АНТОНИЋ: Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији столетног геноцида који траје

Поделите:

 

Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској.

Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YIHR-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста).

За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је.

И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“, Драган Бурсаћ (знамо га као једног од аутора конфабулације о приједорским „бијелим тракама за несрбе“) надовезује се: „Достојно живота: Ластово“.

‏Мало другачије мишљење показала је Невена Суботић, новосадска новинарка и званичница ЛСВ: „Размишљам о томе где ћу на море. Хрватска ми није довољно безбедна због екстремиста; најјужнији део ЦГ приморја није сигуран због Албанаца – е, јбм ти спољну политику Србије, ни на море не можеш на миру, са свима смо посвађани“.

И док су нам, тако, наши случајни Срби објашњавали да је Хрватска заправо безбедна – или, пак, да смо сами криви за оно што нам се тамо дешава – Хрвати су се, такође на твитеру, слатко шалили с прављењем сапуна од Срба у Јасеновцу, и као деца се радовали што је цела Хрватска „српско гробље“, те што „Хрвати поносно газе ваше (српске – С. А) остатке и отпатке под земљом“.

И мени је сладак тај интернационализам наше другосрбијанштине. Њени припадници држе се две максиме:

1. Сваки национализам је зло, али је на Западном Балкану најгори српски национализам: Миливој Бешлин: „Русија српском национализму даје илузију да границе на Балкану нису коначне и због тога се српски националисти припремају за неку врсту другог полувремена. Да сам на месту суседа, не бих узимао здраво за готово поруке из Србије о добросуседству“; Саша Ћирић: На Балкану, „ако постоји опасност од неког национализма, она је још увек велика и долази од српског национализма“; Александар Секуловић: „Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“;

2. У Србији је најбитнија борба против српског национализма: Динко Грухоњић: „Зло се вратило кући. (…) Након што је уништио све по комшилуку, србијански ће национализам, сасвим извјесно, појести самог себе. Али ће успут посијати још зла, овај пут по сопственом дворишту“; Алексеј Кишјухас: „Главни проблем политике и власти у Србији није толико фамозна ‘дубока држава’, колико је то ‘дубоко друштво’. (…) Живимо једно континуирано утркивање у етнонационализму без препона“; „Великосрпски национализам је дух из боце који још увек тумара међу нама попут авети или јунака из хорор филма који никако да умре“; Весна Пешић: „Српски национализам се разликује од национализама у другим југословенским републикама. Ти други народи су желели да направе своју самосталну националну државу као универзални идеал и зато се у њима брже развијају европске вредности. Српски национализам (међутим) практично је вечит и инкопатибилан с модерном државом, па чак и с било каквом стабилном државом“.

Пошто, дакле, заврше рад на најважнијем политичком питању у Србији – а то је, дакако, борба с најопаснијем национализмом на Балкану – наши компрадорски селебритији отпутују у регион, како би уживали заслужен одмор. А оданде нам, онда, држе лекције како њих тамо, ето, нико није дирао, те како су приче о антисрпском шовинизму, заправо, претеривање.

Притом, наши борци и боркиње заборављају да нам објасне како то да у националистичкој Србији нико не јури по улици хрватске или албанске спортисте како би их линчовао (или бацио у воду); како то да се овде чекићима не разбијају табле написане на „погрешном“ писму; како то да се овде на препуним стадионима не узвикују фашистички поздрави или певају фашистичке песме; како то да се овде не оштећују аутомобили „погрешних“ регистарских таблица или не руше гробља комшија „погрешне“ националности; како то да се у Београду може јавно исказивати протест због побијених Бошњака, Албанаца или Хрвата у недавним радовима – а пробајте да се у Загребу или Приштини окупите, како би указали на злочине над Србима…

Дакле, како свих тих манифестација шовинизма нема у националистичкојСрбији? Док, напротив, све то затичемо, изнова и изнова, рецимо, у европској и уљуђеној Хрватској? Изнова и изнова…

Свака наша генерација, и готово свака наша породица, има неког ко је убијен, протеран или шиканиран у Хрватској, на Косову, у БиХ, а сада и у ЦГ – само зато што је Србин. Али, ми и даље причамо о српском национализму као најопаснијем… одбијајући да признамо чак и тако очигледну чињеницу: не, то у Хрватској нису инциденти; то је саставни део пројекта истребљења.

Пројекта чије су само деонице: погроми Срба у Загребу 1895, 1899. и 1902, у Сарајеву 1914, масовни злочини над цивилима у Мачви 1914, Пребиловци, Јадовно, Паг, систем логора Јасеновац (1941-1945), погром и протеривање Срба 1991-1995. (од Задарске кристалне ноћи 1991, до Бљеска и Олује 1995)…

Да је у питању пројекат над-идеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода коју је Јован Душанић описао у књизи Хроника српског села у Босни (стр. 173-182; пдф овде). Душанић ту доноси сведочење стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, седмог децембра 1944. године.

Истребљење је уприличено по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци – за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен „срамотом“ да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасили су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасила.

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година – док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година – убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до пет година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, седмог децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта. Када размишљам о размерама Покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месецапошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат.

На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву – пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао (види мапу).

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм-држава – чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла – организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској над-идеолошког карактера. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи“, на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произлази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

Погледајмо, рецимо, овај чланак у Вечерњем листу, који припада хрватском мејн-стриму, а у коме се Јасеновац представља као камп рада и рекреације. Или још боље, погледајмо како обични Хрвати одговарају на питање: која етничка група је највише страдала у Јасеновцу (овде, 6:48-8:33).

За мене је импресивно како анкетирани Хрвати, готово као један, почињу да врдају, или пак како се, једноставно, успаничено труде да избегну једини тачни одговор; онај, који сви добро знају – Срби; али, то је реч коју они, једноставно, неће и не смеју да кажу.

И управо то је показатељ да је Велики пројекат не само жив, него да има и своје очекиване наставке. Ту живу теоријску основу Великог плана затичемо готово на сваком кораку; рецимо, у чланку објављеном у водећем хрватском политиколошком часопису Политичка мисао (издавач ФПН, Загреб):

„Због недовољне демократске политичке културе, Срби и Црногорци започињу рат за простор Хрватске и БиХ. Агресори су источног цивилизацијског круга, говоре српски, пишу ћирилицом, племенског су културног модела, желе живјети у Југославији и великој Србији, које би биле социјалистички устројене и поданичког су типа политичке културе. Жртве су припадници западне цивилизације, католичке и муслиманске вјере, говоре хрватски (хрватскосрпски), пишу латиницом, задружног су културног модела и партиципативног типа политичке културе“.

Тако су Срби и научно – под покровитељством Факултета за политичке знаности Универзитета у Загребу – проглашени нижом култур-политичком расом. То је, свакако, погрешно са становишта науке; али, једнако тако, то постаје легитимно и, онда, опасно баш у контексту у ком ова „научна“ анализа врхуни(„Велики план“); а поготово то бива опасно по својим реалним последицама: пре свега, по мржњи према онима који су „источног цивилизацијског круга, говоре српски и пишу ћирилицом“.

А сад, хоћу да се вратим на идеологему бр. 1 – о српском национализму као најопаснијем; као и на идеологему бр. 2 – о безбедном летовању у Хрватској. Желим да истакнем да су обе идеологеме не само белодано нетачне, већ и несумњиво срамне.

Прва од идеологема, заправо, оправдава готово сваку будућу акцију против елементарних интереса читавог једног народа – почев од укидања Републике Српске, па до хрватских (НАТО) тенкова који од Шида продиру према Београду. Јер, ако је српски национализам најопаснији на Балкану, тада је, практично, како би се обезедио мир, свака акција против тог чудовишта – дозвољена.

Друга идеологема, пак, обезбеђује ретроактивну аболицију за злочин истребљења који се десио на одређеној теориторији; тачније, обезбеђује аболицију за никада кажњени геноцид; јер, да подсетим, Хрватска није никада, ни територијално, нити на било који други начин, кажњена што је побила или протерала на стотине хиљада Срба.

Оно што је, међутим, парадоксално јесте да, сада, припадници тог истог народа-жртве почињу да учествују у симболичком, или чак стварном, одбацивању, релативизовању и минимализовању злочина. У историографском, а поготово у историософском смислу, столеће је тек основна аналитичка јединица. Стога, у контексту Великог плана, данашње летовање у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0.

Зашто? Управо зато што за геноцид није кажњена ниједна Хрватска. И управо зато што тај злочин, баш због наведене чињенице, једноставно не сме бити нормализован. А поготово не сме бити нормализован оним чувеним, „београдско-дубровачким“ мијаукањем: „Нисам говорио хлеб, па ми се ништа није десило. Е, баш сам лепо поцрнео!“

 Слободан Антонић

Нови стандард, Све о Српској

Поделите:

17 Коментари

  1. слажем се да је коштуница мање зло од ђинђића.
    неспорно је да је антонић мање зло од (колеге му) николе самарџића.
    али… 5.10. је зло

  2. Kme svi mrse Svrbe, kme genocid. A da malo mi pricamo o nasim genocidima? Kako smo pocistili muslimane iz Srbije posle Prvog i Drugog srpskog ustanka. Ili kako smo pocistili podunavske Svabe iz Vojvodine. Ili Hrvate iz Posavine i Bosnjake iz Podrinja.

  3. Svim nacistima i sovinistima tipa ovog brabonjka Antonica je zajednicko da im drzava nikad nije dovoljno velika i da uvek ima nekih necistoca. I naravno da su drugi zlikovci a mi jadni zrtve teorija zavere. Jeste svi zlikovci a jadni Srbi mirni ko bubice. A to sto su u balvan revoluciji presekli vezu Split-Zagreb na 4 godine, granatirali i drzali pod opsadom Sarajevo, podelili Albance na pola okupacijom Kosova, i Bugare okupacijom Makedonije to nikom nista.

  4. Ah da, zaboravih, Hrvati s ove strane Kævobaga su Sæbi katovici iako su u NDH pokazali sta misle o tome, i ako imaju univerzitete i kulturu neprekinutu od Srednjeg veka (dok mi renesansu nismo ni videli). A Makedonci su juzni Srbijanci pa su iz te silne ljubavi prema Srpstvu upucali Aleksandra. A Kosovo je sveta srpska zemlja iako su Albanci tamo vecina vec minimum trista godina.

  5. Al ovom isprdku i svim njegovim drugarima, raznoraznim Anticima Kovicima i ostalim agentima Kremlja ili Zagreba koji sire medjunacionalnu i medjukonfesionalnu mrznju je najbolje odgovorila ona gospodja iz Borce kad su joj oni retardi pokusali da zabrane ulazak u pekaru koju drzi Albanac: more da se nosite vi, ja nisam dosla ovde nikoga da mrzim, nego da jedem jer sam gladna a ovde kupujem vec 15 godina.

  6. Procenat ljudi od ukupnog broja gradjana Srbije koji letuju u Hrvatskoj je veoma mali. A gospodin Antinic navodi primere ljudi koji su sa suprotnim stavovima od njegovih. A gde su oni koji tadje letuju u Hrvatskoj a obozavani su od masa u Srbiji. Ne bi da ih nabrajam jer cu otici u pravac koji ne zelim
    Takodje gradjani Hrvatske ( namerno ovako pisem jer ne zelim da napisem Hrvati ) koji pisu onakve zle postove o sapunim su mali procenat od broja stanovnika te drzave.
    Ne znam koliko je gdin Antonic izgubio clanova poroduice u Jasenopvcu ( Ja tri )
    Takodje ne znam da li gdin Antonic posecuje Nemacku, Austriju, Madjarsku jer su vojske tih drzava napravile znatno veci genocid nad nasim stanovnistvom no vojska NDH. Sto se mene tice mogao bih spoenuti i Ruse i Ukrajincce koji su na prilicno visiokom nivou ubijali svoje gradjane u raznim pogromoma, gulazima itd

  7. NON CI DALE IMPICCI

    Prosvjetiteljstvo je pogrešno shvaćano u slavenskim zemljama kao načitanost . Zbog toga razni pisatelji misle da iz svojih radnih soba mogu važno fantazirati o društvenim uredjenjima , politici . ekonomiji , socijalnim ugovorima ,istoriji , kulturi . San svih drvenih filozofa , kako smo ih mi u sjeverozapadnoj Bosni zvali , je da budu Tolstoji , Bulgakovi , Korsakovi , Andrići…
    Inače , i ove godine sam bio u prekrasnom , gostoljubivom Dubrovniku , sjećajući se svojih drugova , Kiće , Žabca , Emira , Koke , Zlaje , Zvonkija.. i godina kada smo u hipi zanosu stopirali Dalmacijom .
    Sakursnicima sa moskovskog VGIK- a sam poslao fotos sa posvetom,,Pozdrav iz Dubrovnika Croacija Yugoslavija . To znači da se stvara Nova Yugoslavija , da ni u Sarajevu kao ni u Beogradu NIKADA VIŠE neće sjediti HADZIJE a u ostatku države HAMALI , DA NEĆE BITI PREKRAJANJA ODVAJANJA I PRIPAJANJA GRANICA I TERITORIJA kako suludi politikanti misle … I neće biti rata , sledećih četiri stotine godina , jer je surova lekcija iz prošlosti normalnom dovoljan nauk .
    Naslov u prevodu znači , NE UVLAČI NAS U SVADJU .

    S poštovanjem , Dragoljub Mutić

  8. летују људи у својој држави,Западној Србији која је окупирана од кољача мале деце рецимо у Јастребарском,опет и ти кољачи су наш покатоличен народ,Хрвати.
    Мука је живети с таквим злом на планети а не на Балкану.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here