Bojanić: STOGODIŠNJICA OD VELIKOG RATA… a tamo zastava nepostojeće ,,države“ Kosovo*

Podelite:

Strašno i sramno, posle sto godina!!! Tako moram da počnem ovo moje izlaganje.

Kosovo* među zemljama pobednicama u Prvom svetskom ratu… e, stvarno velika sramota za tu Evropu, za tu licemernu Francusku.

Baš ti naši saveznici Francuzi i Englezi su zahtevali da im se sva pomoć plati. Čak i pertle za cokule koje su bile isporučene srpskoj vojsci pred proboj Solunskog fronta, a da ne govorimo o topovskoj municiji većeg kalibra. Čak i pertle! Opanci na nogama tih junaka više nisu bili upotrebljivi.

I plaćene su saveznicima njihove pertle!

 

Ali, zato i kao zahvalnost što smo branili Evropu i svoju otadžbinu mi danas kao zahvalnost imamo zastavu Kosova* među zemljama pobednicama u Crkvi Notr Dam u Parizu, tamo gde su 1389 godine zvonila crkvena zvona u čast pobede Srpske vojske na baš tom Kosovu. Verujem da je ovo samo provokacija a ne neznanje i nepoznavanje istorije. Kosovo ne samo da nije bilo učesnik Velikog rata, već tada nije ni postojalo čak ni kao južna srpska pokrajina. U to vreme jedan deo je pripadao Kraljevini Srbiji, a Metohija Crnoj Gori.

DA SE SETIMO KAKO JE OKONČAN SUKOB, VELIKI RAT

Prvi svetski rat je jedan od najvećih sukoba u istoriji, trajao je od leta 1914 do jeseni 1918 godine. To je bio osvajački rat a vodio  se između dva saveza  Centralnih sila (Nemačka, Austro-ugarska) i Antante (Rusije, Francuske i Engleske).

Završen je pobedom Antante a čovečanstvo je pretrpelo ogromne ljudske i materijalne žrtve. Srbija i Crna Gora učestvovale su u ratu  na strani Antante protiv Centralnih sila. Osnovni uzrok rata bila je želja za ponovnom podelom sveta za kolonije i za prevlast između Centralnih sila i Antante. Samo za neke zemlje kao što su Srbija i Crna Gora to je bio odbrambeni rat.

Kapitulacijom Nemačke, posle četiri godine krvavog rata, završen je Prvi svetski  rat  u kojem je  učestvovalo 36  država. Prvi svetski rat se vodio u Evropi, Aziji i Africi.  Od oko 70 miliona mobilisanih, poginulo je i umrlo od rana i gladi oko 20 miliona; najveći gubitak je imala Srbija (26% od ukupnog broja stanovništva).

 

Bezuslovna kapitulacija, prema kojoj je Nemačka morala da napusti sve okupirane zemlje na zapadu i istoku, Alzas i Lorenu i levu obalu Rajne, potpisana je u železničkom vagonu u francuskom mestu Kompijenj, 11. novembra 1918. godine, u 11 časova  pre podne. Kasnije, u znak sitne osvete,  Hitler  je  naredio da  Francuska  potpiše kapitulaciju u  junu 1940. godine u istom tom vagonu  koji se čuva  kao  spomenik-muzej u Kompijenju.  U  Muzeju  vagonu danas se nalaze zastave svih saveznika, među kojima je i naša.

Srpska zastava vraćena je među pobedničke u železnički vagon u Kompijenju tek 2009. jer države Antante nisu dozvoljavale da se tu istakne jugoslovenska, a naročito ne komunistička zastava s petokrakom, pošto su pobednici u Velikom ratu bili Srbi.

Dan primirja obeležava se od 1919. godine u znak sećanja na potpisivanje primirja i prestanak neprijateljstava 11. novembra 1918. godine. Svakog 11. novembra u 11 časova Kanađani, Australijanci, Britanci i ostali članovi zemalja Komonvelta obeležavaju Dan sećanja, odajući tako počast onima koji su se borili i dali živote za svoju zemlju.

U Beogradu se na Francuskom vojnom groblju svake godine na ovaj dan održava ceremonija u organizaciji Francuske ambasade u Srbiji.

Posledice rata su bile brojne. Prvo, bitno je izmenjena karta Evrope. Austro-Ugarska je prestala da postoji; stvorene su nove države: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Poljska, Čehoslovačka, Finska, Estonija, Letonija i Litvanija; Rusija postaje prva socijalistička država; u Nemačkoj je srušen carizam. Dolazi do opšteg osiromašenja i po prvi put se klice nezadovoljstva javljaju i kod srednjih slojeva.

Niš je junačka srpska vojska, pod komandom vojvode Petra Bojovića, oslobodila 12. oktobra 1918. godine.

Prestonica Srbije-Beograd  oslobođena je 1. novembra 1918. godine posle trogodišnje okupacije u Prvom svetskom ratu, a poslednji okupatorski vojnici povukli su se preko pontonskih mostova na Savi u Zemun u ranu zoru.

Za samo 46 dana od junačkog proboja Solunskog fronta, Prva armija vojvode Petra Bojovića je, u jednom dahu junački, goneći neprijatelja iz juriša u juriš, prevalila oko 500 kilometara i stigla nadomak Beograda.

Prve komite, prethodnice Prve armije, ušle su u grad u ranu zoru, a oko 10.30 časova tog dana Konjički eskadron Dunavske divizije izbio je na Kalemegdan.

Na čelu kolone, dugo očekivanih oslobodilaca, koja je oko 15 časova preko tepiha od cveća defilovala od Slavije ka Kalemegdanu, bio je pukovnik Milojević.

Da ne bi izazivali neprijateljsku artiljeriju iz Zemuna, glavnina snaga oslobodilaca, Moravska i Dunavska divizija, zadržale su se na prilazu grada.

Poslednje dane boravka u Beogradu, zločinački okupator je proveo bezobzirno pljačkajući sve što je preostalo u prodavnicama i kod građana.

Završavali su prljavi posao koji su po naređenju austrougarske vrhovne komande započeli još u septembru, kada je poraz već bio izgledan.

Sve što nisu mogli da ponesu, uništavali su. Goreli su magacini i štale. Prekinuli su snabdevanje grada strujom i vodom, a na kraju su, u besu, porušili i železničku stanicu.

Povukli su se preko pontonskih mostova na Savi, koje su zatim digli u vazduh, da bi izbegli zasluženu kaznu.

Oduševljeni građani pripremili su za vrhovnog komandanata svoje vojske, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, ogroman lovorov venac, dok je komandantu francuske vojske generalu D’Epereu bio namenjen umetnički izrađen jatagan.

Cela Srbija bila je slobodna 3. novembra 1918. godine.

Nemačka je potpisala kapitulaciju 11. novembra 1918 godine, a prethodno su oružje položile njene saveznice Bugarska, Turska i Austrougarska.

Raimonda Nathalie

Natalijina ramonda je cvet-simbol

Natalijina ramonda je cvet-simbol koji građani nose povodom Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Na reverima  je biljka sa Kajmakčalana. Cvet nazvan po kraljici Nataliji Obrenović u botanici poznat je i kao cvet feniks.

U surovim bitkama vođenim u Prvom svetskom ratu protiv Austro-Ugarske, Nemačke i Bugarske, Srbija je izgubila više od 379 000 vojnika.

Njene žrtve u zemlji su bile još veće i iznosile su oko 630 000. Praktično, poginuo je svaki četvrti stanovnik Srbije.

Srbija je završetak rata dočekala je sa 114 000 vojnih invalida i sa više od 500 000 dece bez hranitelja. I teritorija Crne Gore je podnela u ratu velike žrtve i materijalna razaranja.

SRBIJA JE U PRVOM SVETSKOM RATU IZGUBILA 1.247.435 STANOVNIKA  ILI 28 POSTO CELOKUPNOG STANOVNIŠTVA

Srbija je kraj rata dočekala osakaćena. Podnela je najveće žrtve od svih zaraćenih strana. Od oko pet miliona  stanovnika koliko j e imala pred rat,  u  borbama i  genocidu, a i od tifusa, zime i tokom povlačenja preko zaleđenih albanskih planina, izgubila je više od milion i 200.000 stanovnika.

Od oko 737.000 vojnika, život je na oltar otadžbine položilo 379. 000 vojnika i starešina.

 

Materijalna šteta procenjena je na tadašnjih šest milijardi zlatnih franaka.

Ovaj rat  naš narod je zvao Veliki rat, a tek posle Drugog svetskog nazvao ga Prvi svetski rat.

Mi Srbi smo se baš svojom pobedom odrekli prava da budemo slobodni i porazili sami sebe. Umesto da stvorimo svoju srpsku državu, stvorili smo Jugoslaviju i postali okupatori i robovi u rođenoj zemlji.

Srbija je „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“.

POSLE STO GODINA OD OSLOBOĐENJA NE SMEMO ZABORAVITI I ONO ŠTO NAJVIŠE BOLI

Tragično je što se domovina nikada nije odužila ratnicima iz Velikog rata, koji su je stvorili. Dovoljna činjenica je da je Savez ratnih dobrovoljaca 1912-1918. Kraljevine Jugoslavije zabranjen bez suda 1947. godine (Aleksandar Ranković).

Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život  iznosili su  1.511.415 ljudi.

Invalida je bilo toliko u Srbiji posle 1918. godine da su se od njih mogle formirati čitave divizije.

Oni su predstavljali veliki problem za opustošenu Srbiju. Isto tako veliki problem su bila i ratna siročad, nedorasla deca, koja su ostala bez hranioca, često i bez oca i bez majke. Njih je bilo oko 500.000.

Trgovi su bili puni sirotinje, o kome je slabo ko vodio računa, a ta sirotinja bio je SRPSKI HEROJ, JUNAK SA CERA, KOLUBARE… onaj koji je gazio sneg po albanskim gudurama i jurišom se vratio i oslobodio Srbiju.

Dobrovoljci iz Velikog rata, delom su i žigosani  kao izdajnici, povlačili su se u sebe i ćutali da ne bi porodici navukli još veću bedu na vrat. Karađorđeve zvezde i beli orlovi su bačeni u prašinu i pokrio ih je zaborav… zarad ,,bratstva i jedinstva“.

Nažalost, ono što je dobijeno u ratu, srpski narod je gubio u miru. Kada sudbinu u ruke uzmu ljudi koji iz ličnih ili političkih interesa određuju sudbinu drugih ljudi, pa i celog naroda, postoji dilema – da li je moglo biti sve drugačije?

11. novembar, Dan primirja u Prvom svetskom ratu, obeležava se u Srbiji kao državni praznik.

U svim glavnim gradovima država-pobednica u Prvom svetskom ratu održane su ceremonije u čast godišnjice velikog istorijskog događaja 1918. godine, kada je na snagu stupilo primirje.

Priredio – Đorđe Bojanić

SRPSKA ISTORIJA

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here