Богишић – Српство све и свуда

Поделите:

Није никаква новост што Хрвати похрваћују Србе по основу вјере и каткад рођења, или ендехазијском геноцидном старчевићевском 1/3 методологијом или на друге начине.

Хрвати га преименују у Балтазара зато што је био католичке вероисповести сврставају у енциклопедије, као хрватског знанственика, правника, док га новопечени Црногорци титулишу Светиоником модерне Црне Горе, приређују омаже, и једни и други подижу споменике, дају називе улица, амфитеатара а Валтазар је неспорно био само – Србин.

Није никаква новост што Хрвати похрваћују Србе по основу вјере и каткад рођења, или ендехазијском геноцидном старчевићевском 1/3 методологијом или на друге начине.

Новост јесте што новопечена државна творевина заснована на јаком антисрпству и заслијепљена мржњом према свему српском, једног Србина својата – по основу службе.
Национална припадност се изводи из осјећаја припадања јединке према цјелини. Тако за нацију могу бити тачке везивања, језик, култура, мит, традиција, држава, предање.

Страна је и потпуна непознаница одређење нације у зависности од службовања у некој држави. Штавише, може се без резерви констатовати да је посреди најобичнија глупост.


Али, до усијања претенциозна глупост која се гебелсовски понавља може многе довести и држати у стању стварне заблуде о идентитету Валтазара Богишића. Зато се овај великан „нескривљено“ нашао у хрватским повјесницама и на – новоцрногорским амфитеатрима.

Други српски великан права професор Михаило Константиновић је 1933. предложио ОИЗ као фундаменталну базу новом грађанском законику излажући: „Тај законик који чини част и аутору В.Б. а и нашем народу (…) чији нам је Дух много ближи од аустријског.“

У Новом Саду је 1866. основан покрет „Уједињена омладина српска“ ради свеколиког напретка Срба уз примарни манифест: „Српство све и свуда“. Њени оснивачи су били Валтазар Богишић, Светозар Милетић, Никола Пашић, Марко Миљанов Поповић, Лазар Томановић и др.

Суочен с њеним утицајем у Хабзбуршкој монархији Беч доноси забрану рада тога покрета, што чини и Србија под аустријским притиском. Уједињена омладина српска се измешта на Цетиње, где наставља с радом по покровитељством кнеза Николе.
На предлог Марка Миљанова и књаза Николе, 1871. на Цетињу је свечано основана „Дружина за ослобађање и уједињење српско.“

Богишићев манифест – Српство све и свуда је био основни покретач и Луча водиља, ослобођења и уједињења српскога.

Српска краљевска академија изабрала је Валтазара Богишића 23.1.1888. за редовног члана, што је представљало велико признање и подстицај Богишићу за даљи научни рад.

Српско учено друштво је правни претходник Српске краљевске академије, данас САНУ.
Крајем IX и у првој половини XX века већина житеља Цавтата се изјашњавала као Срби католици који је био познат као „Мали Београд”.

Др Франо Кулишић, секретар Матице Српске у Дубровнику и дубровачког Српског Сокола Душан Силни уредио Богишићеву библиотеку у Цавтату. Краљ Александар и краљица Марија посетили су Цавтат 1925. где су одушевљено дочекани.

Срби католици сматрали су да је Соколство цемент српства. Зато су краљ и краљица помагали соколска друштва. Соколско друштво Цавтат било је најактивније и најбројније друштво у Цавтату све до Априлског рата 1941.

Валтазар Богишић је рођен у Аустроугарској у Цавтату 1834. Студирао је на Бечком универзитету. У Бечу је постао доктор права 1864. а 1866. прихватио понуду универзитета у Одеси, а одбио је две понуде загребачког универзитета.

Валтазарев узор из младости био је његов дједа. Валтазар старији је био морепловац, иако у старости, свом унуку Валтазару је причао о поморским данима, познанству с Милошем Обреновићем Валтазар млађи, наследио је пола дједове оставштине. Од ње је куповао књиге, нарочито оне Вука Стефановића Караџића.

То га је подстакло да и он почне с писањем песама. Значајни су и његови доприноси у области сакупљања обичаја нашег народа, које је скупљао и записивао у Мостару 1863. поред новоизграђене православне цркве и тако је записао неколико епских песама: „Марко Краљевић и брат му Андријаш“, „Кад је Вук Огњени умро, шта је наредио на самрти“.

Предавао је на правним факултетима у Одеси као професор историје словенског права. Новоросијски универзитет га је одликовао почасном дипломом „honoris causa“ за достигнућа из области јавног права.

Са знаменитим Дубровчанима, Ником и Медом Пуцићем, основао је културни покрет Срба католика. У Бугарској је активно учествовао у изради неколико закона.

Јавно је подржавао народни устанак из 1875. у Херцеговини и Крајини познатији као „Невесињска пушка“. За време Руско-Турског рата (1877.-1878.), био је члан руске цивилне канцеларије. Валтазар је планирао оснивање фондације у Београду уз замисао да стипендира најбоље студенте права из Србије, који студирају у иностранству, а то све из његове заоставштине. Због изненадне смрти, 1908. у Ријеци, ова идеја није спроведена у дело.

Сестра Марија је законски наследила сву његову имовину, јер није оставио тестамент. Заоставштина коју чини 18 000 књига, 10 000 писама, 164 рукописа и богата нумизматичка колекција, након другог светског рата постала је имовина Југословенске Академије Наука и Уметности. Од тад до данас, збирка Валтазара Богишића налази се у Кнежевом Двору, палати у којој је некада столовао Дубровачки кнез.

Породица Богишић је пореклом из залеђа Конавала. Постоје списи о томе да је цела породица у 15. веку прешла на римокатоличку веру.

В.Б. је службовао у Црној Гори и за њене потребе по указу руског цара и Кнеза Николе израдио ОИЗ. Указом од 25.3.1888. кнез Никола поверио је Богишићу да сачини правни кодекс и наложио да: „главну пажњу скрене на народне појмове о правди, на обичаје, предања и на живе потребе српског народа”.

ОИЗ је донет 25.3.1888. на снази 1.7.1888.

Прихватио је да буде министар правде у Црној Гори 1893. и на том положају остао до 1899. мада је у сво то доба углавном живео је у Паризу. Умро је 24. априла 1908. у Ријеци. У име српске омладине говорио је Бркић, уредник „Српске Зоре“.

А. Вучетић, уредник „Срђа” је истакао: „Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били.

Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве.

Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. да положе вијенце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар Пламенац као заступник Владе а у име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис: „Мојему министру правде Велеученом Др. Валтазару Богишићу Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је вијенац за црногорско судство. На венцу је био натпис: „Благодарно Судство Црногорско Др. Валтазару Богишићу”.

Часопис Срђ је од телеграма објавио Пашићево саучешће у име краља и српске владе Стојана Новаковића Српске краљевске академије и саучешће Правног факултета београдског универзитета. Милан П. Јовановић академик из Вуковара је у саучешћу Уредништву „Срђа” истакао: „Примио сам жалосну вијест о губитку мог доброг и милог колеге великог правника-историчара народа српскога, челик Србина Др Валтазара Богишића, те и мене да и Вама и свему Српству изразим саучешће у преголемој жалости за врлим и добрим Србином ком дао Бог вјечни покој! Лака му земља и вјечна Слава у народу своме кога је тако жарко љубио!”

Према томе, Валтазар Богишић је по сваком могућем критеријуму СРБИН. Истини за вољу, могао је бити српски Светионик, али новопечена Црна Гора као антипод свега српског је делегитимисана да га интегрише у своје друштвено и научно ткиво будући да се преобратила спрам Богишићевих светоназора, осјећања, постала конвертит. 
Хрватском срамном својатању Срба али срамнијем црногорском одудара сâм Валтазарев – живот, дјела, савременици, и највјеродостојније свједочи свима: Српство све и свуда!

 

ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here