АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ: Шта Турци хоће у Сирији?

Поделите:

Иако врло лицемерна у међународној политици, Турска у суштини има врло јасна очекивања: да се поштују њени државни интереси

Гледајући вести из Сирије о још једном у мозаику ратова на ширем Блиском истоку, поново смо сведоци једностраног новинарског извештавања, које обилује понављаном реториком о турској агресији, као и причама о курдском слободарском народу који се смело супротставио осовини зла против које је стао читав свет. Но, остављајући простора за какву-такву непристрасност и без намере да намерно провоцирамо наратив медијске информативне индустрије, покушаћемо да сагледамо овај сукоб и његову војно-историјску позадину из турске перспективе, која мало шта види на начин на који се то приказује у мејнстрим медијима.

Према турском војном вођству, курдски сепаратизам има три главне географске целине из којих се види претња по турски територијални интегритет: Прва целина је побуњеништво унутар саме Турске, где је и највише Курда, и где је најактивнија претња Радничка партија Курдистана (ПКК). Друга je Сирија; курдски сепаратисти у Сирији свој допринос за курдску ствар су давали много пре сиријског рата, али озбиљан замах су достигли тек по успону Исламске државе. У рату у коме велику улогу игра етничка и верска припадност, Исламска држава је јако значајан фактор, због којег се сиријска демографска слика радикално променила.

Трећа целина је Ирак. Сама територија је огромна и богата нафтом, а сан Курда је да се формира држава која би се протезала кроз Турску, Сирију, и у једном сценарију захватила и северни Ирак, што би у перспективи требало да омогући њен привредни развој. Све ове земље су кроз историју биле другачијих политичких и друштвених уређења, другачије религијске позадине, па су, између осталог, имале и себи својствене приступе курдском питању.

КУРДСКО ПИТАЊЕ У СИРИЈИ
Опасност по турске интересе је почела стварањем Исламске државе, која је запосела огромну територију унутар курдског и сунитског арапског језгра у северном делу Сирије. Како се сиријски конфликт интензивирао и Исламска држава свету показивала као злочиначка сила коју човечанство није могло ни да замисли, сваки државни или недржавни актер који је био вољан да уништи ову творевину био је добродошао. Тиме се створила највећа шанса за наоружавање и пружање међународне подршке сиријским Курдима, чему су они тежили деценијама.

Врло је важно узети у обзир да је ИД и њена окупациона зона у Сирији створила огроман вакуум моћи без легитимне власти, и то је можда најбитнији разлог зашто се тако кардинално изменила демографска структура северног дела Сирије. Исламска држава је у веома кратком року освојила огроман појас који се протезао дуж турске границе па дубоко у унутрашњост Сирије, обухватајући део земље који је најбогатији ресурсима, чиме су завладали над више од 80 одсто залиха сиријске нафте. Дуж турске границе су углавном били насељени сунитски Арапи и Курди, при чему је свака група контролисала своје градове. Међутим, када је ИД напала, талас избеглица различитог етно-религијског профила се само прелио преко границе и задржао на другој страни. То је Турску натерало да се суочи са непремостивм изазовом: да самостално збрине 3.5 милиона избеглица (у овом тренутку) без икакве међународне подршке.

ТУРСКО-КУРДСКИ КОНФЛИКТ
Курдски сепаратистички покрет ПКК крајем осамдесетих година почео је да се показује као озбиљан проблем за Турке. Турска, као кључна чланица источног крила НАТО пакта – са војском структурираном по НАТО стандардима како би била способна да се избори против „црвене“ претње и читаве совјетске инвазије – није успевала да схвати како се ради о свеопштој побуни и да се ухвати укоштац са курдском герилском борбом. Будући да претња није долазила споља, војно руководство није довољно озбиљно сагледало овај проблем. Но, уз међународну, као и подршку локалних курдских племена, ПКК је постао далеко већа ноћна мора за турску војску него Црвена армија. Анкара је убрзо била принуђена да развије антигерилску доктрину док су, са друге стране, дестабилизацијом Ирака курдски покрети добили лак приступ тешком наоружању.

Деведесетих година је овај сукоб ушао у нову фазу. ПКК је убрзо и званично прогласио рат против Турске Републике. Ни тада турска војска још нија имала одговарајућу доктрину и није разумела мотиве саме побуне. Приступ Турске је био такав да је комплетан курдски народ сматрала проблематичним, што је довело до огромног броја жртава међу курдским цивилима, неретко након насумичних бомбардовања по становништву од стране војске. Турска је већ тада имала позамашан број спроведених војних операција, међу којима су били и упади у ирачки простор. Будући да су се активности ПКК заснивале на герилској тактици „удари и бежи”, најпогодније им је било када би се друга етапа те тактике завршавала у северном Ираку, где је централна ирачка власт имала малу или никакву контролу, па су турски Курди ту успостављали своје базе и кампове.

Како су турске службе бележиле пораст броја напада на турске војнике и објекте из правца Ирака, војска је добила дозволу парламента за спровођење прекограничних операција. Турској је од изузетне важности било разбијање гнезда у горским деловима Ирака, што је њеним војним планерима створило велике логистичке проблеме, али је у коначници довело до тога да су активности ПКК знатно смањене.

Након хапшења лидера ПКК Абдулаха Оџалана 1999, двехиљадитих започиње низ крвавих напада. ПКК је циљала војне објекте, организујући терористичке нападе у великим градовима, и убијајући Курде који су одбили да сарађују. Како је у акцијама турске војске растао број убијених цивила, Анкара усваја нови приступ проблему, стављајући фокус не на цео курдски народ, већ на терористичке групе. Као део стратегије да се сепаратистички покрет размонтира мирним путем, курдским политичким партијама (које су имале врло јасне везе са ПКК-ом) је допуштено да уђу у турски парламент, чиме су Курдима додељена политичка права. Пракса је показала да је ово довело до наставка сукоба, али не калашњиковима, већ вербалним ратом у парламенту. Ово политичко непријатељство је довело до забране прво најекстремнијих, а потом скоро свих курдских партија, чији истакнути чланови су рутински хапшени.

МАСЛИНОВЕ ГРАНЧИЦЕ
Турци сматрају да је Курдима превише пута нуђена маслинова гранчица: Ердоган је по други пут у савременој историји покушао да дође до националног помирења. Први покушај датира из периода од 1999. до 2004, када је турска војска једнострано прогласила примирје у намери да дође до трајног мира, али су се Курди о то оглушили и наводно наставили са кршењем примирја. Ердоган је затим 2009. упутио прве сигнале промене политичког приступа кампањом „Заустављање тероризма и јачање националног јединства“. Исте године су почели преговори како би се нашао заједнички језик, уз много уступака са турске стране. Многи такви уступци су удрзмали понос нације (курдски политичари су званичном церемонијом као хероје дочекали борце који су се вратили из Ирака, а турским безбедносним структурама је било наређено да не интервенишу, упркос провокацијама).

Оно што Турци такође сматрају својом историјском грешком је наивност, јер су мислили да ће након одређеног времена и доста добре воље Курди заиста напустити своје сепаратистичке тежње које су трајале дуже од 30 година и однеле више десетина хиљада живота. Важно је напоменути да су у току „процеса решавања“ (како Турци зову период од 2009. до 2015), док је рат беснео, сиријски Курди почели да праве своје оружане групе које су биле у директном дослуху са ПКК, а имале су и техничку подршку. Виђени као једина легитимна групација која се супротставља Исламској држави, као и захваљујући међународном лобирању, Курди у Сирији почињу да добијају озбиљну финансијку, војну и политичку подршку са Запада. Мировни процес у Турској се завршио курдским нападом који је резултирао смрћу двојице полицајаца у Урфи, граду недалеко од Сирије који је насељен Курдима.

Поново су почеле борбе у самој Турској, а у политичку свест највећег дела јавности урезано је да са Курдима нема преговарања и да је мирење са њиховим постојањем на турском тлу једнако издаји. Курди су нападе ИД користили како би изнудили међународну помоћ, а главни циљ је заправо био јачање војних способности. Крајем јула 2015. у градовима Дијарбакир, Мардин, Сирнак, Мус, Батман и Елезе избила је масовна оружана побуна. Овог пута и кооординација и стратегија ПКК је била на вишем нивоу. У турским медијима се тврдило како су Курди мировни процес искористили како би се припремили за свеобухватни рат који би започео у курдским срединама. Испоставило се да је то тачно, будући да су Курди овог пута припремили и утврђења и ровове. Чак су ископали тунелске системе како би спојили стратешки важне делове градова.

ПИТАЊЕ БЕЗ ОДГОВОРА
Проглашен је полицијски час, а убрзо је постало јасно да ће, с обзиром на нову политику непримењивања силе против цивилног становништва, постати немогуће спровести војну интервенцију а не испровоцирати цивилне жртве. Жртава је свакако било, што је, између осталог, и довело до шире побуне, али највећа штета по турску владу била је светска пажња усмерена на дешавања у југоисточној Турској, као и кадрови колона избеглица који су се вртели на светским телевизијама. Ердоган је безуспешно покушавао да увери Запад како је заузимао улицу по улицу и кућу по кућу не би ли умањио број невино убијених. Све то је за турску војску представљало прави шок – заузимали су градове у сопственој држави не користећи пуни војни потенцијал (коришћење авијације, а често и артиљерије, било је забрањено како би се спречило страдање цивила), притом трпећи огромне губитке.

Већина градова је повраћена, од преживелих бораца неки су амнестирани, а турски врх је наредио хитну реконструкцију разрушених насеља. Ово је опет довело до промене приступа курдском сепаратистичком покрету: у домаћој јавности је створен наратив да држава не води рат против курдског народа, већ против терориста који бесповратно штете дугорочним интересима Курда. Ипак, на питање како ће Турска добити рат ако не придобије срца локалних Курда и не разбије спону између народа и ПКК-а – није одговорено.

Курди у Сирији су трпели озбиљне ударе Исламске државе. Како би се поразио радикални ислам, Западу је био потребан поуздан партнер на терену. Обамина администрација тада решење проналази у подржавању курдских оружаних група, највише се ослањајући на курдски ЈПГ (Одреди народне самоодбране). Од самог почетка Турска је изражавала забринутост због западног помагања сиријских Курда, а у јавном мњењу оживљава прича о курдском тероризму, који мења и име и земљу, али идеја и коначни циљ остају исти.

ШТИТ ЕУФРАТА
Године 2015. курдске снаге у Сирији почињу да добијају озбиљну подршку од САД. Турско руководство и даље инсистира на раскринкавању споне између ЈПГ и ПКК, али како је Исламска држава губила, америчка администрација, као и цео Запад су у пројекту оснаживања и стварања курдске војске видели велики успех на међународном плану. Не рачунајући Сирију, то је убедљиво највише подривало територијалне и безбедносне темеље Турске, чланице НАТО-а.

Када је ЈПГ прешао реку Еуфрат са истока на запад (у правцу Алепа) и заузео град Манбиџ, турско војно руководство је ово оценило као стварање курдског коридора који се протеже од ирачке границе са Сиријом дуж турске границе (исто са Сиријом) у дужини од 900 километара, све до Средоземног мора. Турска је ово видела као семе долазеће курдске државе која би лако наставила да се шири преко турске земље. Анкара у јавности ствара утисак да је предузела све могуће дипломатске мере како би објаснила претњу по територијални интегритет, али да НАТО савезници нису хтели да чују за њене бриге.

Анкара је бесна што у целокупној агенди Запада према сиријском рату уопште нису узети у разматрање турски национални интереси. Исламисти су заиста зли, али и ЈПГ исто тако има терористички карактер, сматрају Турци. Министар дипломатије Мевлет Чавушоглу и председник Ердоган су се на међународној сцени упорно држали тезе да терористичка организација не може бити поражена од стране неке друге терористичке организације, и тврдили да их НАТО савезници упорно игноришу.

Са тим образложењем Турска 24. августа 2016. продире у сиријску територију и слама коридор дуж Еуфрата у операцији названој „Штит Еуфрата“. Турцима су припомогли припадници Слободне сиријске армије (ФСА), који су обучавани у Турској. Иначе, Турска је Слободну сиријску армију од скупине неповезаних сунитских група довела до тачке у којој је постала релативно дисциплинована војна снага, довољно јака да асистира турској војсци, што је довело до уклањања било које фракције на том простору која Турцима није била по вољи.

Није тајна да турска власт није у добрим односима са Асадом. Али још мање од Асадове власти јој се допада могућност да се на свом прагу носи са курдском полудржавом на чију адресу би стизало наоружање из свих западних престоница. У складу са максимом да циљ оправдава средство, и сарадња са Асадом (додуше, ограничена) је постала реалност.

„МАСЛИНОВА ГРАНЧИЦА“ И РЕБРЕНДИРАЊЕ
У следећој операцији под називом „Маслинова гранчица“ Турци се, опет уз ФСА, убацују у део западно од Еуфрата. Коридор се слама, али зато огроман број наоружаних Курда остаје збијених редова са источне стране Еуфрата, односно ближе Ираку. Америчка администрација јавно профилише Курде као једине легитимне партнере у Сирији. То је необичан избор јер је директно супротстављен интересима НАТО савезника Турске, а све зарад ослањања на марксистичку групу која је далеко од тога да се избори за државност на територији коју контролише. Ипак, у страху да не изгубе стратешке положаје у корист Русије и Ирана, Америка од Курда прави војску достојну какве-такве државне војске.

Сва кршења људских права која чине курдске снаге се прећуткују. Штавише, на глобалној сцени се представљају као миротворачка сила, и то захваљући америчкој медијској кампањи. Ослобађање града Кобане из руку ИД привукло је пажњу света на тзв. курдске борце за слободу, који под плаштом марксистичке идеологије ЈПГ постају промотер једнаких права међу мушкарцима и женама, будући да су женски борци симбол модерног друштва које разбија чељуст радикалног ислама.

Америчка политика је у каснијој фази приступила „ребрендирању“ ЈПГ-а, чије је ново име Сиријске демократске снаге (СДФ). Када је турска војска кренула на СДФ, Запад је спровео медијску кампању оптужујући Турке да пуцају на ненаоружан народ. За разлику од осамдесетих година, смрт недужних је свакако нешто што Турска сада не може себи да приушти, будући да јој је потребан мир у Сирији како би га имала и у својој земљи.

С друге стране, циљ Курда је успостављање државе и постизање независности. Ипак, то их није спречило да, током турске офанзиве на град Африн у фебруару 2018, затраже помоћ од Асада да створи тампон-зону између турске војске и курдских снага. Турска се поново суочава са новим таласом избеглица. Одмах по заузимању Африна покреће свеобухватну обнову града, не би ли бар део избеглица одмах вратила. Тиме се, са турског становишта. потврђује да турски национални интерес није само спречавање стварања курдске државе (у било којој земљи), него и привођење крају хуманитарне кризе која тешко оптерећује буџет Анкаре.

„ИЗВОР МИРА” КАО ПРЕКРЕТНИЦА
На међународној сцени су на турску војску и њене операције гледали као на ескадроне смрти обучене у мало уреднију и чистију униформу од оне коју су носили исламисти. Управо то је и било потребно, будући да је актуелност ИД полако бледела, а разлог за америчко присуство је и даље морао да постоји. Оно је наставило да се одржава у курдској форми, што је била права ноћна мора за турско војно и политичко руководство. Ипак, циљ САД није био да се иритира Анкара, већ је мотив за даље оснаживање Курда Трампова администрација видела у супротстављању утицају који Русија врши преко Асада. Све ово је условило да америчка политика делује непоуздано и амбивалентно, што потврђују и речи републиканског сентора Линдзија Грејема: „Како било који савезник може у САД видети сталног партнера? И који непријатељ може у САД видети одлучног противника?“

Како би смањио огромне трошкове, Вашингтон је сиријску штафету предао Курдима, који су припремани и наоружавани у складу са планом да ће они играти главну улогу у заступању америчког интереса. Иако свесна да ће остати игнорисана, Турска је током 2019. године више пута понављала да је немогуће дозволити присуство курдским оружаним формацијама источно од Еуфрата, које су и након операције „Маслинова гранчица“ и освајања Африна и даље видели као претњу по своју државну безбедност. САД су на то одговарале директним упозорењима Турској да не улази у сукоб са јединим америчким партнером у Сирији.

Све указује да је Вашингтон заиста рачунао да се турско руководство неће осмелити да уђе у сукоб. Ипак, сада се испоставља да, уз покушај преврата и неке друге „инциденте”, „Извор мира“ представља једну од прекретница у турско-америчким односима. Америчка јавност бруји о предстојећем етничком чишћењу, а та медијска „димна завеса“ скреће пажњу са чињенице да посредничке снаге Вашингтона губе битку на терену од државе која је чланица НАТО-а. Услед огромног новца потрошеног на Курде и великих очекивања од тог пројекта, испоставља се да Вашингтон није имао ни трунку разумевања за турско становиште. Неразумевање турског националног становишта од стране западних партнера је управо оно што је, корак по корак, Анкару приближило Русији.

ЗАЈЕДНИЧКА РАЧУНИЦА
Велики заокрет ка Русији Турска полако започиње након покушаја пуча јула 2016. Важно је истаћи да је реч о савезу бизмарковског типа између страна са потпуно супротстављеним стратешким интересима. Кључни сегмент у којем проналазе заједнички језик јесте супротстављање америчком интересу. Чињеницу да је Турска чланица НАТО Анкара је спремна вешто да користи у ценкању око заокрета ка Русиjи, будући да су свесни да би такав потез створио највећу пукотина у Алијанси. Иако врло лицемерна у међународној политици, Турска има врло јасна очекивања, а то је поштовање њених државних интереса. А пошто се на то њено очекивање западне земље нису превише освртале, Турска се (у то време неочекивано) окренула и ка Ирану. Турска, Русија и Иран су земље различитих култура са потпуно различитим калкулацијама у региону. Ипак, резултат све три калкулације је исти: да се Америка потисне са Блиског истока.

Америка је дуго подривала Турску и покушавала да је стави у подређен положај. Однос је изгубио баланс кад су САД одбиле да Анкари продају дронове, да би нешто касније одбиле и продају противракетних система дугог домета „Патриот“. Турској није дуго требало да пронађе алтернативу у виду руских ПВО система С400, и то по јако повољној цени, а важно је истаћи и да се ова сага неће завршити на једној купопродаји, већ ће наставак сарадње између Русије и једне НАТО чланице умногоме премашивати војни аспект. Овакве назнаке су навеле САД да избаце Турску из заједничког програма развоја ловаца пете генерације Ф-35. Тиме је Вашингтон поново показао кратковидост јер није веровао да би након ПВО система Анкара могла да купи и најсавременије руске авионе.

Свака катастрофа доноси нове прилике. Хуманитарна катастрофа која је довела до расељавања милиона људи Турску је довела у јединствен положај према Европској унији. Стојећи као тампон-зона између ЕУ и избеглица, Турска користи такву позицију своје земље као џокера у рукаву у односима са европским земљама. Ипак, мало ко је предвидео да би 3,5 милиона углавном сунитских арапских имиграната Анкари могло да послужи за легитимизацију војних интервенција у Сирији. Једном кад се сви ти људи врате у испражњени простор северне Сирије, нова демографска слика ићи ће у корист интереса Анкаре.

Увиђајући ово, ЕУ је са једне стране јако узнемирена акцијама Турака против СДФ-а, који су и Европљани подржавали од самог почетка, али је још више брине идеја шта би се догодило уколико би ЕУ морала да се суочи са још једним таласом избеглица. Као што је речено, хуманитарна катастрофа једне државе је од стране Анкаре претворена у материјал за ценкање у међународној политици. Стога, након војне сарадње коју ћемо видети на релацији Анкара – Москва, односи ће се сасвим извесно проширити и на хуманитарну сферу. Уништену Сирију неко мора поново да изгради, а, за сада, Русија и Турска се јављају као добровољци за тај посао. Заједничком реконструкцијом у којој ће учествовати обе државе ове две силе оправдавају своје присуство у региону које ће се наставити и у мирнодопским временима.

Турска је, до почетка „Извора мира“ спалила многе мостове са Америком, а америчко јавно мњење никада није било тако негативно настројено као данас. Ћинејт Оздемир (Cuneyt Ozdemir), турски новинар са пребивалиштем у САД, описао је став америчког јавног мњења према Турској као никад гори, посебно када је амерички председник преко Твитера запретио да ће уништити турску економију, чиме је показао да Турска више не може рачунати на савезнички однос Америке. То је била само најава следеће фазе кажњавања Турске, будући да је Трамп и раније на Твитеру једнако поносно оглашавао да је турска лира уништена након хапшења америчког пастора Бронсона. С друге стране, Турска је игнорисањем претњи показала да одбија да буде још једна послушна чланица НАТО која је спремна да падне на колена сваки пут кад неко у Вашингтону пукне прстима. Сада видимо Турску која је угрожена и на путу да већ други пут у последњих годину дана буде економски нападнута.

ПОЧЕТАК КРАЈА
Покушај преврата 2016. је био почетак краја турско-америчке сарадње у Сирији и увод у заокрет Турске ка истоку. Упркос чињеници да је Русији оправдала своје присуство у Сирији директном подршком председнику Асаду, Турску то није омело у приближавању Москви. Са друге стране, не тако давно, Асад и Ердоган су летовали заједно пре него што је рат почео, а још скорије, Русија и Турска су се нашле на ивици рата после обарања руског војног авиона (за време Ахмета Давутоглуа на месту премијера). Овај акт је замало уништио све напоре учвршћивања односа између Турске и Русије. Неко време након пада авиона, турска влада се пред Москвом бранила тиме да је обарање авиона (па и убиство амбасадора Карлова у Анкари 2016. године) дело издајничких елемената који су повезани са онима који су покушали пуч. Чврстина односа Москве и Анкаре се показала теку тренутку када су, увидевши повољан моменат, почеле координисано да дејствују против америчког утицаја.

Године 2019. сведочимо историјском тренутку који ће бити запамћен као ново дељење карата. Савези и пактови се мењају у складу са текућим интересима. Савез Анкаре, Кремља и Техерана у широј слици је прави пример прагматичног савезништва са циљем избацивања америчког присуства из одређеног региона. Русија неће напустити Сирију ни када у тој земљи завлада мир, Турска неће прекинути рат упркос медијској кампањи, нити ће се Иран повући за педаљ кад су у питању његови интереси у региону. За Американце је ово пораз сличан вијетнамском, јер се први пут након тога суочавају са губитком интересне зоне, толико драстичним да се може рећи да су из статуса делиоца карата прешли у статус играча који у рукама држи најслабије штихове.

Ово што сада гледамо ће имати далекосежне последице у будућности. Турско присуство у НАТО пакту све више постаје неодрживо. За Иранце, који живе под константном претњом скоро 40 година, овакав прагматичан савез ће донети плодове тек када се рат заврши и фокус врати на ширу слику Блиског истока, односно слабљење противника Ирана услед слабљења саме Америке која је покровитељ свих сукоба усмерених против Техерана. Запад се још једном затекао не у раскораку, него на терену на којем не познаје ни правила игре, а мислио је да их сам пише. Ситуацију за ЕУ и Вашингтон додатно отежава што не могу ни да наслуте наредне потезе Ердогана и Путина. Остаје да се искристалише став Израела, који је сасвим сигурно предвиђао овакав расплет као један од могућих исхода решавања сиријске кризе. Што се тиче Трампа, он добија повлачење из још једног рата, и то у складу са изолационистичком политиком коју заговара годину дана уочи избора, а Ердоган после низа пораза добија рат који ће му помоћи да консолидује своју позицију на унутрашњем плану.

Тек ће се видети да ли ће неко остати преварен и како ће се овај ударац на амерички примат одразити у другим интересним сферама широм света. У овој непредвидивој игри са новим правилима, новим/старим играчима и новим пактовима, само Бог зна како ће однос снага изгледати у догледној будућности. На крају, не би требало да нас изненади ако би Ердоган дошао код свог старог пријатеља у Дамаск, претварајући се да се ништа није десило у међувремену од тренутка кад су се последњи пут видели.

 

Андреј Цвијановић

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here