BOŠKO KOZARSKI: ČEKAJUĆI VIDOVDAN

Podelite:
Gračanica već danas sjaji i dočekuje dan kojem ne treba datum da bi ga poznao, kao što od oca ne tražiš ličnu kartu da bi se uverio da je tu, iako ga vidiš. Dan koji svaki put svane isto, a zamine po refleksiji naših dela. Dan uz koji se ne piše godina, jer godine prolaze, a on je isti. Kao plimni talas rodoljublja, svake godine zapljusne sve naše sumnje, sva preispitivanja, sve naše neopredeljenosti. I, zaista, odgovor na sva velika pitanja oduvek i zauvek nosi – VIDOVDAN.
Evo najvećeg dana koji prožima sva vremena. Dana koji je juče, koliko i sutra, bio i ostao sva naša suština. Prehrišćanski, pa svepravoslavni, zavetni i temeljni kamen kuće našeg postojanja. I da nam sve oduzmu, spale i razdele alavim psima koji reže i na samo naše prisustvo u ovome svetu, čak i po delovima naše avlije koje na silu zaposeše, i tada će Vidovdan ostati rasadnik svega onoga što jesmo, iako možda zaboravismo dobar deo sopstvenosti.
Na Vidovdan je srpska duša počela da živi! Na Vidovdan je srpska sreća ovoga sveta položena za večni život. Ništa veće, rodoljubivije i državotvornije se u celoj istoriji nije desilo od onog Vidovdana na Gazimestanu. I dan-danas odjekuju zvuci sudaranja mačeva, lomljenja kostiju, topota konja. Nije ta bitka ni danas gotova, iako je porazom imenuju čak i usta roda našeg. Danas je Kosovo polje jedan sto u neuglednoj zgradi srca Evrope i u svakom srpskom domu na stradalnom Kosmetu, samo čekamo da vidimo gde je Obilić, a ko je i zašto Branković. Svako živo ognjište južno od Ibra živi je Kosovski boj. Lazar je na Kosovu polju, poput Gavrila u Sarajevu, ostao dosledan Vidovdanu, obavezujući nas na princip da se o Slobodi ne pregovara. Sloboda je uvek bila sinonim Vidovog dana, sve do dana kada je jedan Slobodan bez slobode predat u ruke našim dželatima. Taj crni Vidovdan kao referentna tačka kraja naše slobode i danas odzvanja i preti da (nam) odzvoni konačnim porazom ili, nedajbože, konačnom izdajom. Sačuvaj nas, bože, takve končine!
Glupo bi bilo, čak i nadobudno da ove redove zaključim nekim usklikom ili filigrantskom igrom mojih reči, pored živog Zmajevog mudroslovlja:
Ne ištem snagu, već samo slogu,
da jednom poznam svoju kob,
pa ako živet srpski ne mogu
bar da mi pošten ostane grob.
Kosovo ćuti, Sitnica ječi,
grob zija davno iskopan.
Al‘ koga čeka? Znaće tek reći
Još jedan novi Vidovdan!
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here