Антић: Србија не сме да ћути на прогон Срба у Црној Гори

Поделите:

Нашу цркву прогоне и руше јој светиње. Сународнике нам затварају. Суграђане избацују из држављанства

У Београду је недавно одржан велики политички збор владајућег режима. Александар Вучић, неприкосновени господар Србије, желио је том приликом да покаже како народ стоји уз њега и његову власт.

Званични мото овог политичког митинга било је национално јединство српског народа. Чинило се тада да је Србија једна озбиљна држава у којој влада брине и о заграничним дјеловима нације. Будући да је на овом класичном, партијском и режимском окупљању – које је окупило грађане у радни дан довезене о државном трошку у чак 2000 аутобуса – говорио и шеф мађарске дипломатије, могло се помислити да је Србија одавно пошла стопама ове све мање демократске, али према правима своје нације брижне државе.

О свему овоме свједочио је и говор предсједника републике, који је први, и бојим се последњи пут у каријери покушавао да говори као државник. Ако су предсједници Србије и Српске пред стотинак хиљада грађана и рекли шта желе, наше државе никада до сада нису имале смислену и конципирану дугорочну политику.

Политика Србије, све од њеног успостављања као народне репубике, или није била самостална или је у својој суштини била реактивна. Милошевић је поступао према наводима из чувене и застареле „Плаве књиге“, списка жалби које комунистичке власти СР Србије крајем седамдесетих година нису ни смјеле да поднесу Брозовом режиму.

Реаговао је закашнело и тежио је да се држава врати коријенима Устава из 1963. године, да сви уживамо у „повратку у златну прошлост“, у Ранквићистан. Када то није успјело, државну политику усмјеравао је као реакцију. Уставе је писао уз инат опозицији, по диктату паметнијих Црногораца 1992., под принудом у Дејтону. Његови разједињени наследници под притиском Хага, Косова и општег незадовољства, успијевали су да побољшају ствари само на маргинама.

Данашња влада пак управља Србијом у складу са слабостима, интересима и хировима појединаца и режима чији би посланици и министри, да није истог тог предсједника, вјероватно и даље већином цијепали карте на аутобској станици неког шумадијског Догситија. Историја ће свакако запамтити и мудре Вучићеве ријечи изговорене у Вашингтону 2012. године: „Реците шта желите.“

Све што САД и ЕУ желе (али не само они), а није потпуно опасно за његов режим, Вучић и извршава. Каква озбиљна национална политика у држави у којој су судство и скупштина сведени на ниво послушника с краја четрдесетих година прошлог вијека?! О судству је такву изјаву дао предсједник Врховног суда Србије, о Скупштини је довољно да кажем како већ двије године суштински не расправља о државном буџету. Тога није било ни у вријеме комунизма. Каква национална политика, ако је најважнији интерес режима да помогне политику СР Њемачке у нашој земљи и на Балкану?

Националну политику једне државе јасно видите према трошковима из њеног буџета. Мађарска је само током 2018. крајеве АП Војводине насељене Мађарима инвестирала 170 милиона еура. Хрватска сваке године у пројекте хрватског народа у БиХ инвестира шест пута више новца него што Србија уложи у све пројекте у српским земљама и расејању.

Ђукановићева Црна Гора је искористила сукоб НАТО са Руском Федерацијом да све своје ресурсе усмјери у правцу асимилације српског народа у овој земљи. Вучићев режим се српског народа сјети колико и неки пустахија дјеце из првог брака – о празнику или на састанку у служби социјалног старања. Покаже их понекад Путину или „из џепа“ извади који милион приликом посјете Херцеговини.

У недавном интервјуу Мило Ђукановић се жали на писање таблоидних режимских медија о њему. Каже не боли га то, писаће они и другачије о њему. У праву је. То је само вентил – одјек народног јаука.

Вучић преко таквог писања одржава привид да је активан и заинтересован. Опозиција му, због затворених медија и све мањих слобода, не може адекватно одговорити. Неки тамо новинарчић у служби караских феудалаца желио би да српска јавност ћутке подноси деценије насиља.

Каже Ђукановић „ниђе не гори“ у односима Црне Горе и Србије. Па, наравно, да не гори, када је црногорском шовинистичком режиму најважније отворено питање испоручивање Светозара Маровића и да ли је на утакмици „Будућности“ била нека српска застава. За то вријеме Црна Гора је за српски народ завела режим сличан апартхејду. Вишеструко обесправљени, Срби су жртве асимилације, просвјетног и културног затирања. Нашу цркву прогоне и руше јој светиње. Сународнике нам затварају. Суграђане избацују из држављанства.

Оно што Ђукановићеве режимлије говоре о Србима, то о усташама не мисли ни најнасилнији и најбезумнији „Зваздин“ навијач. Србија на то ћути, нема чак ни протестне ноте када Дукљани (црногорске усташе) забране улазак у државу једном академику и тројици професора универзитета.

Србија треба да жели само оно што је другима дато и што је, својим грађанима који нису Срби, сама одавно омогућила. Да би то постигла, она мора радикално да промијени политику. И људе.

(Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду)

Извор: Дан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here