ANDREJ TKAČOV: POVRATAK SEĆANJA

Podelite:

Oduzimanje sećanja je verovatno najgora od svih vrsta krađa. Ili pljački. Pored svih svojih gubitaka – ljudskih, onih koji se odnose na imidž i resurse – ruski narod je u HH veku postradao i od ovog nasilja. Bila nam je oduzeta prošlost. Boljševici su uzurpirali njeno tumačenje i mrvicu po mrvicu, u pakovanju koje je odgovaralo uzurpatorima, ruskom čoveku su „milostivo izvoleli“ da sazna nešto o svojoj istoriji. Nadesno se ne sme, nalevo takođe. Suvišna pitanja ne treba postavljati. Pozivanje na Lenjina je obavezno. Sve u svemu, života pre 1917. godine nije ni bilo. Bila je samo priprema za život koji je u potpunosti nastupio tek nakon Aprilskih teza, kolibe u Razlivu (koliba u kojoj se V. I. Lenjin krio 1917. godine za vreme progona od strane privremene vlade, prim. prev.) i oklopnog voza na Finskoj stanici. Kroz ovu misaonu mašinu za meso na silu je prošlo nekoliko generacija Rusa.

U periodu informacione slobode situacija se sporo menja. Istorija otadžbine je podjednako malo poznata. I Rus još uvek nema mnogo stvari da voli (u istoriji), nema čime da se ponosi i nema na koga da se ugleda. Ovde su mu opet ostavili samo delove Velikog otadžbinskog rata, kao da u velikoj ruskoj istoriji nemamo ni za kim da plačemo, ni čime da se nadahnjujemo.

Jedan prost primer. Dana 24. jula bila je jedna u nizu godišnjica takozvanog „Napada mrtvaca“. I prošlo je već 10 godina otkako je ova priča prevazišla okvire ratno-istorijske svesti i postala simbol nepokornosti ruskog duha. Radi se o garnizonu tvrđave Osovjec na teritoriji današnje Poljske koju je u toku Prvog svetskog rata ruski garnizon branio od nadmoćnih snaga protivnika. Iscrpljeni zbog dugotrajne opsade i hrabrosti Rusa koji su pružali otpor Nemci su upotrebili gas. I kad je neprijatelju preostalo samo da zauzme opustele pozicije na njega su u poslednji napad krenuli žalosni ostaci na smrt otrovanih branilaca tvrđave. Podvig trista Spartanaca zaista nije toliko upečatljiv u poređenju s podvigom vojnika i oficira 226. pešadijskog Zemljanskog puka. To je Brestska tvrđava u Brestskoj tvrđavi, s njenim „umiremo, ali se ne predajemo“. To je rusko junaštvo bez presedana i to još pod dvoglavim orlom, a ne pod crvenom zastavom.

I šta? Pa ništa. Zvanični televizijski kanali tog dana ni namerno ni slučajno nisu prozborili ni reč o ovom događaju. Oni koji žele da pronađu informacije mogu da lutaju po prostorima svetske mreže. I tako je sa svim ostalim. Postoji mali broj zvaničnih datuma kad se čuju fanfare i kad se odaje počasna straža. I ima na stotine drugih datuma izbrisanih iz zvaničnog sećanja, dve hiljade imena isteranih iz udžbenika ili koja nisu ni dospela na njihove stranice. Ukoliko je reč samo o ratnoj istoriji, gde je svenarodno sećanje na pobedu u Prvom otadžbinskom ratu, odnosno u ratu 1812. godine? Gde je sećanje na junake Plevne, Cušime, Šipke, Izmaila, Borodina i tako dalje? U dane kad bi trebalo da se sećamo ovih i drugih bitaka televizor po običaju izbacuje iz sebe reklamu, tok-šoue, glupe šale i presne serije. I znanje ostaje kod stručnjaka (znanje pomešano s gorčinom), a običan građanin, ovaj apstraktni „srednjestatistički“ stanovnik Rusije ostaje sa svojim nehotičnim nepoznavanjem istorije domovine i s lažnim stidom zbog njene navodne ubogosti.

Rusija se teško i sporo oporavlja od ideološkog boljševičkog nasilja. I radi se o tome što su krah sovjetskog sistema, uslovno govoreći, kao pobedu zabeležili savremeni „sledbenici Februarske revolucije“. Ne „počveniki“ (pripadnici književnog i filosofskog pravca u Rusiji 1860-ih godina patriotskog usmerenja, prim. prev.), ne monarhisti, ne hrišćani, već liberali, koji bi, da su živeli u februaru 1917. godine pozdravili odricanje cara i slom monarhije bez svesti o tome kakvu će to opasnost uskoro doneti. Pobedu nad komunizmom slave upravo oni, tačnije, samo oni. Oni koji su tada videli i koji danas Rusiju vide isključivo kao parlamentarnu, demokratsku, tržišnu, liberalnu, prozapadnu i sl. zemlju. Druga im ne treba. Za drugu ni ne žele da znaju. A ona, druga – koja nije staljinistička i nije „kerenska“ – postoji. To je carska Rusija. I upravo nju neki do dana današnjeg ne puštaju iz mraka prećutkivanja ili iz sumraka falsifikata. Prvo je nisu puštali „crveni“. Upravo oni koji su na početku svog istorijskog trijumfa bili prosto banditi i strvinari, a pred kraj vladavine su se pretvorili u patentirane lažove i tajne ljubitelje kapitalističkog komfora. A sad ne puštaju liberali, koji se podjednako kao „crveni“ mrze istorijsku Rusiju, ili zbog oskudne pameti, ili zbog duševne manjkavosti kolektivno ulizuju Zapadu.

Ispostavlja se da prava Rusija – ona koja je s verom, carom i otadžbinom, ona koja u ukupnom masivu istorije duže od jednog milenijuma, zauzima skoro ceo milenijum – ruskom čoveku nije otkrivena.

Ostavljajući na izvesno vreme po strani vojnu istoriju možemo i treba da govorimo o tome da predmet društvenog proučavanja treba da bude istorija ruskog putnika, istorija ruskog naučnika. Uveravam vas da tu ima o čemu da se priča. I sve će to zvučati podjednako efektno kao što je savremenicima zvučala Karamzinova „Istorija“ kad je izašla iz štampe. „Nevski je opusteo. Svi su sedeli i čitali knjigu. Kao što je Kolumbo otkrio Ameriku, tako je Karamzin sunarodnicima otkrio sopstvenu istoriju.“

Kucnuo je čas za ponovni, više ne isti, ali kolektivni podvig. Rusija zahteva otkrivanje.

Uzgred rečeno, i istorija preduzetništva u Rusiji bi bila krajnje korisna i zanimljiva u naše lopovsko vreme kad mnogi više ne veruju da se može živeti bez krađe i da čovek može imati bilo kakav drugačiji životni cilj osim novca. A bilo je, i sasvim nedavno, vrednih trudbenika, koji su u toku nekoliko generacija sopstvenim leđima i žuljevima sakupili veliko bogatstvo. Kasnije su ga trošili – ne na ljubavnice, već na potrebe bližnjih i daljnjih, na nauku, na umetnost, na siromahe. Neko bi trebalo da nam kaže imena ovih domaćih Fordova čiji ključ za sreću nije bio zlatni, već francuski.

Kod nas se održava „godina Pozorišta“, „godina Filma“, „godina rusko-turskog prijateljstva“ itd. Ali bilo bi dobro dočekati i godinu „ruskog oficira“ (i sovjetskog, ali ne samo njega). I da se čitave godine u različitim formatima priča o pametnim ljudima i junacima koji su svojim imenima popunili stranice istorije, od „zabavnih“ pukova Petra (vojne jedinice koje su prvobitno formirane od drugova carevića Petra i koje su kasnije prerasle u Preobraženski i Semjonovski puk, prim. prev.) do junaka koji ratuju u Siriji. I godina „ruskog preduzimača“ obećava društvenoj svesti kulturni šok zbog svesti o istorijskoj istini i razmerama njenog prećutkivanja.

* * *

Znamo mnogo gadosti o Rusiji. Boljševici su gradili svoju politiku tresući prljav veš iz prošlih epoha pred nosom malograđanina.

Liberali-revanšisti grade svoju politiku na tome što pokazuju prljav veš boljševika, a ništa manje od njih nisu krivi za krah istorijske Rusije. Ali se istorija ne stvara samo od prljavštine i ne sastoji se samo od prljavštine. U Rusiji je bilo mnogo monaškog podviga, naučnih ozarenja, seljačke dovitljivosti, ratnog junaštva i umetničke genijalnosti. Sve to treba vratiti savremenom Rusu, a pre svega snagama sredstava za masovno informisanje. Kasnije, kad se probudi i prene, čovek će sam nastaviti traganje po muzejima, knjigama i predavanjima. Ali podsticaj je potreban. I tražen je.

„Vratite mi sećanje!“ – zahteva ruska duša koja se oseća potpuno pokradenom.

Protojerej Andrej Tkačov

Sa ruskog Marina Todić

pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here