Бећковић, као и Његош све своје странице посветио Црној Гори

Поделите:

У оквиру књижевног фестивала „Ћирилицом“, синоћ у Будви на тргу између цркава, гост је био академик Матија Бећковић.

Организатори овог фестивала су: ЈУ Народна библиотека Будва и Удружење издавача и књижара Црне Горе.

Како преноси Арт прес, велики Бећковић је говорио своју поезију без паузе, више од сат и четрдесет пет минута, док су га преко три стотине посјетилаца наградили френетичним аплаузима. Такође занимљива чињеница, да је Бећковић више од пола сата био са обожаваоцима и потписивао своја дјела

Говорећи у уводној ријечи, пјесник Радомир Уљаревић је казао, да Матија Бећковић, звучи као антички пјесник кога тек откривамо, а да је његова поезија велика драма репродукована у стиховима, који тешко да имају премца у савременој књижевности.

„Бећковић практикује, умјетност говорења поезије, коју су познавали народни пјесници, а који су своје епове говорили записивачима и то најчешће уз гусле, знали су да се поезија изговара, да се тиме успоставља сва она оркестрација првобитног чина, чина инспирације, настанка пјесме. Само тако се призива оно иницијацијско озарење, које чини да је слушање поезије велики доживљај. Бећковић не користи чак ни гусле, а као да ипак чујемо неки невидљиви инструмент“, нагласио је Уљаревић и додао:

„Томе утиску се не можемо отети, а без тог инструмента, не би ни његови стихови звучали онако како звуче, када их он изговара.

Он наглашава, да Бећковић ништа није оставио случају, ниједно значење није запоставио, те да етимологија свих оних древних лексема, се сама открива.

„Јер су све оне изведене на чистац и препране у хиљаде бећковићевских варијација“, нагласио је Уљаревић и додао:

Као и Његош, и Бећковић је еве странице свога дјела, посветио Црној Гори, било да је о њој говорио као Нојевој арки, или о манастиру у коме све подсјећа на светињу од које, од које је постала, од имена до језика, у коме је све сачувано. А то сјећање, сачувано је у језику који је и сам сачуван у многоме захваљујући Бећковићу. Са више љубави о Црној Гори, тешко да је ико писао, са више опсесивности и опсједнутости није нико.

Уљаревић истиче да све чешћа поређења Бећковића са Његошем, нервирају критичаре.

„Ипак, та појава намеће питање, шта та два пјесника на први поглед издваја из цјелокупног контекста српске књижевности, на граници епско-лирских усхићења и староруски-српски (црквенословенски) језик код Његоша и брдско планински (ровачки) код Бећковића“, истакао је Уљаревић.

Посебан осврт, Уљаревић је посветио анализи дубоке оданости Бећковића Његошу и поеми, Праху оца поезије, насловљеној, како је казао, као реплика на Његошеву славну Посвету.

„Пјесник нас и затиче неспремне за нови књижевни догађај, показује и демонстрира виталност, до тада невиђену у српској поезији. Пјесник улази у живи дијалог са Његошем и чини се, да никада нико није никада ближе пришао Његошу из неочекиваног угла, нико не зна откуда и како, али се то догодило“, сматра Уљаревић и закључује:

„Посвета праху оца поезије, није посвећена само Његошу, већ и праху онога, коме је Његош посветио Своје дјело и праху свих који су у том непрекидном вјечном живом ланцу, спајали и спајају своја усхићења. Онима који своје дарове приносе на исту трпезу.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here