Бећковић: Своје умрле пријатеље виђам више и чешће него ове које виђам

Поделите:

Академик Матија Бећковић поручио је активистима организације „Млада Војводина“, поводом поруке коју су му оставили на згради огранка Српске академије наука и уметности /САНУ/ у Новом Саду, да ће их послушати и доћи кући.

На фасади те зграде јуче забелио папир са поруком упућеном Бећковићу: „Матија, иди кући!“, у потпису „Млада Војводина“, али су га запослени у САНУ убрзо уклонили.

Младовојнођанери су толико необавештени да не знају да је Бећковић рођен у Сенти. Можда сматрају и да то не морају да знају.

У Новом Саду је за 6. новембар најављена промоција Бећковићеве књиге „Сто мојих портрета“.

Није изненађујуће што су се они који стоје из младовојвођанера забринули и узнемирили, толико да би највећег живог српског песника радо некуда послали.

Дворана СКЦ „Свети Сава“ у Суботици била је тесна за све који су желели да присуствују промоцији „Сто мојих портрета“.

Окупљенима је Бећковић рекао:

Сваку своју књигу сам представио у овом Српском културном центру. Ово је један од најлепших културних центара који постоје и Светосавска недеља која се управо одржава је традиционална свечаност на којој поезија има своје место. Рођен сам у Сенти, мајка ми је из Кањиже, а моји пријатељи Стеван Раичковић и Душко Радовић били су у Суботици када сам ја био у Сенти. И њихови портрети и моји доживљаји су у овој књизи“.

Суботичани су од Матије чули зашто су се у књизи нашли Васко Попа и Миодраг Павловић:

„Да не бих писао своје мемоаре, ја сам описао своје пријатеље, најупечатљивије догађаје из живота. Усмена заоставштина која обично одлази са људима остаје незаписана, и на тај начин сам се одуживао људима са којима сам провео живот и са којима нисам престајао да се дружим и после њиховог одласка на онај свет. Оно што памтимо је оно што је најсветије. То опет има неке своје законе, нешто нам је било важно, а тога нисмо ни били свесни када нам се десило. Не знам по ком критеријуму људска свест издвоји нешто да се у њу упечати, заборавите велике догађаје, а запамтите неку реч или поглед или неку обрву“.

Бећковић је „Сто мојих портрета“ представио и у Врбасу. У сали биоскопа „Југославија“, где је рекао и ово:

Већ сам толико пута рекао да је човек оно што памти. Оно што заборавља то није он. Ја сам оно што нисам могао да заборавим описао као ону усмену заоставштину која увек остаје незаписана. Ја овде нисам дошао сам. Дошао сам са сто својих портрета. Са својим групним портретом, својом аутобиографијом о другима”.

У песниковим стиховима овековечени су Иво Андрић, Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Новица Тадић, Бранко Ћопић, Милован Ђилас и други.

Део песама посвећен је Светом Сави, Његошу, Карађорђу, Тесли и другим великанима давније прошлости, док је трећи део збирке писан о живим личностима.

Заиста аутобиографски, са великом дозом емоција, сете али и хумора својственог Бећковићу, евоцирао је сећања на многе истакнуте личности наше културе.

Организатор гостовања била је Спрска православна црквена општина Врбас, са благословом Епископа Бачког Иринеја Буловића.

„Све су то људи које сам бескрајно волео и које никада нисам прежалио. Одувек сам се дружио са старијим од себе, али нисам ту урачунао да би они могли отићи пре мене и да могу остати сам. То дружење наставио сам овим сећањима и портретима.“

Бећковићев списак пријатеља личи на озбиљну антологију српске књижевности – од Андрића, Попе, Лалића, до Данојлића, Арсена, Капора…

„Надам се да се не би ниједан од њих љутио“, рекао је Спутњику.

„Све је то љубав прочистила тако да се човек ничега ружног и не сећа. А што се после толиких сусрета и толиких разговора издвоји нека реченица или реч, то је, опет, нека правда која је старија од наше памети“, навео је. И додао:

У књизи је више од сто портрета, али сам је тако насловио јер је то највећи број. Од броја сто у нашем народу већег нема, то је више ознака за безброј. И колико год да их има, то је опет један портрет. Опевавао сам своје пријатеље, а у ствари — себе. То јесу они, али преко њих вероватно можда највише ја сам.

– Неколико пута сам рекао да је човек оно што памти. За мото књиге сам узео Змајеве стихове „Све што време напред хрли/све се више мени чине/моји мртви неумрли“. То су све људи са којима сам провео свој живот и они за мене нису умрли. Никакве разлике нема, сем што их не виђам, а и виђам их више и чешће него ове које виђам.

„Сто мојих портрета“ отвара Влаја из Глибавца, стихоклепац. Зашто му је дао првенство над Његошем, Андрићем – Матија објашњава овако:

— Како сам стигао у Београд, чуо сам за Влају из Глибавца. Он је ишао по возовима и путницима говорио само у римама и стиховима. А његов најпознатији стих је био „Кљуца пиле у гвоздене виле“. И ма колико да су се људи са тим спрдали и омаловажавали га, ја не знам да сам неки стих чешће цитирао и да ми је чешће падао на памет. И та слика пилета које кљуца у гвоздене виле била ми је пред очима и, као што сам и у песми рекао, чини ми се да сам чуо и тај звук. А временом, као да је то пиле бивало све мање, а те виле све веће. Али оно није одустајало, него се залетало, и ја сам замишљао тај меки кљун како се сваки пут заврне и како се оно одмах преврне и запрашина и, чим мало отресе крила, одмах се залети на исти циљ.

– И, како је време пролазило, све сам више сумњао да се ради о пилету. То ми је више личило на песника. И све је мање то личило на виле, а све више на празан папир. И на песников напор и залетање на чисту хартију да се обрачуна са тим космичким силама… А на крају нисам више знао је ли то Влаја или сам то ја.

Поводом опаске Спутњика „стиче се утисак, док се читају ови стихови, да сте били сведок у ситуацијама које сте опевали, као у песми о патријарху Павлу и његовом чишћењу тањира у посне дане“ и питања „јесте ли стварно учествовали или сте само песнички били у дијалогу са „вашим портретима“? – рекао је:

— Заиста је то све аутентично. Ниједну од тих реченица нисам измислио. Не знам да ли је патријарх Павле то исто причао још некоме, јер он и није био познат као нека причалица. И целога века причао је тек неколико прича и непрестано их је понављао. Тако да нисам сигуран да још неко то није чуо, али ја јесам. И то баш о томе како је он чистио свој тањир сувом корицом хлеба тако да није остала ни једна кап, удесио га је тако да је одмах могао да иде право у витрину… А онда га је игуман пред свима похвалио и рекао да кад би сви тако чистили као Павле, трпезарац би починуо а суђе и кухиња држани уредно. То су његове речи. А кад сам ја то чуо, још више сам запео.

– И кад ми је неко од лектора предлагао да не кажем „запео“ ја то нисам могао да променим, јер је то била његова реч. Сви наводи које сам у овим песмама користио су, иако без знака навода, увек аутентични. Чини ми се да би било велико скрнављење да нешто измишљам, и да је то, у ствари, нека њихова опорука и нека врста њиховог епитафа и завештања.

Бећковић у „Сто мојих портрета“ даје и портрет његове Дарке, жене Меше Селимовића, због највеће изјаве љубави коју је икада чуо:

— Најврелије. И то је било такорећи буквално. Меша Селимовић је преминуо, ми смо га дворили једно по подне, а онда смо, јер је требало да дођу мртвозорници по њега, отишли кућама, али сам ја дошао сутрадан врло рано. Његова жена Дарка ме дочекала сва узнемирена рекавши: „Они нису дошли. Они сву ноћ нису дошли!“ А онда је казала: „Да сам то знала, ја бих легла поред њега и сву ноћ га грлила и миловала да ја и он просањамо ту последњу ноћ.“

– А како ја знам да се покојник целива само једном и да је тај пољубац додир другога света — зато је важно да га само једном целивамо јер се са њим само тако можемо заувек растати — знао сам и да нико нема жељу да љуби ледно чело више пута. Али кад је она казала да би сву ноћ лежала уз једног покојника, и да он за њу не би био мртав, и да је никаква хладноћа не би могла од њега одвојити… Ја врелију љубавну реч нисам чуо.

Поводом „нових вести“ да је светосавље — а и оно је љубав — у Црној Гори постало нови проблем и, такорећи, нови непријатељ број један, указао је:

– Буда је носио своје записе на табанима, па како је ишао, тако су ти записи остајали на земљи, и сад будисти иду и то читају. И Свети Сава је исто тако ходао по својој земљи, упадале су му ноге у камење, дубоко, и није могао да их извуче, а да не остану стопе на тим плочама и каменовима. То су, у ствари, прве скулптуре на нашој земљи. А сва Црна Гора је у његовим стопама. И није остављао само стопе него и лактове, и ребра, у кук… И све то тамо постоји оверено у камењу.

Упитан „да ли се обистињују ваши стихови, да ли говоримо о земљи у којој су „пашчад пуштена а камење свезано“ као у вашој песми о Светом Сави?“, био је јасан:

— О тој, јединој. О земљи у којој су само синџире замењивали новим технолошким изумима.

 

Искра

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here