Блиц против НИН-а

Поделите:

Постоје тренуци који су одсудни. Уистину такви. Од којих зависи судбина, отуда и сама реч. У животу једне нације, народа, уопште политичке заједнице нема много таквих тренутака. У нашем случају прошлост је исувише тешка да бисмо је понављали, можда чак и погубна, пише “Експрес”.

Ауторски тест објављен у “Експресу” преносимо у целости: А каква ће бити будућност? Kао што рекосмо, живимо у једном историјском и јединственом времену у сваком смислу. А историја није тек одар на коме се рађају велики народи и појединци, већ место њихове агоније.

Шта је један од највећих страхова који жив човек може осетити? Ако је нормалан и здрав, онда је то беспомоћност, али само у једном, или два случаја. Да не може своју породицу или себе да заштити. Врло једноставно, психолошки механизам који скоро увек пали. Ефикаснији од фамозног wатербоардинга из Гвантанама. Циљ овакве акције је – сломити противника, натерати га да изгуби фокус, излудети га. Али ако се којим случајем зовете Александар Вучић и председник сте Србије медијски напади и линч чланова породице, није само неукусно и широко тумачена новинарска слобода или политичко деловање под паском исте, већ нешто много више. У тренутку када није у земљи већ се састаје са председницима Kине и Русије, а потом одлази у Берлин на тешке разговоре са Меркеловом и Макроном, насловна НИН-а има сасвим друго значење. Порука је – не можеш ти да штитиш интересе Србије као њен председник, јер у овом тренутку не можеш ни своју породицу да заштитиш. Тајминг је пажљиво биран.

Бавити се анализом садржаја који је пласиран кроз медије, апсурдно је. Пошто га ни нема. Испразне фразе, приче из кафића ужег београдског језгра. Прежвакавање трачева у медијима послужило је сврси. А потиче из амбиције оних који себе сматрају просвећеним, елитним делом друштва. Сваки такав примерак заправо је шовен до професионалности, мрзи Вучића из “принципа” и за то му нису потребни неки посебни разлози. Но, он тај просвећени примерак никада за себе неће помислити да је оно што заправо јесте и да је заправо његово виђење друштва јако блиско оном како су Наполеон или Хитлер видели Нову Европу. Онда Ђилас, Јеремић , Бошко Обрадовић, Млађа Ђорђевић, дођу потпуно природно. Гоњени што фројдовским, што наполеонским комплексима ограничени предрасудама и амбицијом. Но, они нису главни или пак једини актери овога плана. Они су гласна и пристрасна публика, пешадија у туђим рукама и делимично бенефицијари.

Интереси који стоје иза овога се могу одредити као делом домаћи а делом инострани. Што се домаћих тиче, они су углавном економски, али су артикулисани кроз квази политички процес који спроводи део опозиције. Страни интерес се најшире може одредити као двострани, један долази из дела структура на Истоку и дела структура на Западу. На примеру сусрета у Kини то би изгледало овако. Некима на Истоку и свима на Западу не одговара да се Вучић виђа са Сијем и Путином.

Исто тако, скоро свима на Истоку и некима на Западу не одговора да се опет Вучић за пар дана у Берлину среће са Меркеловом и Макроном. Поменути делови Истока и Запада имају своје интересе и утицаје у деловању онога што себе назива српском опозицијом кроз разне опскурне ликове од Млађана Ђорђевића до Чичка и сличних. Наравно уз интересе оних тајкуна који су највише изгубили увођењем реда у економски систем. Баш због њих није био случајан ни избор медија који испаљује први хитац. Они заправо не виде могућност за даљи развој њихових политичких пулена без да се не оствари контрола над издавачком кућом којој проминентни недељник припада. За ту накану менаџмент је представљао проблем и онда је најлакше решење да га се уклони. А идеално би било да га се уклони под притиском власти. Чини се да је управо то била идеја.

Да не одемо предалеко, за све ово о чему говоримо, рећи ће с правом, постоје и друге методе. Удар на породицу је ипак нешто што се не чини. Иако у основи тачна ова констатација, у конкретном случају има озбиљан недостатак. Нема ничега другог. Нема ничега чиме би га се могло компромитовати. Нема милиона, тајних рачуна, провизија… Да их има, одавно би угледали светлост дана. Нема, и зато се извлаче брат Андреј и син Данило. После вероватно, отац , мајка, жена, кумови, пријатељи…

Није их ни било никада. Јер да их је било, не би покојном Микију Ракићу и неким људима из БИА падало на памет да смишљају аферу са крађом идентитета брата, како би ставили тада заменика председника СНС у фиоку. Можете рећи да је ово већ домен теорије завере и да за такво што не постоје докази. Али, да ли је то била пракса треба питати Ивицу Дачића, како су њему и његовим сарадницима паковане афере из те кухиње да би се држао под контролом. Жив је и може да каже неку реч о томе, за разлику од других који то нису преживели.

Све ово јако добро зна и Александар Вучић. Види се то из његове изјаве, цитирамо – Све и да ми ставе главу на пањ, нема преговора, док Приштина не повуче таксе. Нема уступања не због себе, него због тога што је ово јединствен тренутак. Онај одсудни моменат који дефинише будућност и који није баш за свакога, већ само за оне који су спремни да схвате да се историја овог времена неће одређивати по датумима, већ по ономе шта смо ми радили у тим тренутцима. И биће добро. Уз мало среће која прати храбре и одлучне

Блиц

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here