Анте Томић: Усташе живе у лажи, не могу себи признати да су Срби!

Поделите:

Опазили сте можда, исти су на концерту Митру Мирићу и на миси за годишњицу указања у Међугорју

Исус, као што знамо, мрзи кад мушкарци лијежу с мушкарцима и ако му се који такав обрати отвореног срца, искрено се кајући, Исус ће га излијечити. Очистит ће га од прљавих жеља. У америчким црквама хомосексуалце редовито враћају на исправан пут. Сваких неколико мјесеци код оца Метјуa  дође некакав несретни Џери, којега је супруга Патрициа затекла како се дира гледајући гдје сусједов мали гол до паса плавим гуменим цријевом залијева хортензије. Цијела методистичка жупа у предграђу Детроита онда моли да Исус њиховог брата Џерија ишчупа из канџи гњусног демона похоте. Американци то зову “pray thе gay аwаy” и увијек им упали. Грешник се на миси стане трести, сузе му облију лице, падне на кољена и, алелуја, славимо Господина, хомосексуалност оде, такорећи, као да си је руком однио. Џери се спокојан и сретан врати супрузи Патрицији и њихово троје дјеце, Стивени, Луци и малом Јосипу.

Али, прође неко вријеме и Џери-ја поновно обузме лудило. Преврће се немирно по постељи крај жене па напокон устане. На прстима, да не пробуди Стивени, Луци и најмањег Јосипа, оде у гаражу, упали мотор и одвезе се на други крај града, у клуб гдје мушкарци плешу с мушкарцима и не прође пуно, он се ухвати мазити с једним слатким Рамоном. Поред њих се на плесном подију отац Метју раскопчане кошуље голим прсима трља о неког мишићавог плавокосог младића, али нити отац Метју види Џери-ја, нити Џери види оца Метјуа.

 

Ако желите, овако би некако могла ићи и прича о Хрватима и турбофолку. Хрвати, наравно, мрзе турбофолк или, како га поспрдно зову, цајке. Надмоћно образовани, његованог укуса, чврсто укоријењени у средњоеуропској и медитеранској култури, све голи академик до академика, намрште се на одурно источњачко лелекање као да је ткогод прднуо у просторији. Музика коју они воле потпуно је другачија. Умировљени генерал и вишекратно одликовани јунак Љубо Ћесић, рецимо, обожава фри џез. И у поноћ и у подне, да се милијун саксофона чује, он би увијек препознао онај Орнет Колмен. С друге стране, Ђури Глогошком, стопостотном ратном инвалиду, више је при срцу лутња.

“Свака част и опери и фри џез”, каже Глогошки, “али кад је друштво, кад се скупимо ми бранитељи, па се и попије, нема, пајдо, до барокне глазбе.” Угледни се подузетник и хадезеовски заступник Фрањо Луцић опет сасвим распамети кад год чује Гудачки квартет у Е-молу Феликса Менделсона. “Јооој, Феликсе, ђе ме нађе!” завиче он задовољно лијепећи слином сто еура на чело виолинисти, док Јосипу Римац ваља држати да крхотином чаше не расијече виталне крвне судове кад запјева Жак Брел.

Пресеравају се тако земљаци у смртној страви да не би тко помислио да су Срби, претварајући се како слушају све чуднију музику, Жак Хоудек и Франку Бателић, бескрвни домаћи данце, слабоумни фанк, сладуњаве славонске тамбурице или чак псеудотрадицијско далматинско туљење Томислава Бралића и клапе Интраде, но онда падне ноћ и они се искраду из постеље, управо као онај несретни хомосексуалац Џери с почетка приче, и оду у некакав неожбукани пајзл на периферији, надомак шума и ораница, гдје се предају свом мрачном ужитку. Сладострасно циче, подврискују, шире руке, тргају одјећу и њишу сисама на турбофолк. Десетљећима у народу живи то лицемјерје.

 

Згађено стискају нос на цајке као да се не сјећају гдје су у суботу били, као да су некако у сну, мјесечарећи у пиџами завршили на концерту Митра Мирића, заједно с десетак тисућа других, редом ваљаних Хрвата и католика. Опазили сте можда, исти су на концерту Митру Мирићу и на миси за годишњицу указања у Међугорју. Сви бранитељи, инвалиди и удовице, хадезеовци, праваши, усташе, домобрани, свећеници и часне иду на цајке и сви глуме да једни друге тамо не виде.

Појавио се недавно у Хрватској радио који емитира искључиво презрену српску музику, а домољуби су се узнемирили као пилићи од јастреба, премда није јасно зашто се то доживљава опасним? Kрај стотина станица с којих двадесет четири сата на дан, седам дана у тједну бубњају хардкор панк, дед метал, спеед метал, повер поп, електро поп, гаражни рок, текс мекс, латино, кантри, американа, блуз, ритам блуз, соул, хип-хоп, диско, техно, валцери, аустријске полке, талијанске канцоне, шпањолске шансоне и тужне руске баладе, како би један мали радио са српским цајкама могао окаљати нашу такозвану културу? Ако вас нека музика не занима, она се може сасвим добро игнорирати. Освједочио сам се у безбројним приликама.

Премда неумјерено волим музику, о турбофолку не знам баш ништа. И не кажем то да бих се хвалио, већ као чињеницу. Понекад би ми у београдским таксијима или из неког транзистора на Kаленића пијаци дошао занимљив исјечак неке пјесме и помислио како би свакако вриједило једном посветити позорност таквој чулној, бесрамној пучкој умјетности, али све је било џаба. Већ десетак метара даље нисам се сјећао ни ритма ни мелодије. Знам сваки стих који је Боб Дилан икад снимио, али Милу Kитића, Цецу Ражнатовић или Секу Алексић не бих могао цитирати ни да ми прислоните пиштољ на сљепоочницу.

То постоји негдје крај мене и ни на који начин ме не угрожава. Музика вас заиста може узнемирити само ако вас некако дира. Kао што се лијеченим алкохоличарима осуше уста кад опазе боцу вињака, или као што потиснуту лезбијку испуни врућина и гњев ако се испред ње двије жене узму за руке, праве Хрвати излуђује да им се турбофолк свиђа, а не би им се смио свиђати. И онда живе у лажи, умјесто да опуштено уживају у музици и себи поштено признају да су Срби.

Анте Томић,  Јутарњи лист

 

Поделите:

1 коментар

  1. Знаш стихове Боба Дилана- наравно када је “еврејин”, а то вам је на грбу творевине ваше геноцидне!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here