BORIS NAD: Đavolji prsti i smena epoha

Podelite:

Postoje događaji koji su jednostavno prelomni i obeleže čitave epohe. Nisu incidenti ni slučajnosti. Njihov značaj ne moramo shvatiti odmah; po pravilu, to se i ne dešava. Postajemo ih, u njihovim približnom razmerama i težini, svesni tek naknadno. Dok se odvijaju, oni su deo kovitlaca koji sprečava rasuđivanje i u kome, tvrdi Deni de Ružmon, i sam Đavo ima velikog udela. Njegovo ime možemo pisati malim ili velikim početnim slovom; to zavisi od toga da li ga smatramo za ličnost, ili samo za slepu silu; za jednu od slepih sila koje volšebno usmeravaju događaje. Bilo kako bilo, u nekom trenutku Đavo se pojavljuje na sceni i počinje da vodi igru više se ne skrivajući.

„Nikada kao večeras, u ovom trenutku“, zapisao je Frano Cetinić u Parizu, u svom dnevniku 24. marta 1999, na dan početka rata NATO-a protiv Savezne Republike Jugoslavije, „nisam osjetio ono kovitlanje događaja okolo nas, i u nama samima, udio Đavola o kojem je Deni de Ružmon pisao ratne 1942. godine“. Sledi De Ružmonov zapis iz „ratne 1942. godine“:

„Uhvaćeni kovitlacem naših svakodnevnih grijehova, osjećamo kako ponekad nastupi trenutak paničnog ubrzanja: to je on! Najednom, stvari se pogoršavaju i zamršuju, i vi ne znate zašto; postaju nerazmrsive, ne razlučujete više dobro od zla, lažno od istinitog, milosrđe od okrutnosti: on je taj koji je preuzeo igru u svoje ruke! On je taj koji izmišlja naše moralne sofizme, briše naše kategorije, pretvara ovaj uobičajeni grijeh u pomamnu ‘vrlinu’, u vrtoglavicu lažne nevinosti, u oduševljenje rušilačkom snagom. On je taj koji stvara bezizlazne situacije.“

„Oduševljenje rušilačkom snagom“, vera u sopstvenu svemoć, mimo bilo kakvih ograničenja, pogotovu onih etičkih – u tome je ključ. Sve je odjednom postalo dozvoljeno. Ne postoje norme koje su važile ranije; norme su za druge, one slabije. Ostali će morati da se podrede tome. Ako ne sad, jednom, i to u vrlo bliskoj budućnosti. Suveren je samo jedan i on upravo pokazuje svoju božansku moć.

TEGOBAN PUT U BUDUĆNOST

Događaji iz 1999. su traumatski u punom značenju te reči, i to ne samo za Srbiju. Ne mogu se izbrisati ni zaboraviti. To je jedna od tih „bezizlaznih situacija“, za čije stvaranje se pobrine sam Đavo. Nedavno je „odlazeći američki ambasador“ Kajl Skot savetovao Srbima da „1999. godinu posmatraju u široj perspektivi“. Koliko široka mora da bude ta perspektiva? „Ni Srbija ni Sjedinjene Države ne mogu da vrate vreme unazad“. (Ostaje nejasno zašto bi vreme uopšte trebalo „vraćati unazad“.) Bombardovanje je, za Skota, bilo i potrebno i opravdano; i obavezno „za naše dobro“, kao gorki lek koji se daje teškom bolesniku. Ali sada se, pošto je u njemu poginulo najmanje 2.500 ljudi, većinom civila, i dece, treba okrenuti budućnosti: „Amerika je Srbiji pružila ruku prijateljstva“, smatra ambasador, „i sada je na Srbiji da je prihvati“. „Prihvatiti pruženu ruku“ znači prihvatiti i postojeće stanje stvari, priznati postojeći poredak za pravičan i za jedino moguć.

O budućnosti je zapravo i reč. Put do nje je tegoban, trnovit i nije prava staza. Vodi preko prošlosti, i one koja nam je istorijski još sasvim bliska, zamršenim i vijugavim linijama; kroz zbivanja među kojima je i ta, nema sumnje, jedna od „najvažnijih i najdramatičnijih stranica“ u istoriji naroda, kapitalni događaj. Treba li danas pozdraviti agresiju i abolirati sve, one već počinjene, i eventualne buduće zločine? Ko odlučuje o tome, i zašto je sve to bilo i opravdano i neophodno? Najpre, zašto je bilo potrebno razbiti federalnu Jugoslaviju, izazvati u njoj rat, vojno intervenisati protiv jedne, a u korist drugih zaraćenih strana i, konačno, otcepiti jednu pokrajinu, proglašavajući je za nezavisnu državu i zahtevajući njeno priznanje? To uključuje i priznanje „današnje realnosti“. A ta realnost je zapravo kriminalna.

ĐAVO PREUZIMA IGRU

Najzad, da li je ta odluka bila dobro strateški promišljena, ili je Amerika ipak napravila kardinalnu grešku u svom pohodu za planetarnu svevlast? I koje su stvarne posledice te odluke, kojima ne možemo izbeći ni danas? Da li je to put koji nas je doveo do „ujedinjene, nepodeljene i demokratske Evrope“, kao što je još 23. marta obećao tadašnji američki predsednik Klinton – „do Evrope u kojoj ne bi bilo diktatora, i koja živi u sigurnosti i miru“? Ili je, naprotiv, ova odluka, jedna u nizu pogrešnih, otvorila put ka sadašnjoj, duboko podeljenoj i nimalo bezbednoj Evropi, preplavljenoj talasima izbeglica sa Bliskog i Srednjeg istoka i iz Afrike; Evropi u kojoj NATO ne prestaje da zvecka oružjem i maršira ka granicama Rusije, po Istočnoj Evropi i na Balkanu?

„Ova vlada“ (američka, naime), primetio je 1999. analitičar Ivo Dalder, „nema nijednog stratega koji bi mislio na budućnost. Ne vidi dalje od jednog poteza i ne zanima je ništa izuzev medijskog ciklusa koji traje 24 sata.“ Možda u tom nedostatku ozbiljnog strateškog promišljanja u Beloj kući i leži pravi razlog za pokretanje preko tri stotine ratova i vojnih intervencija u koje se Amerika upustila posle 1945. godine?

A to je, u stvari, onaj „kobni kovitlac događaja“ o kojem govori De Ružmon, kad Đavo preuzima igru i izmišlja moralne sofizme kojima se prikrivaju i najgori zločini; kovitlac u kome se više ne razlikuje dobro od zla, istina od laži, milosrđe od okrutnosti,u kome je nevinost samo privid, i gde je jedini stvarni motiv golo „oduševljenje rušilačkom snagom“. Ta vrsta opijenosti, i ništa drugo, prouzrokovala je tragediju. Zbog toga je Srbija mogla da bude proglašena za „najveću pretnju bezbednosti SAD“. Kaznena ekspedicija morala je da svim drugim pruži zastrašujući primer. Otada pa do danas, tragedije su se samo množile: Avganistan, Irak, Sirija, Libija…

KLINTON KAO PINOKIO

Dana 23. marta, uoči bombardovanja, kad je odluka već bila donesena, Bil Klinton je zapravo objavio rat Srbiji, a takođe i Rusiji i čitavoj Evropi, pravdajući odluku nesrećnom dosetkom: „Šta bi se dogodilo da se na vreme poslušao Čerčil i ranije pružio otpor Hitleru? Koliko bi života, uključujući i američke, tako bilo spašeno?“

„Hitler“ iz Klintonovog govora koji preti Zapadu je tadašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Vojna operacija, pod kodiranim nazivom Determination Force, imala je, prema Klintonu, tri važna cilja: „Pokazati odlučnost NATO-a da se suprotstavi agresijama, da se zaustave napadi predsednika Miloševića na civile i, ako je moguće, da se oslabi sposobnost Srba za vođenje rata na Kosovu, smanjujući znatno njihov vojni potencijal“.

Navodnu agresiju (agresiju na sopstvenoj teritoriji, sic!) trebalo je sprečiti stvarnom agresijom. Nije to ništa novo u istoriji, ma šta o tome mislili zagovornici „humanitarnog intervencionizma“. Konceptom „zaštite manjine“ kao opravdanja za mešanje u unutrašnje stvari suverene države i za agresiju poslužili su se prethodno, u 20. veku, i Musolini i Hitler: prvi u Abisiniji (Etiopiji), drugi u Čehoslovačkoj. Nije potrebna nikakva ekspertiza da zaključimo da je, od početka do samog kraja, Klinton bezočno lagao. Lagao je i ranije, u avgustu 1998. na primer, tokom svedočenja pred Velikom porotom, kada je, kako su primetili psihijatri iz Ilinoisa, postao žrtva „Pinokijevog efekta“. Klinton je tada „počešao nos 0,26 puta u minuti“, što je ubedljiv dokaz laganja: kad neko laže, kao što je lagao Pinokio, tvrde psihijatri, unutrašnje tkivo nosa otiče, a to oticanje izaziva svrab. „Mračni humanitarni intervencionizam“ Zapada počivao je i počiva na laži. Laž je njegovo jedino i poslednje opravdanje.

Godine 1999. Klintonov nos osetno je porastao; njegove laži su postale mnogo krupnije i dalekosežnije. Sjedinjene Države ni tada, baš kao ni danas, nisu želele nikakvu „nepodeljenu i jedinstvenu Evropu“, već samo slabu, razjedinjenu, zavađenu – i nasmrt bolesnu – Evropu, zbog čega su i započele rat na njenom tlu. Evropljani, poslušni đaci atlantističke klase, u tome su ih poslušno sledili. A taj rat se, u drugačijim oblicima, nastavlja sve do danas; to je onaj isti „jezivi rat“ i „hiljadugodišnji ostrakizam koji potkopava Zapad iznutra, odsecajući jedan veliki deo njega samog“. O tom ratu, među mnogim drugim, u svojoj knjizi o rusofobiji govori i švajcarski novinar Gi Metan. To su, uostalom, i tada – 1999. godine, otvoreno priznavali ratni huškači i propagandisti rata, poput „filozofa“ Andre Gliksmana ili Alana Finkelkrota.

EVROPSKI „VARVARI”

Prvi je, na stranicama francuskog Ekspresa, „u ritmu ratnih doboša“, pozivao na borbu protiv (srpskog) varvarstva, pominjući u tekstu i (Kamijevu) „kugu“ i „klonirane Miloševiće što u Kremlju bruse svoje noževe“. Još jedan otrcani kliše: ništa na Zapadu, nijedna drama ne može da prođe bez „krvožednih Rusa“. Ovaj drugi, zabeležio je Frano Cetinić, „Alan Finkelkrot, nakon višednevne šutnje, uključuje se, u emisiji na LCI, u napad na Režisa Debraja. Kaže `Kosova`, pa se ispravlja: `Kosovo`. Nervoznom igrom ruku podsjeća na zločestog Gargamela iz Štrumfova. Finkelkrot podastire navodne razloge Debrajeva (antinatovskog) istupa: antinemačka, proruska i prosrpska Evropa“.

Ako je „(pro)ruska“ ili „(pro)srpska Evropa“ i bila moguća pre toga, postoji li ona, i može li da postoji i posle 1999? Ili je „jedinstvena Evropa“, tragično i zadugo, a možda i jednom zauvek onemogućena, jer su njeni pojedini delovi kriminalizovani i odbačeni, a pojedini narodi oglašeni za „varvare“,s kojima se može razgovarati jedino bombama, budući da divljaci razumeju samo taj jezik?

U stvari Evropa, ta „nepodeljena Evropa“, nije ubijena 1999. Ubijena je još 1991, kada je Evropska ekonomska zajednica, predvođena Sjedinjenim Državama, „administrirala jugoslovenskom krizom“ i „s velikim apetitom“ razbijala ovu zemlju, verujući da sama nikad neće pasti tako nisko. Rat je u Jugoslaviji izazvan i podstican spolja, s istim akterima koje smo gledali na delu i 1999. Potom je još jednom, za svaki slučaj, i ponovo NATO-intervencijama, Evropa ubijena 1993. u Bosni, pa 1995. u Krajini; poslednji put i konačno 1999. Ako nije moguća Jugoslavija, nije moguća ni Bosna, a nije moguća ni ujedinjena Evropa. Ili je ipak moguća, ali tek nakon što se „varvari“ civilizuju i upristoje, nakon što se potčine i konačno postanu „neko drugi“ – uljuđeni, prepravljeni i „demokratizovani“ – zapravo kolonizovani po obrascu koji im se jedino nudi. Razbijajući Jugoslaviju, Evropa je, to je danas svakom poznato, počinila samoubistvo.

POZOVI NATO RADI UBISTVA

Baš kao i danas, ni tada poslušne evropske elite nisu uviđale, ili nisu želele da vide, odakle dolazi stvarna opasnost: Evropa je postala žrtva (ne)promišljene protivevropske strategije SAD. O tome je 1999, u Liberasionu, pisao filozof Žan Bodrijar: „Evropa je sada postala meta Amerike, a njen cilj je da joj nanosi poraze što je duže moguće… Najbolji način za to je razjediniti Evropu, hvatajući je u klopku rata koji ona ne želi i koji uništava njene poslednje izglede, priskačući eventualno u pomoć manjinama (Bosna, Kosovo, Kurdi itd.)…“ Evropljani su, tvrdio je Bodrijar, tada bili „umešani u akciju NATO-a, koja radi na njihovoj propasti“. A umešani su i danas.

Budući tok događaja pokazao je da je „nepodeljena Evropa“, pod kišobranom NATO-a i unutar rigidnih okvira koje propisuju Brisel i Strazbur, puka iluzija, obmana, jeftin trik. Razume li to danas i „zvanični Beograd“, koji ne prestaje da govori o svojoj „strateškoj posvećenosti evropskim integracijama“ i o „Evropi kao zalogu srpske budućnosti“? Što se tiče 1999, pravi razlozi za ovaj rat se – kao kosturi u ormaru – skrivaju i danas, a on se i dalje pokušava opravdati moralnim sofizmima; onima koje, videli smo, izmišlja Đavo lično. Treći svetski rat započeo je agresijom Zapada na Srbiju i Jugoslaviju.

To je bilo teško sakriti i pre dvadeset godina, o čemu,takođe, svedoči Frano Cetinić, u svojoj knjizi Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999 – Nazovi NATO radi umorstva (2000): „Humanitarna kriza, fašizam kao horrescoreferens, koliko samo povoda da bi se opravdao rat koji je – po informacijama koje sve više cure iz ‘službenih izvora’ – nametnula Madlen Olbrajt, a za teorijsku logistiku pobrinuo se pan Zbignjev Bžežinski, čiji je opravdani antisovjetizam dugo prikrivao bolesni antirusizam. Dovoljno je čitati njegovu posljednju knjigu Velika šahovska tabla.“ Američke i zapadne političke elite su ga spremno prihvatile i time zacrtale put u (ne)željenu budućnost.

VELIKA ŠAHOVSKA PARTIJA

Da li je i ovaj antisovjetizam bio opravdan, posebno iz današnje, istorijski mnogo „šire perspektive“? I može li se opravdati ono što se ne može opravdati? Prave razloge za agresiju diktirala je geopolitika, ojačana tvrdokornim, žilavim i primitivnim predrasudama; geopolitika koju su krojili strateški umovi tipa Kisindžera i Bžežinskog, a koja nas je sada, dve decenije kasnije, ponovo dovela na rub novog „vrućeg rata“ u Evropi. Bžežinski je danas mrtav, ne samo fizički, mrtvi su i njegovi koncepti i ideje, a Kisindžer uviđa svoju grešku: neće biti nikakvog američkog pobedonosnog marša kroz Evroaziju koji bi bez otpora proneo vrednosti liberalne demokratije, pretvarajući kontinent i čitav svet u „planetarnu Ameriku“.

„Henri Kisindžer, naravno, nije jedini odgovoran za evoluciju američke države nacionalne bezbednosti u čistu monstruoznost“, primećuje američki istoričar Greg Grandin. Ali njegov primer, a posebno njegova uporna podrška bombardovanju kao instrumentu `diplomatije` i njegova uloga u stvaranju novog američkog militarizma, a taj uticaj je trajao decenijama, obasjava put koji je Ameriku doveo u stanje večnog rata.

Velika šahovska tabla, ona na kojoj se igrao „pan Bžežinski“, konačno je razbijena. Figure su pobrkane i razbacane; velika šahovska partija se nije odvijala na željeni i predviđen način. Evropa neće nikad biti ujedinjena, a Zapad neće trijumfovati. Godina 1999. ipak je bila prelomna. U Beogradu je tada, opet ne slučajno, bombardovana i kineska ambasada. U Rusiji je krajem godine došlo do smene vlasti. „Postalo je jasno da takva ista sudbina očekuje i Rusiju,“ primetio je Aleksandar Zinovjev vraćajući se u otadžbinu, i „da se, pomahnitali od svetskog samovlašća, američki gospodari zapadnog sveta i njihove zapadnoevropske ulizice neće zaustaviti ni pred čim kako bi likvidirali svaku pomisao na otpor od strane Rusije…“

Jedna epoha bila je završena godine 1999. Mogla je da otpočne nova, sa nepredvidljivim obrtima, puna preokreta i iznenađenja. Zašto je Amerikancima tako teško da to shvate? Mora da je i ovde Đavo, na koga pokazuje De Ružmon, umešao svoje prste.

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

Novi Standard
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here