Антиправославно комунистичко наслеђе Црне Горе: Сметају им цркве али не и џамије

Поделите:

ПОНОВО се разбуктала ватра око рушења Цркве Свете Тројице на Румији, која у Црној Гори тиња скоро 15 година. Црногорски премијер Душко Марковић прети да ће уклонити светињу изнад Бара као бесправно подигнут објекат, а митрополита црногорско-приморског Амфилохија оптужује за “удар на међународну слогу”. Митрополит му одговара да је на том простору подигнуто на десетине џамија, можда и без дозволе, као и других објеката, а само је обновљена црквица постала малтене међународно питање.

Да ово није усамљена прича и да су цркве вазда биле на удару у Црној Гори, најречитије говоре примери из књиге “Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000)” др Јована Јањића, у издању Компаније “Новости”.

– Верска комисија коју је свештенство третирало као “полицију над Српском православном црквом” формирана је најпре у Црној Гори, још крајем 1944. године – каже Јањић. – У овој комисији били су припадници три најбројније вероисповести, а црквена имовина заузимана је без икаквог законског основа. Комисија је на Цетињу одмах запосела стан митрополита црногорско-приморског, а његов кабинет узела за своју канцеларију. Уследиле су експропријације црквене имовине у Манастиру Свете Тројице у Пљевљима, па у Храму Светог Ђорђа у Титограду (Подгорици)…

НАДРЕЂЕНИ однос државе према СПЦ демонстриран је у рушењу капеле на Ловћену. Јасно је, наводи Јањић, да је држава тиме показала колико не поштује црквено наслеђе, али и непоштовање последње воље завештаоца.

– Капела на Ловћену служила је не само као Његошево вечно почивалиште, већ и верницима као храм за молитву – објашњава Јањић. – Циљ је био да се наметне нови дух, супротан духу Цркве и православне традиције. А било је случајева и да се у Црној Гори са црквених печата скида патријаршијски грб. Уместо њега, урезивани су крст и петокрака, или само петокрака.

О суровом односу комунистичке државе према СПЦ у Црној Гори сведоче и многобројни напади на свештенство и монаштво, који су, како тврди аутор, били ригидније него у другим деловима Југославије.

– Црногорски комунисти, али и део народа под њиховим утицајем, физички су нападали и вређали свештенике и монахе – наводи Јањић. – Што је црквени чин био виши, то су напади били жешћи. Најилустративнији пример је напад на владику будимљанско-полимског 1948. године. Нападачи су одабрали управо велики православни празник Духове и архијереја напали у Манастиру Свете Тројице код Пљеваља. У напад је кренула читава руља, која је истог дана уништила унутрашњост храма, док је владика неколико сати држан у олтару у смртној опасности. Манастир је после напада личио на праву пустош. У овом делу Црне Горе није забележен сличан напад на муслиманске богомоље, нити на њихово свештенство.

Срушена капелу на Ловћену

ЈАЊИЋ указује и на судбину Храма Светог Ђорђа у Метеризима, који је 17. марта 1951. оскрнављен и похаран. Најпре је комунистичка омладина покупила црквене одежде и, изругујући свештенство, у њима изводила скечеве. Али ту није био крај. Светињи су заковали врата. Слична судбина погодила је и истоимену цркву у Титограду.

Митрополит Арсеније је неколико година касније осуђен на казну затвора од пет година и шест месеци, “као непријатељ државе и народа због изазивања верске мржње”.

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here