje prvo. Samo po sebi, u domenu bilateralnih odnosa, ni pravo partnerstvo nije moguće, ali kao deo šireg geopolitičkog mozaika postoje izvesne šanse da se njega dođe. U vezi sa urušavanjem postojeće geopolitičke arhitekture sveta i izgradnjom nove, možda dođe do strateških sporazuma između Rusa i Turaka i u vezi sa Balkanom, odnosno njihovog sporazum da se zajednički bore za nametanje dogovorenih sfera uticaja. Tada se otvara prostor i za, makar u minimalnim okvirima (RS, Crna Gora i Srbija sa delom Kosova), rešavanje „srpskog pitanja“.

Ali ne zavaravajmo se, to ponavljam, da bi nam i tada Turska bila „prijatelj“. Prijatelj i ključni saveznik za tako nešto Srbiji može da bude samo Rusija. To je istina kao što je činjenica da su u geopolitici moguća kreativna rešenja te je mnogo toga do nekih granica podložno promenama. Setite se samo nedavnog naglašenog rusko-turskog neprijateljstva prouzrokovanog obaranjem ruskog aviona i sadašnjih pomaka ka ozbiljnoj saradnji. Slično tome, prilagođeno našoj veličini i uz neizostavnu asistenciju Moskve, nije isključeno ni pronalaženje svojevrsnog modusa vivendi između nas i Turaka. Ali, ponovo smo kod faktora i granica koje definišu prostor za geopolitike manevre, bez Rusije ostaje nam da se sa Turcima samo pravimo da smo „prijatelji“ i trgujemo. Ne valja ako imamo iluzije da je drugačije.

Dragomir Anđelković

PEČAT

Podelite:

2 Komentari

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here