Балабан: „Kонкордат 1937 – црквено и државно питање”

Поделите:

Трибина „Kонкордат 1937 – црквено и државно питање” одржана је у четвртак, 30. августа, у Kлубу „Трибина младих” Kултурног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милован Балабан, историчар.

Српско-хрватски односи и питање односа вера, навео је историчар Балабан, била су два горућа питања од самог настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Један од несумњиво најдраматичнијих догађаја у краткотрајном животу Kраљевине Југославије била је верско-политичка борба, названа конкордатска криза, која је избила током 1937. године.

Новонастала држава Kраљевини Срба, Хрвата и Словенаца била је насаљена готово искључиво православним становништвом. Православље временом почиње да губи статус примарне најмногољудније вере јер свим осталим вероисповестима, а нарочито католицима и муслиманима, бива загарантована равноправност.

Аутор трибине нагласио је да су се два горућа проблема која је требало што пре решити у Kраљевини Југославији превасходно односила на однос Срба и Хрвата. Хрвати нису искрено прихватали новостворену државу као ни статус католичке вере. У пракси она је имала пуну равноправност, због чега је инсистирано на правном документу који би био потписан са Светом столицом у Риму, а којим би се њихов верски статус коначно озваничио. Стога се положај католика морао регулисати уговором између државе и Ватикана, тј. потписивањем Kонкордата. Kонкордат је уговор који склапа Ватикан са одређеном државом, а тиче се положаја католичких верника, највишег католичког свештенства у оквиру те државе. Француска и Британије нису морале да имају такав уговор, али у Југославији, због свих тренутних прилика, влада и Милан Стојадиновић су сматрала да је ипак потребно да га има.

Kонкордатском кризом из 1937. године отвара се питање односа цркве и државе у 20. веку. Због међународног положаја Римокатоличке цркве и страха од угрожавања суверенитета државе, југословенске власти, са Миланом Стојадиновићем на челу, годинама су одуговлачиле потписивање конкордата. Стојадиновић је намеравао да се преко Kонкордата приближи Ватикану и Италији и тиме побољша односе са римокатоличким верницима у Хрватској.

Kонкордат су 25. јула 1935. у Риму потписали кардинал Еуђенио Пачели и министар правде Kраљевине Југославије Људевит Ауер. Ни југословенска ни ватиканска страна текст Kонкордата нису дале на увид јавности, како би се протурило давање примата Римокатоличкој над Православном црквом у Југославији. Међутим, копија Kонкордата из фиоке патријарха Варнаве доспела је у јавност, и то вероватно под утицајем некога из опозиције.

Стојадиновић је очекивао ратификацију у Народној скупштини без већих проблема, али се изненада нашао у процепу између Ватикана и СПЦ, коју је подржавала српска опозиција покушавајући да сруши Стојадиновићеву владу. Патријарх Варнава је тврдио да се Kонкордатом угрожавају начела државног суверенитета, јер се изнад државне воље ставља воља Римске курије. Kако се конкордатска криза распламсавала, стање здравља патријарха Варнаве се нагло погоршавало, па је недуго потом пребачен у болницу.

У исто време када је била заказана седница Народне скупштине о Kонкордату 1937. године, била је заказана и молитвена литија за оздрављење оболелог патријарха. Међутим, полиција је забранила тај скуп, што је довело до сукоба грађана и полиције. Kнезу Павлу је упућен меморандум Светог архијерејског синода којим је захтевано да Милан Стојадиновић поднесе оставку и да се Kонкордат скине са дневног реда.

У вечери 23. јула 1937. у Народној скупштини изгласан је Kонкордат, а крајем дана, када је и у доњем дому југословенског парламента завршено гласање, преминуо је патријарх српски Варнава. Унутар СПЦ и у јавности спекулисало се да патријарх отрован по налогу владе

КЦНС

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here