АНИЦА ДОБРА: Не треба да пристанемо на туђу слику о себи, већ да градимо своју!

Поделите:

„Довољан је један човек да сања и да покрене нешто велико, а да му се други прикључе и сањају исти сан. То је Емир урадио са Мећавником, и то не само за себе. Ко год овде дође, видеће колико се он несебично труди и видеће да он има идеју. Данас је проблем што више људи нема такву идеју. Ваљда људи живе не бавећи се другима“.

Ово у интервјуу „Искри“ каже глумица Аница Добра. Са познатом српском глумицом разговарали смо на трећем Јесењем позоришном фестивалу Емира Кустурице који је у суботу увече завршен на Мећавнику.

Члан сте жирија на Јесењем позоришном фестивалу, каква је, по Вама, селекција ове године?

Прошле године сам упознала Милана Нешковића који је и тада био селектор фестивала и било ми је занимљиво кога је све довео на прошлогодишњи фестивал. Тада смо причали и видела сам да је јако везан за овај дух који Мећавник носи са собом и за професора Кустурицу. Стога, ја њему заиста верујем као селектору, наравно, и као човеку са свим његовим ставовима, а најпре као редитељу. Међутим, за ову годину бих ипак имала нешто да додам. Није у питању ни критика ни замерка, већ просто бих желела да се осврнем на то да мора да се обрати пажња на глумице, јер је њих у овој селекцији недостајало. Наравно да их је било, али изабрани су такви комади где су с пуним правом биле заступљене наше колеге. Представе су биле изврсне, али мислим да мора постојати нека врста равнотеже. Дакле, није реч о половима. Чак и у светској литератури је неправедно запостављен женски лик, али дошло је време када се треба фокусирати на женске ликове. Треба им дати простора, дати им шансу. Верујем да ће на наредном фестивалу ово бити уравнотежено. Са друге стране, ово је фестивал који се очигледно развија из године у годину, и то неком прогресијом која је нестварно велика и јака и има сву шансу да тако настави. Овај фестивал је већ сада релевантан. Младе људе нико не прати и они немају шансу да покажу оно што раде. Ово је право место и право време да се они покажу, да нешто прикажу и да нас инспиришу. Чак би Јесењи позоришни фестивал могао постати свеславјански фестивал. Ово би заиста имало смисла, јер више у позоришту него на филму, постоји дух који је везан за ове просторе и за Словене и за наше изгарање на сцени. На овом месту би било лепо гледати људе који су нам блиски и који имају снагу коју ми препознајемо, па бисмо се на тај начин допуњавали.

    Да ли је овај амбијент уметнички инспиративан или је све ово уметност?

Довољан је један човек да сања и да покрене нешто велико, а да му се други прикључе и сањају исти сан. То је Емир урадио са Мећавником, и то не само за себе. Ко год овде дође, видеће колико се он несебично труди и видеће да он има идеју. Данас је проблем што више људи нема такву идеју. Ваљда људи живе не бавећи се другима. Ово место је постало уметничка колонија, јер је тако одсањано. Ово је веома чврст темељ и заиста јака идеја. У ком год својству човек овде да дође, не мора уопште да буде уметник, он ће се инспирисати. Ово место је магнет који привлачи људе. Постоје ирационалне ствари и не морамо увек нешто да објаснимо у животу, а управо овде постоје некакав дух, енергија и лепота који привлаче људе.

    Приметили смо да су представе које се играју ове године у уској вези са филмом у сваком смислу. Колико сцена трпи филм и да ли је ово можда будућност позоришта с обзиром на то да биоскопи изумиру?

Не знам да ли је ово будућност, али знам да је за све кључна креативност. Знате како поједине биљке на мистериозне начине израстају из камена и побеђују. Тако ће и креативност да победи. Ово је можда више техничко питање, питање форме. Верујем да ће нас све ово изненадити као тај цвет што изненади онај камен. Ово је време у ком се трансформишу и филм и позориште, а у којој мери ће они да се спајају, не знам. Сматрам да је суштина мог посла иста. Медији су другачији, као и поступак, али оно што ја као глумица имам као питање када почињем да радим, потпуно је исто. Верујем да и у позоришту може да се успостави крупан план, али наравно другим средствима. Начин на који се ово може урадити јесте да се сви утишају, да груне светло и ми ћемо добити крупан план. Дакле, све је могуће, али без добре основе онога на сцени и онога ко прави ту сцену, ако ништа од тога није истинито или ако није покривено радом и талентом, онда од тога нема ништа.

    Дуго сте радили у Немачкој. Колико се и у чему њихова кинематографија разликује од српске ако говоримо о начину рада и квалитету сценарија?

Разлика је у новцу. Истина, тај новац није битан за идеју коју смо спомињали, а она је најскупља роба, јер је најређа, али квалитет трпи ако култура и они који су за њу задужени, не сматрају да су позориште и филм битни. Не може све увек да се ради на мишиће и на жељу да се нешто покаже. Потребна су за то нека средства. Филм је скупа играчка, чак и када је нискобуџетни. Нешто друго је битно, а то је тај одлазак, па повратак после кога цениш све оно што имаш овде. Код куће пуниш батерије и тај дух преносиш даље, а то је врло важно за уметност и уметника који ради на било ком меридијану. Дакле, имам темперамент и менталитет који је другачији од оног у Немачкој, али ово може само бити моја предност у односу на тамошње уметнике и претпостављам да је управо ово разлог зашто тамо тако дуго радим.

    После дуго времена добили смо „Корене“ као једну од ретко добрих серија. Шта је то што је ову серију учинило великом и издвојило у мору осталих сниманих у овој деценији?

У питању је текст. Увек се каже да је добар сценарио могућности да се направи добар филм или серија, а од лошег сценарија може да испадне само лош филм или лоша серија. Не знам колико имамо добрих писаца, али је значајније питање колико их гајимо. У случају „Корена“, вратили смо се литератури која је осведочена. Ти заплети изазивају велику емоцију која је била присутна чак и за време снимања. Мој утисак је да смо добили серију која има моћ да привуче телевизору целу породицу. Скидам капу екипи која је радила у веома тешким условима како би серија изгледала онако како изгледа. Очигледно је да су људи били гладни неке добре приче испричане на добар начин.

    Може ли се културом против ријалитија ако су они у ударним термиима на телевизији, а култура као да се крије од народа по урушеним позориштима?

Живимо у времену брзих промена и ми прво морамо да прихватимо оно што нам се дешава, а не да се боримо против тога. Борба је неки од наредних корака, а прво и основно је суочавање са тим интелектуалним пошастима. Морамо да признамо себи да смо сами одговорни за оно што нам се дешава и онда да, кроз људе који знају да сањају, покушамо да променимо ствари. Једноставно, морамо се обраћати кругу људи који има потребу за културом. Борити се активно, својим послом против свега тога, нема никакву сврху, јер је у питању нешто сасвим супротно. Све личи на некакав паралелни универзум. Пре треба да се фокусирамо на свој посао и да се бавимо собом, а те споредне ствари које су штетне, не треба уопште да нас се тичу. Морамо их оставити по страни. Радећи на себи и ширећи снове и таленат привући ћемо људе себи. Друго, не можемо пренебрегнути чињеницу да је телевизија везана за тржиште, за рејтинг, за шокантно и то је тако како је. Ми можемо на други начин, на свој начин, дати некакву контру, али не да се боримо. Имамо и прече проблеме.

    Какви су редитељи они који нам режирају животе и терају нас да играмо улоге које нам се не играју?

Ово је јако лепо и важно питање. Време је да схватимо да смо ми сами ковачи својих живота и своје среће и не треба се ослањати на друге редитеље које касније кривимо за наше животе. Дакле, не треба да пристанемо на туђу слику о себи, већ да градимо своју и да схватимо да ми нисмо оно што желимо да будемо, већ да смо оно на чему радимо да будемо. Ако то буде тако, онда се нећемо жалити на друге. Врло је једноставно.

    Постоји ли граница између филма и живота?

Филм осликава живот, а нисам сигурна да ли живот осликава филм. Живот је сигурно инспирација за филм или би макар требало да буде. Када погледамо неки филм који је истинит и у којем се препознајемо, он ће постати део нечега што нам је тада требало и што ће можда да нас инспирише. Он нас неће увек мењати, али довољно је да нам укаже на нешто. Заправо, праве теме се црпе из живота, а онда се у филму избегну сви досадни делови живота и тако се направи прича. Није у питању само монтажа, већ осећање за меру како шта треба приказати да би то изазвало нешто у нама.

    С обзиром на чињеницу да смо на фестивалу посвећеном младим ствараоцима, шта би била ваша порука њима и Емиру Кустурици који их је окупио?

На сцени не постоје млади и стари. Сви су равноправни. То је и лепота овог фестивала. Сви смо ми колеге и ово је велика ствар. Колико би ови млади људи могли да науче од мене, исто толико бих и ја могла да научим од њих. Емиру сам захвалила на привилегији да будем овде, да црпим ову енергију. Он је фантастичан домаћин сваком појединцу овде. Одакле му снага – не знам. Врло једноставно – хвала му што постоји и што сања оне снове који су нам потребни.

Милан Ружић
Iskra
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here