Апостоловски: Три пољупца са ЕУ

Поделите:

Осиромашене, лагане, посвађане и стављене на чекање којем се не види крај, земље западног Балкана окрећу се саме себи

Божидар Ђелић је бодро поскочио из столице и изљубио Јоргованку Табаковић, када је емисија „Да, можда не” на РТС-у накратко прекинута како би водитељка Оливера Ковачевић објавила да је управо стигла вест како је Србија добила статус кандидата за чланство у Европској унији.

Образи Јоргованке Табаковић одавно су се осушили после три пољупца Боже Ђелића. Био је почетак марта 2012. године, изборна кампања је управо започела, а Божина еуфорична честитка функционерки тада новорођене Српске напредне странке у политичкој чаршији тумачио се и као „латентно коалициони”.

Као што је изненада, после петог октобра, Ђелић изненада ускочио у Србију, на кауч своје тетке и екипу Зорана Ђинђића, најпре као економски експерт, а потом и демократа, тако је волшебно и нестао после избора пре седам година. Припадао је гарнитури која је еуфорично, после пада Милошевића, веровала да ће Србија, на таласу промена, за неколико дана ући у ЕУ, баш као и оних шест милијарди долара које су чекали на граници.

Веровали су у то и Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић и Зоран Живковић, потом се та вера пренела на Бориса Тадића, а затим и на Александра Вучића, али је временом ентузијазам свакога од њих сплашњавао. Није им дуго требало да схвате да је Србија атипични кандидат, за разлику од свих осталих. Да је, макар, илузија о пријему Србије у ЕУ бајка, владајуће гарнитуре би и даље сањале тај сан, јер на крају, по жанровској матрици, сви живе срећно, да краја живота.

Испоставило се да су се сви они осећали као статисти у Бекетовим драмама апсурда, између наде и ништавила или ванвременском циничном стрипу Алан Форд. Уосталом, није ли Јоханес Хан на питање о датуму могућег пријема Србије у ЕУ изрекао грунфовску мудрост: „Ко гледа уназад, не може ићи напред.”

Као први од услова свих услова било је изручење Милошевића Хагу, а када је то учињено изручени су и сви остали, по списку. Уместо награде за кооперативност коју је највише показао Војислав Коштуница, смишљајући добровољну предају као начин да се што пре приближи чланству, као специјалну награду добио је одлазак Црне Горе из државне заједнице.

Мило је одлепршао, као газда самосталне Црне Горе, а Косово је прогласило независност у време власти човека који је победио Милошевића. Била је то показна вежба коју су ових дана осетили Северномакедонци и Албанци, када их је Брисел откачио чак и за формални датум почетка преговора.

Борис Тадић је такође веровао да ће, хапшењем Радована Караџића и Ратка Младића, добити златну картицу за бриселско царство, али, пошто је то и учинио, није стигао ни да баци „петака” Микију Ракићу, а из Берлина му је најпре стигла депеша, а потом и Ангела Меркел лично, на канабе у Београд, с новим условом који се није тицао климатских промена – отопљавање односа Београда и Приштине.

Поглавље 35 тако је претворено у суперполитичко питање, које у себи садржи логичку грешку. Ако пет земаља ЕУ не признаје Косово, како ће то учинити Србија, чак и да хоће? То још нису учиниле, нити намеравају Русија, Кина, Индија, Бразил, Индонезија и још две изузетно важне земље у глобалним оквирима – Израел и Ватикан.

Александар Вучић је, преузимајући све полуге власти, схватио да је покретање дијалога с приштинским властима куповина највреднијег ресурса, како за Србију, тако и за њега лично. А то је време.

Тај маневар је био ризичан, јер је на унутрашњем плану сумњичен да ће потписати правно обавезујући споразум с Приштином, ма шта то значило, али је, управо протоком времена, Велика Британија већ на излазним вратима ЕУ, Ангела Меркел треба да преда власт својој наследници, док је током превирања у Немачкој водећу улогу преузео Емануел Макрон, што Берлин, ма како се забављао самим собом, неће посматрати жмурећи.

Француски председник не крије да је против даљег проширења, а камоли отварања западнобалканског досијеа. Далеко га више занимају локални избори у Француској, у марту, последњем одмеравању снага у Петој републици пред председничке изборе 2022. године.

За то време није извршена примопредаја дужности у новој Европској комисији, нарочито после оспоравања појединих мађарских комесара, што је порука несташној вишеградској групи која је створила фракцију суверениста или популиста, како вам драго. Тако је моћни Жан-Клод Јункер и даље на челу бриселског бирократског апарата, са старом комесарском поставом и вратиће се на посао, иако је недавно оперисан. Нова ЕК на челу с Немицом Урсулом фон дер Лајен требала би да преузме дужност 1. децембра.

На тај дан створена је Краљевина Југославија и када се говори о „мини-шенгену”, Вучићевој иницијативи о економској унији Србије, Северне Македоније и Албаније, чују ли се пажљиво и његове поруке да ће они који се не придруже, а мисли на Сарајево и Подгорицу, после трчати за тим возом? Сарајевске и подгоричке гласове радо би чуо и председник Северне Македоније Стево Пендаровски.

Изранављене, осиромашене, лагане, посвађане и стављене на чекање којем се не види крај, земље западног Балкана или део некадашње Југе, плус Албанија, окрећу се саме себи. Ако вас овај савез подсећа на четврту Југославију, тек сте делимично на добром трагу. Лековитије је назвати је „тугославијом”, екипом одбачених који су све учинили да постану део ЕУ.

Можда ће се контуре новог савеза, без еуфорије и излива лажне љубави, али са свешћу о заједничким интересима, заиста обликовати у политичку творевину с више среће и памети? Одсуство козарачког кола се подразумева!

 

Аутор Александар Апостоловски 

 

 

Извор Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here