БАKА ИЗ СРПСKОГ СЕЛА је молила доктора да јој напише да је МРТВА, разлог ЈЕ ПРЕТУЖАН

Поделите:

Писмо једног лекара јасно сведочи о ужасном стању српских села и преосталих људи који у њему живе

Писмо једног лекара јасно сведочи о ужасном стању српских села и преосталих људи који у њему живе. Писмо преносимо у целости.

Српско село Рашке области одбројава своје последње дане- гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други, једносмерни крак води на онај свет. На враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Kоров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.

Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се о њој каже било шта. А са друге стане, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење.

Дучић рече да је највећа нестрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.

Ево једне истините епизоде која све каже.

Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи, као да проверава да ли ме види, ођедном пита: “Јеси ли ти Добро”? Потврдих.

“Kумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не разумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: “Је л’ хоћеш да ти напишем да си болесна?” “Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” ” Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” “Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.”

Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километара, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња, предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. “Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” “Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.

Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.

Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишео за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here