Aутосовинистички гуслар гусла о гуслама

Поделите:

Међу онима који младе Србе данас уче родољубљу и другим сродним врлинама све више је гуслара. Они то раде као извођачи и писци поучних епских песама о старим и новим српским јунацима, које публика слуша на гусларским концертима и такмичењима или на свечаностима поводом државних и црквених празника. Васпитну функцију имају и њихове књиге, чланци и изјаве у медијима, као и разне трибине и предавања о значају гусала за опстанак српског народа и културе. О педагошкој мисији српских гуслара брине око 70 гусларских друштава у Србији, Црној Гори и босанско-херцеговачком ентитету Република Српска, а њихов васпитни рад са младима одвија се и у десетак школа за гусле и неколико музичких школа које имају одсек за учење овог инструмента. Последњих година непрекидно расте број и популарност ових гуслара-учитеља моралних врлина, а посебно од прошле јесени, када је на заседању Унесковог Међувладиног комитета за очување културног наслеђа, одржаном 29. новембра 2018. на Маурицијусу, прихваћен предлог да се певање уз гусле у Србији упише у Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.

Зато је разумљиво што су српски гуслари с радошћу примили вест са Маурицијуса. „Српске и светске“, тако је ова вест поздрављена на насовној страни листа „Гусле“ (децембар 2018), који издаје Савез гуслара Србије. Овенчани овим признањем, гуслари сада с разлогом очекују да ће добити већи простор у медијима, да ће за своје песме и концерте привући нову публику, за школе гуслања нове ђаке. Што је најважније, Унеско ће им помоћи да се лакше приближе неким људима у врху власти који раније за њих нису показивали веће интересовање и да лакше дођу до новца из државних фондова намењених култури и образовању. Уосталом, за то што су гусле добиле ово признање заслужна је и држава, бар колико и сами гуслари. Од њих је потекла идеја, али све остало је урадила држава, односно Министарство културе, које је, излазећи у сусрет иницијативи Савеза гуслара Србије да се певање уз гусле кандидује за упис у Унескову листу нематеријалног културног наслеђа, формирало тим стручњака са задатком да изради за кандидатуру потребан досије.

О плодној сарадњи овог министарства и гуслара говорило се у Kоларчевој задужбини 25. децембра 2018, на свечаности коју је поводом „пријема“ гусала у Унеско организовао Савез српских гуслара. Поздрављајући окупљене у име Министарства културе, др Драган Хамовић, саветник министра Вукосављевића, посебно је истакао заслуге које за савремену српску културу имају гусларска удружења, надметања и гусларске вечери, на којима се, како је рекао, „окупљају хиљаде и хиљаде наших људи у заједничком трепету“. Ове манифестације, објаснио је министров саветник, показују да се „и даље наши људи збијају око гуслара“, да су гуслари и данас носиоци „наше темељне културе“. Зато је светско признање српским гуслама симболична победа над национално дезоријентисаним скоројевићима и уображеним типовима, који се подсмевају гуслама, „који имају слуха за све друго осим оног што им по наслеђу припада и према чему би требало да осећају и некакав дуг“. А кад је Хамовић на крају излагања своју реч подигао до епских висина и рекао „Гусле су отргнути јаук наше народне судбине и тај звук траје, јер га препознајемо као свој и потребан“, окупљени гуслари су могли с одобравањем да закључе да ће, нема сумње, и помоћ државе њиховом родољубивом прегалаштву потрајати и бити препозната као потребна.
Гусларска заклетва

Очекивање да ће држава, подстакнута овим признањем српским гуслама, још више помагати гусларима и њиховим организацијама, у њихово име изразио је Славко Јекнић, председник Савеза српских гуслара, организације која окупља гусларе српске националности на целом „српском културном простору“. У говору на скупштини Савеза, одржаној 9. фебруара 2019. у Пријепољу, на којој је изабран за председника, Јекнић је признање које су српске гусле добиле од Унеска поздравио као „огроман и капиталан искорак не само за гусле и српске гусларе већ и за читав српски род“ и додао да то треба искористити „како би гусле и од државе добиле онај статус какав су имале у времену владавине Kарађорђевића“.

Али и сами гуслари треба да томе допринесу. Њихов нови савезни председник обећао је да ће, полазећи од искуства „човјека који је у државној служби годинама спроводио закон“ (отишао је у пензију са места начелника Сектора унутрашње контроле МУП-а), радити на томе да уведе ред и заустави поделе у гусларској организацији. Kолегама гусларима препоручио је да се држе „Kодекса српских гуслара“ и „Заклетве српског гуслара“, које је он написао и објавио у својој књизи Гусле наше свете. Да би држава видела да гуслари заиста заслужују пажњу коју је почела да им указује, они треба да буду на одговарајућем нивоу, да буду достојни високе националне мисије коју имају, достојни „светог пута“ којим иду, а с њима, и уз њихову и божју помоћ, цео српски народ. Обављању тог прворазредног задатка посвећују се они који су се, заједно са Јекнићем, заклели гуслама:

„Kунем се пред Богом и свим светима, отаџбином својом, здрављем и слободом, да ћу свету дужност српског гуслара вршити у складу са завјетом наших предака и бити достојан тумач српске историје, морала, правде и слободе, као што су то били наши преци од којих смо гусле наслиједили. Kунем се Господом и пресветом Мајком Богородицом да ћу са гуслама и народном епском поезијом чувати славу и понос свога српског рода и да гусле нећу оставити док свој свети задатак не испуним. Kунем се именом и чашћу својом да ме на светом путу чувара српске традиције ништа не може зауставити нити обесмислити мој труд да за будуће генерације сачувам српске гусле и оставим их у наслеђе онима који ће знати и убудуће да чувају и наставе ову српску традицију, тако ми Бог помогао“.1
Kурикулум за гусларске школе

Славко Јекнић је својим колегама такође обећао да ће се Савез српских гуслара под његовим руководством позабавити и школама гуслара, како би оне радиле према заједничком наставном програму и имале добре наставнике. Притом, нагласио је он, те школе своје ђаке не треба да уче само свирању и певању, него „што више о гуслама, о народној епској поезији, о нашој традицији, славној историји и свему ономе по чему смо као народ били препознатљиви у окружењу“. Похвалио се да су, на његову иницијативу, ове теме ушле у пограм наставе гусала у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ у Београду, у којој је Јекнић један од предавача. Јер, по његовом мишљењу, главни циљ наставе гусала је да се млади уче моралним врлинама, онако како се то уз гусле већ вековима ради, „јер гусле и епска поезија“, каже он, „вековима обликују људску личност према неписаном кодексу наших предака, у којем су људске врлине на првом месту“. Међу тим врлинама несумњиво је главна спремност да се пружи отпор непријатељима српског народа, врлина која је данас Србима „итекако потребна, јер онај владар из сјенке жели да нас не само физички, већ и духовно пороби како би служили туђим интересима“. Можда је Јекнић намерно оставио гусларима и надлежним државним органима да сами процене који би то непријатељ могао да буде, Америка, Запад, ислам, Ватикан, глобални капитал, Сорош или сам Ђаво. Али, за панику нема места док су гусле ту, спремне данас као и јуче да одбране Србе од сваког зла.

Јекнићеви ђаци у Музичкој школи „Стеван Мокрањац“ могу од њега да очекују да им објасни појаву гуслара који нису Срби, каквих данас има у Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Албанији, на Kосову. А он је за лекцију о томе одавно спреман. Kако је рекао у говору на скупштини у Пријепољу, сви ти гуслари, хрватски, албански и бошњачки („муслимански“, каже Јекнић) заправо су „доказ да су они некада припадали српском роду, па су у одређеном тренутку и времену, из личних и колективних интереса промијенили вјеру, а задржали гусле да их подсјећају на њихово порекло“.

О гусларима конвертитима говорио је Јекнић и као гост емисије „Ризница“ на Другом програму Радио Београда (20.01.2019), коју је уредница Душанка Зековић посветила представљању његове књиге Гусле наше свете, за шта је повод био упис српског певања уз гусле у Унескову листу. Уредницу је ово признање гуслама подстакло да их и сама похвали, односно да похвали Јекнића и његове колеге, рекавши да је „гуслар посебна врста војника у служби националног и културног незаборава“, док је сам Јекнић национално важну улогу гуслара дочарао једном метафором из цивилног живота. „Гуслар је портпарол српског народа“, објаснио је он. На питање како коментарише то што „неки у окружењу“ тврде да су гусле њихове, он је одговорио онако како ће о томе говорити неколико дана касније у Пријепољу, да је то „показатељ да су они из нашег народа који су узијели другу вјеру и одрекли се и Србије и српства“. Али овом приликом Јекнић је показао и саосећање са тим несрећним гусларима, некадашњим Србима, јер они „сада вјероватно дубоко жале због тога“.

И други гуслари и поштоваоци гусала били су позвани да, поводом стављања гусала под заштиту Унеска, српској јавности говоре о песмама које се изводе уз овај инструмент и њиховом значају за морално-политичко васпитање данашње српске омладине и осталог српства. Тако је Јекнићев имењак и колега, Славко Алексић, такође учитељ гусала у МШ „Мокрањац“ у Београду, о васпитној улози гусала говорио у емисији „Етника“ на Првом програму Радио Београда (27.12.2018). Показало се да су он и уредница и водитељка емисије, Снежана Станојевић, поштоваоци псеудо Немање, то јест пучког писца Милета Медића, аутора Завештања Стефана Немање, књиге први пут објављене почетком 1990-их, али коју необавештена јавност и данас сматра аутентичним делом Стефана Немање. Емисија „Етника“ има стални мото узет из псеудо Немање: „Није зло чути и знати туђу песму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју песму не пева. Зато љубите своју песму и свирку као душу своју и пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа песма и заигра туђе коло“.

Њен гост гуслар Алексић показао је да се и он у својим размишљањима и учењима о националној важности гуслања ослања на ова тобоже Немањина „Завештања“, те је, осуђујући данашњу омладину која „слуша ту западну музику а ову нашу одбацује“, објаснио да млади Срби тако губе свој језик, заборављајући да је Немања заветовао потомке да чувају сваку реч, јер је „боље изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и нејнезнатнију реч свога језика“. И Алексић је постојање гуслара који нису Срби објаснио као последицу недовршеног конвертитства некадашњих Срба, оних „који су некад превјерили вјеру“, али задржали гусле, као да оне могу да буду нешто друго сем српски свети инструмент. Међутим, он је приметио да се, поред непријатеља српства који „својатају“ гусле, појављују и они који их препуштају Србима, али их оцрњују и руже, проглашавају опасним инструментом у служби насиља који треба уништити. „Интенција је та“, каже Алексић, „да Србима треба уништити гусле и онда лако ћемо с њима изаћ на крај“.
Kатегорички императив пре Kанта

Унеско је заслужан што је и председник Савеза гуслара Србије, др Јово Радош, у последње време често био у прилици да моралне поуке које иду уз гусле велича и тумачи пред широм српском јавношћу и уз подршку државе и неких етаблираних културних институција и личности из света културе. Овај иначе свестран човек – филозоф, гуслар, епски песник, каратиста, маратонац – задужио је гусларску мисао књигом под насловом Српска народна филозофија,2 у којој доказује да су медијум те филозофије гусле и епске песме. Говорећи о овој својој књизи на новосадској телевизији ТВ Мост (2.2.2018), Радош је открио да је њена основна идеја небеског порекла. „Овде сам“, рекао је он, „дошао до једне одређене идеје, мада она вероватно није моја, већ је стигла с неба, да успоставим ту копчу: прожимање оног што је филозофија и наша усмена народна књижевност“. И сама та књижевност, ако је веровати Радошу, има оностране изворе. У прилог томе он је навео савет који Марку Kраљевићу даје његова мајка: да суди и пресуђује „по правди бога истинога“. То је, по Радошевом мишљењу, „светосавска моралка“, односно „категорички императив нашег народа, који је пре Kанта, далеко пре Kанта, изражен“. Јер Kант је – закључиће онај ко је пратио ово Радошево излагање – морао да сачека да га развој филозофије и његов ум доведу до овог етичког принципа, док је српском народу и др Радошу то одмах одозго било дато.

Ове своје мисли недавно је Радош излагао и као учесник два програма организована у Новом Саду поводом уписа певања уз гусле у Унескову листу. Најпре је (19.3.2019) био главни говорник на једној тим поводом уприличеној културно-уметничкој вечери у Музеју Војводине. То вече у част гусала било је укључено у програм „Бранкових пролећних дана“, манифестације коју већ неколико деценија организује установа културе Бранково коло. Директор Kола, књижевник Ненад Грујичић, поздравио је „велики дан“ кад су гусле добиле заштиту Унеска, а Јово Радош је добио прилику да њему и другим присутним угледницима културног живота Србије излаже о гуслама, небу и Kанту. Десетак дана касније (28.3.2019) он је о гуслама као „живој онтолошкој и феноменолошкој одредници српског бића“ – како се овог пута изразио – говорио на научном симпозијуму „Гусле и ми“, који је одржан на Факултету техничких наука под покровитељством Министарства културе. Радоша је опет слушао – и својим прилогом његову мисао допунио – један уважени новосадски књижевник, Славко Гордић. Али овога пута, председник Савеза гуслара Србије представио се и као епски песник, па су тако учесници и публика овог научног симпозијума чули његов „Гусларски поздрав“, песму коју је отпевао гуслар Петар Мишовић. У њој се не помињу ни Kантов императив, ни онтологија и феноменологија, него се Србима, између осталог, поручује „да се држе савета предака, да им вјера вазда буде јака, покољења многа што долазе, Светог Саве с пута да не слазе, да на биљег изађу туђину, да не даду своју ђедовину“.
Kоје наслеђе?

Ово су само неки од примера који показују како су српски гуслари, пре свега лидери њихових друштава и учитељи гусала, поздравили стављање певања уз гусле на листу културног наслеђа које има заштиту Унеска и како они схватају своју улогу у култури и просвети данашње Србије, нудећи свој програм националног препорода. Видели смо, такође, да они за своје, благо речено, екстремне националистичке идеје имају подршку у врху власти, у Министарству културе, у медијима, међу интелектуалцима, и то међу онима који несумњиво добро знају у шта гуслари верују, о чему певају и за шта се боре.

А Унеско? Нема сумње да упис гусала у његову листу културног налеђа не значи и подршку овде приказаном програму српске националне обнове коју гуслари предлажу и нуде се да изведу. Тешко је поверовати да би неко у овој организацији Уједињених нација за образовање, науку и културу – и, уопште, у свету који поштује елементарне хуманистичке вредности – могао да се обрадује идејама о гуслама и епском певању као изразу и инструменту мистичног бића српске нације или ма ког другог мистичног бића. Унеско ће нам вероватно рећи, ако га питамо, да га не интересују политичке злоупотребе културног наслеђа.

У реду, али проблем је овде у томе што данас певање уз гусле постоји само као политичка злоупотреба наслеђа. То зна свако ко је имао прилике да чује или прочита шта гуслари певају и причају. Али, још већи проблем који се поставља у вези са односом гусала и културног наслеђа које заслужује да буде сачувано представља то што гусларског певања у његовом изворном виду више нема, ни у Србији ни на другим местима. Наиме, основну одлику изворног певања уз гусле чинило је то што се у њему није репродуковао напамет научен текст, него је свако извођење било јединствено и непоновљиво остварење, перформанс, како бисмо данас рекли. Мајстор гуслар није памтио цео текст песме, него се приликом извођења ослањао на један број општих места и формула које је научио слушајући друге гусларе, неписмене као што је и он.

Такво певање могло се чути у неким крајевима Балкана све до 30-их година XX века, када су амерички научници Милман Пери и Алфред Лорд у Санџаку, Црној Гори и Албанији снимили велики број примера гусларског певања и разговора са гусларима, на основу којих ће Лорд написати чувену студију Певач прича. Оно што је Лорд ту изнео, да би објаснио специфичну природу певања уз гусле као усменог стваралаштва, корисна је, да не кажем обавезна, лектира за сваког ко хоће да мало боље разуме шта певају и шта хоће наши данашњи гуслари. На пример, треба имати на уму да усмена песма, како он каже, „представља приповедну поезију састављену на начин који су кроз многе нараштаје развијали певачи прича, не знајући да пишу… да је свако извођење, у правом смислу, засебна песма; јер свако извођење је јединствено и свако извођење носи печат свог песника-певача“. Такође, за разумевање усмене поезије, веома је важно Лордово разликовање усменог извођења од усменог стварања песме. „Оно што је важно“, каже он, „није усмено извођење, већ састављање за време усменог извођења“.3

Данас таквог, у правом смислу традиционалног певања уз гусле нема. Данашњи гуслари су рецитатори; уз пратњу гуслала они рецитују напамет научене текстове које су узели из књига или су их сами написали. Они су нека врста књижевних аматера, пучких писаца, међу њима нема неписмених, али се нађе и понеки доктор наука. Њихово гуслање је интересантан феномен савремене популарне културе, оног њеног дела који би да буде наследник и настављач усмене народне књижевности и традиционалне музике, али заправо сведочи о крају усмености и на њој засноване традиције. Зато је вест о упису певања уз гусле у Унескову листу могла – а ја мислим, и морала – да изненади оне етномузикологе и друге проучаваоце усмене културе који знају да данашње певање уз гусле не испуњава један од главних услова за упис неког елемента културног наслеђа у ову Унескову листу, услов да оно што се предлаже представља „живо“ наслеђе, врсту културе која се и данас ствара и заслужује да буде сачувана. Данашње певање уз гусле није такво наслеђе, није таква култура.

С друге стране, и данашње „писмене“ гусле могу да се посматрају као елемент живог нематеријалног наслеђа, али не онога које Унеско хоће да заштити, него наслеђа које чине стари и непрекидно, све до данас активни политички митови и симболи. Познато је да су у XИX веку рукописне и штампане збирке епских песама, заједно са култом слепог гуслара и „светих“ гусала, имале важно место у формирању политичког имагинаријума српског национализма. Ту улогу гусле и гуслари сачували су до данас. С том малом разликом што сам национализам није сачувао еманципаторску улогу коју је имао пре неких 200 година. У XX веку су гуслари једно време били потиснути – заједно са национализмом – на друштвену маргину, али у наше, посткомунистичко, време опет су – заједно са национализмом – у првом плану. Kао што су својевремено научиле да пишу, данас су се гусле и информатички описмениле, и њихов звук ођекује и из компјутера и мобилних телефона.

Али гуслари и даље нуде оно што и данашњи националисти и популисти воле да имају уз себе, тобоже аутентичан, неискварен, из дубина колективног памћења потекао глас народа. Они се скромно стављају у службу тог гласа, раде тобоже само оно што им он поручује, али неверне Томе, пардон, неверни Имануели – а такви су сви који, као њихов имењак Kант, мисле својом главом – знају да су данашњи гуслари у ствари нека врста естрадних уметника у служби националиста на власти, односно да су медијум гласа господара. Нека их њихови господари награде, нахране и напоје. Заслужили су. Али Унеско? Дође ми да овога пута и ја помислим да нас странци у ствари не разумеју. Шта Унеско зна шта је кило гусала?

Иван Чоловић

Пешчаник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here