Arhimandrit Andrej (Konanos): Šta je ljubav? Ljubav je prevladavanje sebe

Podelite:

Krajem prošle godine Izdavačka kuća Sretenjskog manastira je objavila knjigu «Neka Bog govori» — zbornik beseda i pisama grčkih duhovnika. Nudimo našim čitaocima odlomak iz ove knjige – članke arhimandrita Andreja (Konanosa; rođ. 1970). Ljubav koje u našem svetu ima sve manje i koja je pogrešno shvaćena – jedna je od glavnih tema predavanja i beseda arhimandrita Andreja.

Deo 1. Voleti znači želeti dobro drugome

Ljubav i sloboda su uvek zajedno

«Ja volim svoje dete,» – kaže jedna majka. I zove ga petsto puta na dan. «To činim iz ljubavi, da vidim kako je i gde je.» Međutim, nije tako. U stvari, ona jednostavno ne može da podnese kad dete ode od nje. Ne podnosi kad dete nestaje iz njenog vidokruga i živi sopstvenim životom. «A s kim si? A zašto si se zadržao? A kakve glasove to čujem? Ko to priča? A ko je ta devojka?» To je očigledna podozrivost i bolestan odnos. I razume se, nema tu nikakve ljubavi. Zato što je ljubav žrtva. To je «želim da raširiš svoja krila, želim ti dobro».

«On treba da raste, a ja da se umanjujem» (Jn. 3: 30), – rekao je sveti Jovan Krstitelj kad je ugledao Gospoda. Volim Gospoda. I pošto Ga volim neće me uznemiravati to što se nalazim na izvesnoj udaljenosti od njega. Jer kud god da krenem On zrači takvom svetlošću da nema više ni razdaljine, ni senke. I dok Ga volim uvek ću biti u svetlosti. Zato sam spreman da idem bilo kuda i da budem tamo gde me On odvede. Radujem se Onome Koga volim. Volim Ga i neka izgleda da se gasim i nestajem. Volim Ga i izdaleka, osećam to svojim srcem. Ostavljam mesto za drugog da bi mogao da diše, da bi mogao da se kreće i da se oseća slobodno. Ne povređuje me ako on razgovara s drugim. Ne guši me to, ne uznemirava me, nisam ljubomoran i ne mučim se.

A da li znaš kako to deluje na čoveka? On će te više zavoleti i neće se udaljiti od tebe. Zašto? Pa zato što mu dozvoljavaš da to učini. A kad čoveku daš mogućnost da se udalji od tebe, on to ne čini. Kad ga vučeš sebi na silu, kad insistiraš, postižeš suprotno. Razumeš li? To se dešava u našim odnosima s raznim ljudima. Vidiš to na primeru svojih odnosa. Kažeš: «Ljubomorna sam zbog muža, ne mogu, patim…» Ali ako ga voliš, pogledaj sebe. I prvo stekni sopstvenu lepotu koja će te ispuniti osećajem sigurnosti i mira. A onda nauči da istinski voliš svog muža, da se moliš za njega i da osećaš ono što on oseća. Odnosno, da se stalno pitaš: «Da li mu prija ono što sad radim? Evo ovo, dosađujem mu, zamaram ga, vršim pritisak na njega, da li mu to prija? Odnosno, da li je mom mužu (ili mojoj ženi) prijatno to što sad primoravam njegovu (njenu) dušu na nešto?»

Kad čitaš Jevanđelje, nemoj ga čitati formalno, već se stalno pitaj: a gde sam u onome što je ovde rečeno ja? Šta je povezano s mojim životom? Hristos kaže: «I kao što želite da ljudi postupaju prema vama, tako i vi postupajte prema njima» (Lk. 6: 31). Primeni ovu Hristovu istinu na svoj život i razmisli: da li bi ti se to svidelo? Da li bi ti se svidelo, na primer, da svaki put kad ideš da prošetaš i da porazgovaraš s drugom, da malo živiš svojim životom, ili kad ideš sam u šetnju, osećaš da te stalno neko prati i za nešto sumnjiči? Zašto ideš tamo? Zašto me ostavljaš? Ne govoriš mi sve… Zašto krišom razgovaraš telefonom? Zašto si se okrenuo tamo? Zašto si prekinuo svoj razgovor? Sumnje, sumnje, sumnje… Ali na takav način ništa nećeš postići. Ljubav i sloboda uvek idu zajedno.

Reci: «Volim te i dajem ti slobodu da radiš šta hoćeš.» I čovek će odgovoriti: «To je prava ljubav! Tako se odnosiš prema meni da želim da budem s tobom, zato što me poštuješ!»

U svakom slučaju, Bog postupa upravo tako. On nas poštuje u svakom trenutku našeg života. Daje nam slobodu kretanja. I ne sveti nam se. Dozvoljava ti da učiniš svoj greh, da se udaljiš od Njega, i šta ti kaže? Svakog dana izlazi sunce i sija celom svetu! Sunce je ljubav – zar ne? Svakog dana kad izlazi sunce Gospod kao da ti ponovo kaže: «I danas sam ispunjen ljubavlju prema tebi. Darujem ti novi dan. Ne prosto zato da bi ti pojeo svoj doručak i da bi započeo dan u radosti i tako dalje, već da bi to prihvatio i razmislio: to što sam danas živ znači da me Gospod voli.» Mene. Mene, koji sam juče tonuo u svom egoizmu, zlobi, ljubomori, osvetoljubivosti, radoznalosti i osudama. Učinio sam mnogo toga što je zadovoljilo moj narcizam, moje samoljublje i moje poroke. I bez obzira na to, Hristos je ponovo izveo Svoje sunce i ja sam ugledao svetlost i novi dan!

Šta Hristos govori svim ovim? «I danas te ponovo volim. Neka si juče bio onakav kakav si bio. Ali danas ti dajem mogućnost da ponovo načiniš svoj izbor.» Hristos kaže: «I kad pada kiša, ona ne razlikuje i pada i na dobre i na zle.» Ona kvasi sve. Kvasi sve kuće, sve livade. Kiša pada na sve. Vidiš li? «Budite milosrdni kao što je milosrdan i vaš Otac» (Lk. 6: 36). Odnosno, imaj milosrđe, samilost i ljubav prema svemu, dobrotu i razumevanje. Kako su to izvanredne osobine!

Ljubav nikad ne ranjava

Jednom si mi rekao: «Ranila me je ljubav. Zavoleo sam i bio sam ranjen.» Ne znam sećaš li se šta sam ti odgovorio? Ne u svoje ime, već na osnovu svog životnog iskustva i onoga što sam pročitao i video: ljubav sama po sebi nikad ne ranjava. Ljubav je život. Ljubav je svetlost i dah našeg srca. To je snažna cirkulacija krvi. Kad voliš osećaš kako krv stiže u tvoj mozak, u tvoje srce, u tvoje ćelije. Kad voliš ispunjava te život. Ljubav te ne ranjava. I bez obzira na to verujem ti kad kažeš da si «ranjen». Ali ne ljubavlju. Ranila te je neostvarena nada u to da ćeš i ti biti zavoljen kao što si zavoleo, i da ćeš zauzvrat biti nagrađen ljubavlju. Zato si bio ranjen očekujući ono što nisi dobio. To te je ranilo.

A kad shvatiš da ljubav, istinska ljubav, ne moli, ne očekuje ništa zauzvrat, nećeš se toliko žalostiti. Bićeš miran i u slučaju da dobiješ nagradu, i da je ne dobiješ. Ako se ispostavi da ti je ljubav uzvraćena, sigurno ćeš biti radostan i biće ti dobro (razume se, to je najbolja varijanta!). Ali ako ostane neuzvraćena, nećeš patiti. Nemam u vidu da treba da budeš bestrastan, ravnodušan i tvrd kao kamen. Ne želim da te bude baš briga da li te ljudi vole ili ne. Čovek si, a za čoveka je prirodno da se raduje kad ga vole. Na primer, spremio si ukusnu hranu i želiš da ti kažu: «Kako je ukusno!» Ne raduješ se samo zbog toga što su te pohvalili za spremljeno jelo, već osećaš da te osim ovog razloga – zahvalnosti za hranu – još i vole. Kroz hranu moliš za ljubav, želiš da daš kako bi dobio. I ne dobijajući zahvalnost patiš. To se dešava često i mnogim povodima. «Vidiš, nije me pogledao! Gledaj, nije čak ni popričao sa mnom! Žao mi je što nije odgovorio, znači da me ne voli!»

Šta se dešava? Zašto te toliko jako boli kad te niko ne voli? Mislim da je to zato što još nismo osetili da nas Bog voli. Kad bismo stalno osećali Hristovu nežnost i to da On dodiruje naše srce, sve bi bilo drugačije. Zamisli sad u umu, u srcu, izvesnu mislenu šemu kako Hristos drži tvoje srce u Svojim rukama. Ili da te Hristos dodiruje Svojim rukama, da dodiruje tvoje srce i neprekidno ga miluje. Nežno ga mazi i kaže: «Tu sam, tu sam. Volim te, volim. Prihvatam te. Kažem ti da si Mi dragocen, zato što ti Ja dajem tu vrednost, jer Ja sam te stvorio. Ja se brinem za tebe. Veoma te volim i od sveg srca želim da te podržim u životu, da ti i dalje dajem sve one darove koje ti dajem. Stalno sam s tobom, stalno.»

Možeš li to da osetiš? Kad osetiš da sve to potiče od Hrista i hrani tvoju dušu, da si čovek kojeg On voli, voljeno stvorenje Božije, mnogo više će te hraniti ljubav, tvoja duša će biti ispunjena, a sud tvog srca će se prelivati! I više te neće biti briga da li ti drugi daruju ljubav i priznanje kako bi time ispunio dušu. Tvoja duša će već biti puna. A kad ljudi počnu da pokazuju ljubav prema tebi, reći ćeš: «Veoma sam vam zahvalan», biće ti drago zbog bratske ljubavi i opštenja s drugima. Naslađivaćeš se opštenjem, toplim pogledom i poljupcem drugog, njegovim zagrljajem. Radovaćeš se svemu tome, zato što si čovek. Ali ćeš dobiti čudesnu mogućnost i privilegiju da se ne uznemiravaš kad ti ne daju ljubav. Zato što će tvoje srce i tvoj um biti prikovani za isključivu vrednost koju ti daje Hristos! I čućeš u sebi glas Hrista Koji ti kaže: «Volim te. Volim te.» Tvoj Tvorac, tvoj Sazdatelj, Bog, Koji je apsolutno nesebičan, Hristos, Čija su iskrenost u odnosu prema nama nesumnjivi, Koji može da nas spasi i da održava život u nama!

Želiš da te ljudi vole zato što si čovek. Pravedno je to što želiš. Ali ne očekuj mnogo od njihove ljubavi, zato što će ona u izvesnom trenutku nestati. U izvesnom trenutku drugi čovek će se umoriti. Tvoj muž ustaje ujutru, ide na posao, i gubiš ga na dugi niz sati. Jedni mladi ljudi koji su se nedavno venčali rekli su mi: «Ah, kako nam nedostaje ljubav! Rastajemo se, srećemo se kasno uveče, ceo dan smo odvojeni.» Vidiš li? Voleti i osećati ljubav drugog je, razume se, moguće, ali bez Boga nije moguće neprestano osećati zajedništvo koje ti daje vrednost. A ovde je Sam Bog ceo dan i celu noć pored tebe i daje ti život. I kad se noću probudiš i žudiš za nežnošću i toplinom, kad želiš da porazgovraš, vidiš pored sebe svog muža, vidiš svoju ženu, ali ne možeš da podeliš svoja osećanja s bliskim čovekom zato što on ili ona spava. Ali prolaze trenuci i ti odlučuješ da probudiš onoga koga voliš. Pitaš: «Reci mi da li me voliš?» I čuješ u odgovor: «Jesi li poludela, pogledaj na sat! Pogledaj koliko je sati, a ti me pitaš da li te volim! Pa dobro, volim, volim, samo hajde da već jednom spavamo! Treba da ustanem u sedam ujutru!» Vidiš? On te voli, ali ne može to da ti kaže ako ga probudiš u dva ili tri sata posle ponoći. A Gospod ti o Svojoj ljubavi govori uvek. Ljubav Božija je ona ljubav koja ti daje vrednost, ona je stalno prisutna u tvom životu.

Kad se zalupe vrata, kad ti muž kaže: «Zdravo!» i odlazi, ili kad se opraštaš od njega, zatvaraš za sobom vrata i odlaziš iz kuće, i ideš na posao, i šalješ decu u školu, ova ljubav i ova nežnost su sve vreme s tobom.

Kad bi to osećao, osećao bi se kao car. Bogati vladar i važan čovek, izuzetna ličnost. Ne egoistički, već s osećanjem da sam «dete Nebeskog Cara! Ja sam dete Boga i delo Hristove ljubavi. Imam vrednost. I ako me ljudi sve vreme budu pljuvali, ako me budu mrzeli, ako mi budu želeli zlo moj Bog me svejedno voli. Voli me Onaj Ko je dostojan da me voli. Onaj Čija je ljubav nesumnjiva i istinita, ona me drži u ovom životu i daje mi život.» Ako to shvatiš, nećeš biti tako lako ranjiv, nećeš se sekirati uzalud. Usmerićeš svoj um ka voljenom Gospodu, voljenom Hristu. Osetićeš Hristovu ljubav u svom srcu i nikakva ljudska ljubav te neće zbuniti. Ako ti je daju i ako ti je ne daju. Zaš kako je to divno! I tada će se desiti čudo: počećeš da privlačiš i ljudsku ljubav. Zato što ćeš postati slobodan čovek. Nećeš više biti nervozan i dosadan, napet i potišten. Bićeš prijatan svima.

Nema ljubavi bez rizika

Poznajem jednu majku koja veoma voli svoju decu. Toliko joj nedostaju kad nisu pored nje! Ali jedan ima motor i sve vreme je van kuće, kasno se vraća. Drugi putuje. Treći ide na hodočašća. Još jedna kćerka želi jedno, drugi sin radi drugo… Ova majka toliko voli svoju decu i toliko bi želela da beskrajno bude pored njih! Može toliko mnogo da im da, da im ispriča. Ali daje prednost tome da ih voli i poštuje. Ona duboko ceni njihov izbor! Njena sveobuhvatna ljubav me je mnogome naučila.

Sve si dobro shvatila – govorim upravo o tebi. Da, sad razgovaram s tobom. Nemoj sumnjati i nemoj se pitati. Ponekad me slušaš i padaju ti na pamet misli: zar on to o meni govori? I sama sebi odgovaraš: «Ma ne, nema u vidu mene, zato što nisam toliko dobra, nisam tako smirena…» Da, imam u vidu upravo tebe! Ovaj tvoj dar me je veoma dotakao i mnogome naučio. Sećam se kako si dozvolila svom detetu da kupi motor, mada u duši to nimalo nisi želela. Sve vreme se brineš da mu se nešto ne desi, ali shvataš da je ljubav prevladavanje. Nema ljubavi bez rizika. Ne dešava se da je u životu sve proračunato i poznato.

Ljubav je skok u nepoznato. To je kad kažeš: «Pa šta da se radi! Stalno mu pričam, a on neće da me sluša! Šta mogu da učinim za svoje dete? Jedino što mogu jeste da nastavim da ga volim! Ne mogu da vršim pritisak na svoje dete i da ga proganjam. Jednostavno ću nastaviti da ga volim!» I to je poput nevidljivog pokrova ljubavi, poput toplog pokrivača delikatne brige. On je nevidljiv, ali suštinski pokriva dušu deteta. I dete to oseća. Ono oseća ljubav. Ljubav, koju mu ti daruješ. To je najbolja investicija i najbolja taktika.

Ja ne podnosim pritisak. Ne mogu da pritiskam ljude i ne podnosim kad me pritiskaju. Ne mogu da gledam na to kako ljudi sa strane vrše presing. To me veoma uznemirava. «Svi smo, oče bili u crkvi.» Roditelji ove reči izgovaraju s ponosom, ali ako se pažljivo zagledaš u lica članova te porodice vidiš da je polovina zadovoljna, a ostali su potišteni i nervozni. Zato što su došli u hram na silu. A to već nije ljubav. «Ali, oče, zašto to kažete? Odlazak u hram je sveta stvar, a vi kažete da ne dovodim decu u crkvu!» Da, kažem, ali Sam Gospod poštuje čovekov izbor zbog beskrajne ljubavi prema njemu.

Kad osvane nedeljno jutro i niko iz velike višespratnice ne ode u crkvu Gospod ne ostavlja bez struje ovaj kvartal grada. On ponovo daje ljudima svetlost. Ponovo im daje kišu. Njegovi darovi ne prestaju. Bog se ne sveti, On voli. Zato što i ovi ljudi ostaju s Bogom. Obratite pažnju na ono što ću vam sad reći: Bog nema problam s ljudima. On ima više problema sa mnom, s tobom, s našim međusobnim žalbama, pritiskom i dosađivanjem.

«Ali to sam mu rekla za njegovo dobro! Ali za njegovo dobro mu kažem da posti i tajno mu dolivam svetu vodu, i krišom sam mu stavila naforu, a on ju je odgurnuo i rekao: ‘Uzmi, ne podnosim to!’ Šta sam loše učinila? Sve je to iz ljubavi!» Da li si to učinila iz ljubavi? Zašto je onda sva ta graja u kući ako si učinila zbog ljubavi?! A da li si razmišljala: možda se tvoja ljubav samo zove ljubav, ali nema njene osobine? Nije dovoljno držati u rukama tablicu s natpisom «ljubav». Ljubav treba da potiče iz srca. A čini se da iz tvog srca ishodi samo ravnodušnost. Ljubav nije ravnodušnost. Ljubav je poštovanje i sloboda.

Već sam govorio o majci koja je dozvolila svom detetu da kupi motor. Ova majka nije ravodušna, ne! Ona veoma voli svog sina i pokriva ga svojom molitvom. Dozvoljava mu da ode, ali ga pokriva svojom molitvom. Obavija ga svojom molitvom. Zaodeva ga svojom molitvom i ljubavlju. I u trenutku kad mu kaže: «Idi!», od nje ishode talasi. Talasi ljubavi, topline, dobrote i molitve. Ona to čini, dozvolite mi da kažem, kao Bog. Zato što je njeno ponašanje božansko. Upravo takvi su običaji Boga. Odlaziš od Njega, ali sunce Božije počinje da svetli u tvom srcu.

Bog kaže: «Idi! Ja ću ti davati toplotu kako bi stekao umiljenje i prestao da se opireš kao pastir u priči o Boreju 1) i Suncu.» Sećaš li se kako su se Sunce i Borej kladili ko je od njih jači i ko može da skine sako patiru? Borej je počeo da duva i što je jače duvao, tim više se skupljao pastir i sve više se ušuškavao u svoju odeću. Opirao se. Jer što je veća hladnoća koju stvaraš u duši drugog čoveka, tim više se on brani, suprotstavlja i čini tebi za inat. A kad zračiš ljubavlju sve se menja. Šta se dalje kaže u priči? Da je posle Boreja došlo i zasijalo Sunce! Pastir se opustio, zagrejao se i skinuo je svoj sako.

Zavoli sebe i zavolećeš brata

Takva je ljubav. Teška je to stvar. Dakle, čuj sad šta ti je činiti, pa da završimo. Šta da radiš? Da me zavoliš! Pre svega. Znaš li zašto? Zato što osećam da današnju emisiju nisam dobro vodio. Ali ako budem znao da me voliš smiriću se. Jer znaš da i u meni postoji nesigurnost. Ona postoji u svakom od nas. Stalno se pitamo raznoraznim povodima. «A da li nas vole? A da li je s nama sve u redu? A da li će nas pohvaliti ili neće?» Svi mi zauvek ostajemo deca u duši.
Čak i sveštenik, ako je dobro obradio iverje i nekome ga je pokazao, želi da čuje lepu reč: «Kako ti je to dobro ispalo, oče! Baš lepo, mnogo mi se svidelo!» To se naziva ohrabrivanjem. To nije egoizam. Nežnost nije egoizam, nežnost, koju daješ duši nekog drugog. Ponekad zamenjujemo pojmove i postajemo tvrdokorni. I ovu tvrdokornost nazivamo askezom. Ponašamo se nepristupačno i ovu nepristupačnost nazivamo straženjem. Mi smo «samo straženje i molitva», a u stvari smo nepristupačni i tvrdokorni. Čovek dolazi kod nas, želi da nas dotakne, ali je to isto što i dotaći bodlje kaktusa. I on odlazi. Znaj da su naš izgled i ponašanje poput bodlji kaktusa. A mi smatramo da nas to čini velikim asketama i starcima današnjice. Ne, to nije ljubav. I nije askeza.

Asketa je sladak čovek. Prema sebi ima asketski pristup, ali istovremeno voli sebe. «Voli bližnjeg svog kao sebe samog» (Mt. 22: 39), – kaže Hristos. Zavoli bližnjeg svog kao sebe samog. Tu nema glagola, ali se on podrazumeva. O čemu govore ove reči? Zavoli svog brata isto onako kao što voliš samog sebe. Da li si obratio pažnju na to? Bog želi da zavoliš sebe samog. Na drugom mestu, On naravno, kaže da treba omrznuti svoju dušu. Šta se tamo ima i vidu? Da treba da omrzneš strasti svog srca, zlobu koja živi u tebi. Odnosno, da uvidiš svoj egoizam i da ga omrzneš. Ali to ne znači da treba da mrziš samog sebe, zato što tvoj egoizam nije isto što i ti. Ti si ono što je Bog stvorio. A Bog nije stvorio egoizam. Bog ti nije dao zlo. Bog ti nije dao tvoje slabosti. One su se pojavile za vreme tvog odrastanja, tvog vaspitanja, tvog idenja kroz život, izrasle su iz svega što si doživeo. Drugim rečima, da bi umeo da zavoliš svog brata kao samog sebe prvo treba da zavoliš sebe.

Sad još nešto i završavam. Razmisli o onim ljudima koje zbog nečega ne voliš dovoljno, za koje nema posebnog mesta u tvom srcu. Ponekad mi kažeš: ovaj se loše ponašao prema meni i zato me je naljutio. Razmisli o takvim ljudima u tvom životu: o rodbini, o tašti koja je bila brbljiva, koja se mešala u tvoj porodični život i nije ispunjavala svoja obećanja. Ili razmisli o svojoj zaovi koja te je ogovarala. Razmisli o njima. Jer ima i takvih, zar ne? Možda su to jedno, dvoje, troje ljudi. Razmisli o njima i smesti ih u svoje srce. I osećaj kako ih svojim srcem grliš, kako ih primaš duboko, kako ih činiš svojim društvom, dovodiš do Boga i ostavljaš ih u Njegovom prisustvu i svetlosti i kažeš: «Gospode, ove ljude, ovog čoveka…» Ne možeš to da izgovoriš, a? Teško ti je. Ali ne odbijaš. Potrudi se da učiniš to ma koliko da ti je teško. Uzmi ovog čoveka i reci Bogu: «Bože moj, smiluj mu se, pomozi mu. A prvo pomozi meni, bezosećajnom čoveku.» Tako reci: «Ne mogu da ga zavolim! Reci mi, Hriste, šta osećaš prema njemu? Pomozi mi, Hriste moj, da ga zavolim kao što ga Ti voliš! Zato što ga Ti, Gospode, voliš, zar ne?»

Hristos ponovo ne izgovara ni reč. Dira me ovo Hristovo ćutanje. Hristos ćuti, zato što je ponovo na Krstu, ćutke nas gleda. Sad Hristos ne govori, ali se sećam kao je tada na Krstu rekao: «Oče, oprosti im» (v.: Lk. 23: 34). I na Krstu je zračio ljubavlju. U poslednjim trenucima Njegovog života sva naša zloba je bila usmerena na Njega. Doneli smo Mu svu našu zlobu, a Hristos je i na nju odgovorio ljubavlju, opraštanjem, dobrotom i milosrđem. Tako i ti postupaj. Reci: «Hriste moj, onaj ko mi je naneo zlo, ona koja me je uvredila, onaj ko me je rastavio, ona koja mi je nanela bol – šta god da mi učine, čak i najstrašnije, molim Te, pomozi i da moje srce postane poput Tvog. I daj svima onima koji su mi zadali bol i koji su mi pričinili štetu, darove Tvoje ljubavi. Daj im zdravlje, daj im radost, daj im dobrotu, daj im drugove i drugarice, daj im divan život. Nemoj se nikome svetiti, Gospode. I ako sam prokleo onoga ko mi želi zlo i ako sam poželeo da mu se desi nešto rđavo, i ako sam saznao da mu se nešto desilo, pa sam se obradovao u duši, sve to, Gospode, promeni! Promeni me, Gospode, učini moje srce poput Tvog, nauči me da volim tako kao što Ti voliš. Inače nisam hrišćani. Inače, čak i ako sve ispunim, ako o svemu mogu da razgovaram, da razmotrim crkvene teme, dogmatske, svetootačke, monaške, ako divno govorim, ali to ne činim, – kako ću stati pred Tobom? Šta ću reći? Šta ću reći ako ne naučim da volim?»

Učini još nešto. Kad te neko ražalosti, prizovi čoveka koji ti je naneo štetu u svojoj molitvi i zamoli ga za molitve da se kod tebe sve sredi. Učini ono što je učinio sveti Zosima kad je saznao da ga je jedan čovek optužio. A znaš li da je onaj koji ga je optužio svega nekoliko dana pre to ga govorio: «Oče Zosimo, veoma te volim.» A otac Zosima mu reče:

– Sad me voliš zato što je između nas sve u redu. A ako se desi nešto čudno, hoćeš li me i tada voleti?

– U tom slučaju, oče, ne znam.

– A ja ću te, čedo moje, voleti kako god da postupiš sa mnom! I ne samo sad, kad me voliš i kad te ja volim, već i u budućnosti, ako se promeniš prema meni, nastaviću da te volim.

Tako se i desilo. Ovaj čovek je oklevetao svetog Zosimu i govorio je rđave stvari o njemu. Sveti Zosima je saznao za to, ali se u njegovom srcu nije desila nikakva promena. Nastavio je da ga voli. I znate li šta je svetac uradio jednom kad ga je zabolelo oko? Zakrstio je oko i rekao: «Hriste moje, po molitvama mog brata, koji me kleveće, isceli moje oko.» I ljubav je učinila čudo: oko je ozdravilo.

I ti tako postupaj i sve će ti biti dobro. Zato što nas ponekad osvetoljubivost, mržnja, prokletstva i negodovanje ponekad vode u bolest. Lekari nam stalno govore o tome da rak i razne druge bolesti: čirevi, krvarenje želuca, hipertonija, pritisak – izaziva duševna napetost. Šta je duševna napetost? Njen koren je u nedostatku ljubavi. Osećaš u drugom svog neprijatelja. Ne osećaš da ste jedno, da smo svi jedno. Nismo neprijatelji. Zašto da se rastajemo? Čemu podele? Gde ćeš za sto godina biti ti, i gde ću biti ja? Gde ćemo svi biti pred Bogom? Zašto onda da se svađamo? Zašto da se ne volimo? Zašto da ne opraštamo? Prosto smo glupaci! Glupost je ne voleti drugog. A voleti – znači imati veliku pamet, mudrost i svetost. Božanski je voleti.

Arhimandrit Andrej (Konanos)

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here