Борис Стојковски: Марко Краљевић – од историјске личности до епског јунака

Поделите:

Изрека о кашњењу односила се на Јаноша Хуњадија и другу Косовску битку из 1448. године

НЕ, није Марко Краљевић касно на Косово стигао.Окаснио је Јанош Хуњади и то на другу Косовску битку 1448. године. Нема историјских података о односу Марка Краљевића, кнеза Лазара и Косовског боја 1389. године, а све у вези с тим је плод доцније епске перцепције.

Шта је истина а шта мит у вези са једним од најпознатијих и, у нашем народу најомиљенијих, личности српске епске поезије, у понедељак увече је у Културном центру Новог Сада, окупљеној публици у којој су доминирали млади људи,говорио доц. др Борис Стојковски, историчар.Наслов трибине гласио је „Марко Краљевић – од историјске личности до епског јунака”


– У историјским изворима он није оставио нарочито великог трага, барем не у мери у којој би се то могло очекивати с обзиром на његову популарност, али његов посмртни „живот” и легенда о њему трају до данашњих дана – рекао је Стојковски.


Марко је потекао из породице Мрњавчевић. Био је син краља Вукашина и господар Прилепа. После очеве погибије у Маричкој бици 1371. године наследио је краљевску титулу, постао је османски вазал и управљао једним подручјем у Македонији.


Доласком на престо цара Уроша Петог 1355. године, Мрњавчевићи су се већ били наметнули као најзначајнија владарска кућа. Марку, човеку од поверења цара Уроша, поверена је дипломатска мисија пошто је 1360. године избио рат између Србије и Дубровника.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ДИРЕКТОР КЦНС: Подела на староседеоце и дођоше – то је део паланачког менталитета!

– Дубровачки документи су први поуздани писани траг о Марку у историјским изворима. Мада мировни споразум није склопљен, Марко је издејствовао неке повољности за српску страну: успео је да ослободи призренске трговце који су били заробљеници у Републици Светог Влаха и узео је део заложеног породичног сребра, тзв. поклад краља Вукашина – навео је аутор трибине.


Док је краљ Вукашин још био у животу, постојала је намера да се Марко ожени хрватском девојком из великашке породице Шубића уз посредовање босанског краља Твртка Котроманића, али успротивио се Папа протестним писмом „због удаје за сина величанственог српског краља шизматика” и није дао дозволу за тај брак.


Марко се оженио Јеленом Хлапен, кћерком Радослава Хлапена, значајног великаша и господара Бера и Водена и првог суседа Мрњавчевићевих земаља. После смрти моћног српског цара Стефана Душана 1355. године, који је земљом владао 24 године, уздигао Србију на ранг царства и извео је на три мора, уследила је и смрт цара Уроша 1371. године која је донела веома немирна времена.


Многи великаши су се издизали и изазивали конфликте, а Мрњавчевићи су се показали као најзначајнији, поготово краљ Вукашин и његов наследник млади краљ Марко. Реалност на подручју Макединије, међутим, била је сурова – мада је Марко после очеве смрти наследио титулу краља, он је заправо на терену био господар само Прилепа и околине. Марко је погинуо у бици на Ровинама 1395. године.


После смрти ушао је у легенду и епску песму претежно као позитиван јунак. Тек у тим песмама он добија и атрибут „краљевић” (краљев син) и достигао је велику метаморфозу од историјске личности до митског јунака. Његов култ заживео је у свим српским земљама, а што је нарочито занимљиво и међу Србима у Далмацији.

ИНСПИРАЦИЈА УМЕТНИЦИМА


МНОГИ су о њему писали, многи су насликали његове портрете ,а међу њима Ђура Јакшић и чешки уметник Владислав Тителбах. Марка је извајао Иван Мештровић, а његов портрет насликала је Мина Караџић, кћи Вука Караџића који је сакупио највише песама о Марку.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here