БОРИС НАД: Почетак постамеричког века

Поделите:

Пропадање Америке немогуће је одвојити од успона Кине, уочава амерички политички аналитичар Арис Русинос. То је тема која данас доминира дискусијама о политичкој будућности света. Али паралелно с опадањем америчке моћи и њеног, све упитнијег, „моралног ауторитета“, сада широм Евроазије јача модел „цивилизацијске државе“ или „државе-цивилизације“: „Резимирајући цивилизацијско-државни модел, политички теоретичар Адријан Пабст примећује да `у Кини и Русији владајуће класе одбацују западни либерализам и ширење глобалног тржишног друштва. Оне дефинишу своје земље као карактеристичне цивилизације, са својим јединственим културним вредностима и политичким институцијама`.“ То је оно што се на Западу назива „аутократијама“, „ауторитарним режимима“ и „диктатурама“. Али од Кине до Индије, и од Русије преко Ирана до Турске, велике и средње велике евроазијске силе „исцртавају идеолошку сукцесију од предлибералних царстава у којима траже своје порекло, изнова обликујући своје недемократске, статичке политичке системе као извор снаге а не слабости, и тако преокрећу онај либерално-демократски тријумфализам с краја XX века“.

Супротан покрет од овог је управо тај „либерално-демократски тријумфализам“, оваплоћен у демократским, „обојеним револуцијама“; од оних „плишаних“, којима су оборене „народне демократије“ – социјалистички режими Источне Европе и потом разбијен Совјетски Савез и Југославија (не увек „плишано“ и мирно већ често у крви), до такозваног Арапског пролећа, или савремених „обојених револуција“, успешних или неуспешних, у Украјини, Грузији, Сирији, Венецуели или Белорусији.

Планетарна Америка Наизглед, то су покрети који теже „слободи“. Ова тежња је у чудној противречности са чињеницом да су све оне, без изузетка, данас диктиране, организоване и потпомагане из једног стратешког и логистичког центра: Сједињених Америчких Држава. Концепт који их покреће је америчка, у ствари либерална дефиниција „слободе“. Заправо, реч је о моделу либералне, униформне и једнообразне планете, неоконзервативном „пројекту америчког столећа“, који је требало да, милом или силом (али углавном силом), учврсти „American way of life“ као универзалан и обавезујући за све – као јединствени модел и узор за читаво човечанство. Концепт који раскида с идејом о САД као националној држави (Америка то није ни била од самог почетка), и претвара је у Светску државу (World State), којом управља Светска влада, односно читав свет у утопијску „планетарну Америку“. „Америка од тог тренутка претендује да свуда прошири јединствени код који продире у живот народа и држава тисућама разних путева – као глобална мрежа – кроз технологије, тржишну економију, политички модел либералне демократије, информационе системе, клишее масовне културе, успостављање отворене стратешке контроле Американаца и њихових сателита над геополитичким токовима…“ (Александар Дугин: Четврта политичка теорија).

Поновимо: једина америчка дефиниција слободе је она либерална. Појам „Запада“ у ствари обухвата низ земаља окупљених око такозваних либералних вредности, због чега Запад не представља, нити може да представља цивилизацију у правом смислу речи. „Постоји ли уопште Запад“, пита се Русинос, „као кохерентан и чврстим границама одвојен ентитет (цивилизација)? Или је Запад, попут либерализма у овој фази само идеологија која оправдава постојање америчке империје“, односно „идеолошко средство које амерички империјализам користи како би Европу трајно везао за себе“ (Клаудио Мути)?

„ЛИБЕРАЛИЗАМ – БОГ КОЈИ ЈЕ ПАО“
Данас су „обојене револуције“, а не више директне војне интервенције, главно оружје којим посустала „западна империја“ („Запад“, а то значи пре свега САД) настоји да заустави или барем одгоди сопствени пад, успостављајући привремену геополитичку контролу над појединим државама и важним регијама. Да ли је овај „тријумфалистички талас“, покренут још касних 80-их година прошлог века, најзад стигао до свог краја?

Овај „либерални универзализам“ био је од почетка лажан, додаје британски аналитичар Алистер Крук, и служио је искључиво европској (касније америчкој) потреби да озакони и оправда сопствени колонијализам. И сада се коначно „разоткрива мрачна `тајна` либерализма: његови основни принципи могли су се пројектовати као универзални само док су били подржавани силом“: „Данас, с падом меке америчке моћи и америчким друштвом у коме се откривају дубоке унутрашње пукотине, више се не може одржати чак ни та илузија универзализма“. Паралелно са „либерализмом, широко схваћеним као Бог који је пао“, појављују се алтернативе либералном пројекту, нудећи се као одвојене, подједнако убедљиве `цивилизацијске државе`. Оне одбацују западни модел националне државе. Као цивилизацијске државе, оне се образују у првом реду на култури“ – на културном наслеђу, а не на уско политичким захтевима. „Повезана са цивилизацијом, држава има најважнији задатак да заштити одређену културну традицију. Њен досег обухвата све регије у којима је та култура доминантна.“

Широм света данас је на делу, подвлачи Крук, „снажна центрифугална динамика“. Будући да је либерализам изгубио сопствени ступ моћи (онај амерички), Европа, схваћена као „други ступ либералног поретка“, или само као америчка испостава на европском тлу, „најзад је остала гола“. До сада европски пројекат био је скривен под окриље америчке „тврде моћи“, као пуки „додатак америчкој цивилизацијској мисији, али с тим је коначно завршено: Трамп је Европу већ назвао непријатељем Америке, равноправно са Кином. САД више нису доброћудни ујак Европе који распоређује своју чврсту моћ кад год се Европа заплете“.

Из тог разлога, ни стара либерална парадигма више не може бити настављена – зато што је америчка моћ снажно еродирала, и зато што се њене основне вредности радикализују и постају оружје у огорченој борби која се води „између класичних америчких и европских либерала, као и америчких хришћанских конзервативаца“. Осим тога, „данас млађа генерација америчких либерала гласно тврди не само да је стара либерална парадигма илузорна већ да никад није била ништа више од паравана који прикрива угњетавање – било `код куће`, било оно колонијално, расистичко или империјалистичко; морална мрља која се може очистити само кроз искупљење“.

КИНА КАО „ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА ДРЖАВА“
С тим у вези, политички теоретичар Кристофер Кокер нас подсећа да „ни Грци, као ни Европљани из шеснаестог века (…) нису себе сматрали `западњацима`, и да термин `Запад` потиче тек са краја XVIII века“. Створен је у епохи просветитељства, како би означио једну нову, или наводно једину постојећу и тобоже „универзалну цивилизацију“. „И управо су нас универзализујуће тенденције садржане у просветитељском либералном пројекту довеле до садашњег застоја“. У том смислу, Америка није засебна цивилизација, а није чак ни авангарда ни повлашћена тврђава „Запада“ већ само агресивни хегемон, „антицивилизација у којој се раствара разноликост европских и других култура, у корозивном растварачу глобалног капитала“. Како примећује бивши португалски министар иностраних послова Бруно Макаис, у есеју Напад цивилизацијске државе, ове глобалне тежње либерализма одвојиле су заувек Европу од њених културних корена: „Западна друштва жртвовала су своје специфичне културе зарад овог универзалног пројекта. Не може се више нигде наћи стара таписерија традиција и обичаја или визија доброг живота у тим друштвима.“ Међутим, данас један баук прогања такав „либерални Запад“, у коме су се раствориле све европске традиције, закључује Русинос: успон „држава-цивилизација“, уз констатацију да „Запад“ нема адекватан одговор на појаву самоуверених сила које се граде на сопственим културним коренима.

Пример за то је Кина, земља која се није одрекла свог комунистичког наслеђа, али то је тек једна страна медаље. Кристофер Кокер, у својој књизи Успон цивилизацијске државе (The Rise of the Civilizational State, 2019), тврди да је „прелаз (Кине) у конфучијанизам почео 2005. године, када је председник Ху Ђинтао поздравио конфучијански концепт социјалне хармоније и дао инструкције партијским кадровима за изградњу `хармоничног друштва`“. Могуће је да ово није тачан тренутак „прелаза“, чак и да се „прелаз“ никад није ни одиграо већ да је Кина одувек, чак и у периоду Културне револуције, „била и остала кинеска“, те да су архетипови „Поднебеског царства“, створени још пре почетка нове ере, у својој чистој форми васкрсли управо у револуционарној Кини. „Револуционарни волунтаризам“ Маове епохе збрисао је све преживеле и неоколонијалне структуре, омогућавајући за западњаке парадоксалну синтезу традиционалног и револуционарног, која је обликовала лик савремене Кине.

„Али било како било, током владавине његовог наследника Сија (Ђинпинга), Кина је као супарничка цивилизацијска држава заиста продрла у западну свест. Долазак Сија Ђинпинга на место кинеског председника 2012. године избацио је у први план идеју `цивилизацијске државе` у политичком дискурсу“, додаје индијски научник за међународне односе Рави Дут Бајпаи, „јер Си верује да се цивилизација гради на души земље или народа“.

СПОЈ САВРЕМЕНОГ И ДРЕВНОГ
Нема сумње да Кина, као моћна сила данашњег доба, почива на веома древном цивилизацијском етосу: године 2012. кинески политички теоретичар Занг Веивеи са поносом је приметио да је „Кина сада једина земља на свету која је спојила најдужу континуирану цивилизацију са огромном савременом државом… Најдужа светска цивилизација на свету омогућила је да кинеске традиције еволуирају, развијају се и прилагођавају у готово свим гранама људског знања и праксе, попут политичког управљања, економије, образовања, уметности, музике, литературе, архитектуре, оружаних снага, спорта, исхране и медицине. Изворна, континуирана и ендогена природа ових традиција заиста је ретка или чак јединствена у свету.“ Једном речју: „Кина користи своје древне традиције и мудрост, а њена данашња надмоћност природна је последица тога.“

За разлику од Запада, који „не престаје да се мења“ и који је разорио све наслеђене културне традиције, „непрестано тражећи напредак и уређујући своја друштва у складу са интелектуалним модама тренутка“, овде је реч о снажно централизованој држави, дубоко посвећеној сопственој културној традицији; о држави са историјом дугом преко 4.000 година, са „ефикасном бирократском (управљачком) класом која је одана конфучијанским вредностима и која преферира стабилност и друштвену хармонију у односу на слободу“. Да се Римско царство није распало већ доживело неку врсту трансформације и прилагођавања, додаје Веивеи, можда је данашња Европа могла постати „цивилизацијска држава средње величине“, али прилика за овакав сценарио дефинитивно је пропуштена.

Привлачност цивилизацијско-државног модела није ограничена једино на Кину. Низ евроазијских сила данас усваја модел „цивилизацијске државе“ у покушају да се одвоје од „парализованог либералног поретка, који посрће из кризе у кризу, при чему још није умро, али није ни добио наследника способног за живот“. „Под председником Путином“, уочава Русинос, „друга велика евроазијска империја, Русија, јавно је одустала од европски фокусираних либерализујућих пројеката из деведесетих – периода драматичног економског и друштвеног колапса, вођеног оданошћу политици западних либералних теоретичара – због сопственог културног пута или посебног пута јединствене руске цивилизације усредсређене на свемоћну државу.“

РУСИЈА НИЈЕ ЕВРОПСКА ЗЕМЉА?
Путин је при томе прешао дуг пут: од става да је „Русија европска земља“ (што је значило: део „Запада“, део западног света), до становишта да је Русија засебна цивилизација, а не једна од многобројних европских „држава-нација“.
„У обраћању клубу Валдаи 2013. године, Путин је нагласио да се Русија `увек развијала као `цивилизација-држава`, ојачана руским народом, руским језиком, руском културом, Руском православном црквом и другим традиционалним религијама земље. Управо је државно-цивилизацијски модел обликовао нашу државну политику.“ Ово становиште још је јасније изражено у говору испред руске Савезне скупштине 2012. године, када је председник Путин изјавио да „морамо поштовати јединствено искуство које су нам пренели наши преци. Вековима се Русија (од самог почетка) развијала као мултиетничка нација, као државно-цивилизацијска сједињеност руског народа, руског језика и руске културе, створене за све нас, уједињујући нас и спречавајући да се растопимо у овом разноликом свету“.

Русија је, почев од раних 2000-их, изабрала сопствени пут, или се само вратила сопственом наслеђу и сопственом империјалном пројекту, после краткотрајног и неуспешног либералног експеримента, одбијајући да себе дефинише као Европу или Азију, Исток или Запад. Речима бившег Путиновог саветника Владислава Суркова: „Судбина Русије је судбина цивилизацијске државе, налик на Византију, цивилизацију која је апсорбовала Исток и Запад. У исто време европска и азијска, и из тог истог разлога ни сасвим азијска, ни сасвим европска.“ Али то је стари мотив, који се понавља почев од филозофа историје Николаја Данилевског и руског мислиоца и писца Константина Леонтјева, који је наглашавао руску „источност“, „византизам“, „азијство“, преко руских евроазијаца, младоруса или национал-бољшевика, све до савремених неоевроазијаца, који поричу њен (искључиво) европски карактер.

Све у свему: Русија није ни упориште „белог (руског) национализма“. Овакво поимање, карактеристично претежно за Американце, било либералне аналитичаре, било поклонике „белог супрематизма“, потиче из расних опсесија Сједињених Држава, а не представља стварну идеологију руске државе, која остаје вишејезична и мултирасна империја, стварна цивилизацијска држава, а не пука нација, будући да је „самоодређење руског народа управо оваква мултиетничка цивилизација“. Русија је, заправо, Евроазија: цивилизација сасвим посебног типа (а не механички спој Азије и Европе), засебни „културно-историјски тип“ (Н. Данилевски), који има сопствени пут развоја, различит или чак неспојив са Европом или модерним „Западом“.

ЕРДОГАН ПРОТИВ АТАТУРКА
Позиција „између Европе и Азије“, то је позиција још једне снажне евроазијске силе: Турске, „проблематичног детета НАТО-а“. Турска нововековна историја се одвијала у знаку сталног осциловања између два пола: Истока и Запада, Европе и Азије. После Ататуркове револуције, која је означила коначни пад Османског царства, Турска настоји да се приближи или сасвим интегрише у западне (европске) структуре. Али западна оријентација Турске одржавана је силом, неретко или по правилу државним ударима: турска војска је дуго времена била традиционални чувар секуларног наслеђа Кемала Ататурка и поуздана брана од исламизма. Покушај Турске да се интегрише у „Запад“ имао је само половични успех: она постаје веома важна чланица НАТО-а, окосница његовог „јужног крила“ и одскочна даска америчке политике према Блиском истоку и Средњој Азији, али наилази на чврсто одбијање да буде примљена у Европску унију.

Међутим, Турска под Ердоганом мења зацртани курс, и то није „самовоља новог султана“ већ много и далекосежнији дубљи процес: „Попут Кине, велике предмодерне империје помрачене успоном Запада ка глобалној доминацији, Турска под Ердоганом прикрива своје реваншистичке жеље под раскошним плаштом османске прошлости, омаловажавајући Запад чак и док опстанак Ердогановог режима зависи од Трампове Америке и Немачке Меркелове.“ Догађај од највећег симболичног значаја је претварање Аја Софије из музеја у џамију. Секуларно наслеђе Ататурка тиме је и симболички и стварно одбачено. Завршило се доба залагања за „придруживање Европи“, када је Турска била само „сиромашни подноситељ молбе“: „И баш као што је Јустинијан, улазећи у своју велику нову саборну цркву, рекао да је надмашио Соломона (градитеља храма), тако је и Ердоган надмашио Ататурка.“Иран је још једна евроазијска сила која се развија у смеру „државе цивилизације“, посебно после Исламске револуције, када је, 1. априла 1979. године, имам Хомеини прогласио Исламску Републику Иран. Исламском револуцијом Иран је изашао из орбите Запада и окренуо се препороду потиснуте домицилне културе, на особен начин спајајући традицију и савременост. Од тада до данас Иран представља камен о који се спотичу сви планови Сједињених Америчким Држава за хегемонију над Блиским истоком. Ирански утицаји пружају се данас широм исламског света, пре свега у оквирима такозваног шиитског лука, и имају наглашено антизападни, антиимперијалистички и антиколонијални карактер.

СМРТ „ЗАПАДА“
Шта се за то време дешава с Европом, растрзаном између два искључива, међусобно непомирљива концепта – Европе као „Запада“, базиране на либералним и просветитељским вредностима, савршено отелотвореној у данашњој Европској унији као продужетку Сједињених Држава, и оне стварне, историјске Европе као посебне цивилизације, која себе никад (барем не до XVIII столећа) није видела као „Запад“ већ као „средиште света“? (Типично за модерну Европу је да, за разлику од старе Грчке или Рима, саму себе више не доживљава као „центар света“, што је нужан предуслов да прерасте у независан геополитички пол, већ као место на периферији, „на западу“ и у сенци Америке.)

У говору који је прошле године одржао на скупу француских амбасадора, председник Макрон је проговорио о „државама-цивилизацијама“, констатујући да „Кина, Русија и Индија нису само економски ривали, већ праве цивилизацијске државе… који нису само нарушиле наш међународни поредак и преузеле кључну улогу у економском поретку, већ су такође снажно преобликовале политички поредак и политичко мишљење… са много више надахнућа него ми“.

Макрон је упозорио и да „цивилизације нестају“ и да би Европа ускоро могла нестати уколико се будући свет буде формирао око два велика пола – Кине и САД – где би Европи, будући да није успела да се образује као независан геополитички пол, преостао само један избор: да се приклони неком геополитичком полу. Одговор на то питање, према Макрону, треба тражити „у афирмацији европске цивилизације и њеног суверенитета“. А то несумњиво „значи смрт `Запада` као цивилизацијског концепта који је ушао у широку употребу крајем 80-их година, у време урушавања Совјетског Савеза, и преиспитивање односа са главним европским савезником, САД“ (Ана Оташевић).

Макрон је заправо позвао на „европску ренесансу“ као пројекат европске цивилизације, у којој би кључну интелектуалну улогу играла Француска, јер је „мисија Француске, њена историјска судбина, да води Европу у цивилизацијску обнову, стварајући колективне наративе и колективну машту“.

ГЕОПОЛИТИЧКИ НЕПРИЈАТЕЉ ЕВРОПЕ
О каквој европској цивилизације је говорио француски председник? Дефинисање суштинске природе те цивилизације, примећује Русинос, много је теже питање за савремену Европу него за Кину или Русију. Док се државе-цивилизације у успону у Евроазији одређују „против Запада“ како би редефинисале сопствене цивилизацијске пројекте, „западна“ (европска) цивилизација се у последњих триста година развијала у знаку порицања постојања (других) цивилизација као јасно ограничених ентитета. Другим речима, читав свет требало је да постане „Запад“, а сада се та „наивна вера“ – да ће либерализам, који потиче из политичких и културних традиција Северне и Западне Европе, освојити свет – коначно сломила. „Шта сад треба да урадимо с либерализмом?“, пита се Русинос. „Макрон нас позива да учврстимо своје осећање припадности посебној европској цивилизацији из доба просветитељства, али то је веома далеко од убедљиве перспективе“, будући да су управо глобалне тежње либерализма заувек одвојиле Европу од њених културних корена. „До сада када смо жртвовали сопствену културну традицију како бисмо створили универзални оквир за целокупну планету“, додаје Макаис. „Да ли сада треба да останемо једини који га усвајамо?“ Европа је данас у паду захваљујући управо „универзализујућим митовима либерализма“: митовима „о `свемоћном Западу`, који арогантно одбацује `остатак` са становишта политичке супериорности“.

Европа би, у ствари, морала да се коначно одвоји од „Запада“ и илузије „западне, јудеохришћанске, привилеговане цивилизације“, као сасвим вештачког конструкта који промовишу САД како би се најзад вратила себи. Задатак је много сложенији и тежи него што изгледа. Америка не брани Европу, нити штити суверенитет њених држава-нација; то је заблуда такозваних европских суверениста, који очекују да ће их „Америка ослободити“, губећи из вида геополитичку логику „великих простора“. Управо супротно: она их на тај начин потчињава, разбијајући „европски велики простор“. „Данас, уколико би Европа, у налету нагло откривеног самопоштовања“, закључује италијански геополитичар Данијеле Пера, „пожелела да поврати свој суверенитет, први и неопходан корак била би идентификација свог егзистенцијалног и геополитичког непријатеља. А тај непријатељ је (без икакве сумње) Америка.“

 Печат
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here