Бранко Радун: Путинов „пси-опс“ профил и будућност Русије

Поделите:

Западни политичари и аналитичари се све више баве личношћу првог човека Русије. Једни да би га пропагандно деградирали а други да би га аналитички обрадили и успели да предвиде његов следећи корак. Наиме дешавањима у Украјини, пре свега фебруарским пучем екстремне и антируске деснице у Кијеву, а затим и грађанским ратом, у којем је проруски исток угрожен од кијевског режима онолико колико су били угрожени Срби од Туђмана и ХДЗ-а, Русија је била ( а и сад је) не великом тесту. Ситуација је таква да ако реагује директно и уђе у конфронтацију то би могао бити увод у велики рат за који за сада није спремна, а ако остане по страни и пасивно посматра како се врши геноцид над руском и проруском Украјином она би у својим очима и очима света престала бити сила. Чак би био доведен у питање и њен статус регионалне силе, али и поштоване државе.

Зашто Путин није ушао у рат у Украјини?

Русија је реаговала опрезно, неки би рекли сувише опрезно, јер је схватила да је сукоб у Украјини замка.Ако би ушли у рат Русија би била осуђена као агресор те би била прекинута веза Европе и Русије, или прецизније Берлина и Москве. То би била стратешка победа Вашингтона који је одмах после фебруарског пуча директно преузео и контролу над гасним транспортом кроз Украјину, што је до сада било у ингеренцијама европских компанија. Но није потпуно разумљиво у којој мери је јасно Кремљу да је замка двострука, јер и немешањем у украјински грађански рат Русија много ризикује. Ризикује пораз и протеривање проруског становништва, ризикује националну срамоту, милионе изблеглица и унутрашњу кризу која би могла у будућности кијевски «мајдан» запатити и негде близу Кремља.

Чини се да је примарни мотив руске владе да реагује брзо на почетку хаоса у Украјини, и да присаједине Крим, била унутрашња консолидација и стабилизација ауторитета власти и председника у домаћем јавном мњењу које је било пољуљано.

Зашто Путин није ушо у рат питају се многи, а нарочито они који воле себе да виде као русофиле и патриоте. Пре свега није лако ући у неки рат, нарочито са земљом која вам је блиска, а посебно што би то у перспективи водило сукобу и са НАТО пактом. Русија за тако нешто ни у ком погледу није спремна. Њена јавност није припремљена да Русија војно реагује како би спасавала «тамо неке прорусе» у Украјини. Русија није национална држава, она следи империјалне традиције царског времена и интернационализам и „совјетскост“ комунистичке епохе. Стога у њеној јавности до сада није било много речи о Русима ван Русија, о проблемима Руса у бившим републикама СССР-а, једном речју о руском националном питању ван руских граница. Како сада један просечан грађаним Русије да подржи улазак у ратну авантуру због угрожености дела грађана Украјине који имају проруска осећања или говоре руски или се пак потпуно «осећају» као Руси.  

Осим става јавности које се постепено помера ка идентификацији са устаницима на истоку Украјине, и поред тога што већина мисли да би ипак требало нешто предузети, он има проблем са ставовима елите. Наиме она је већински против војног, па и мекшег, мешања у украјински грађански рат. Када би и желео да уђе у војну авантуру и диркетно помогне источни део земље, који су бори против нових кијевских власти, Путин не би имао против себе само Запад, НАТО, ЕУ и ко зна кога још у свету већ и своју сопствену елиту. Стога је његова одлука да се Крим присаједини а да се источном проруском делу Украјине помогне, на овај или онај начин како би преживео нападе безбедносних и паравојних снага Украјине, заправо максимум до кога је руска елита (пословна, политичка и културна) спремна да га прати. Но будућност може донети промене и преокрете који би мењали осећања јавности и ставове елите. Пре пола године би руској елити било невероватно, па и тешко прихватљиво да Русија присаједини део Украјине, макар то био и Крим, који јесте историјски гледано вековима био руски и једно од жаришта руске историје.

Како Путин реагује?

Реакција Путина зависи пре свега од околности – он реагује на изазове брзо и веома је опрезан истовремено. Пример тога је присаједињење Крима које јесте било брзо и изненада, у тој мери да је изненадило западне безбедносне структуре, а истовремено је то потез који је за класу нижег ризика од евентуалног укључивања у рат у суседној земљи. Он је знао да мора реаговати јер се и његов ауторитет у земљи после победе антируских пучиста у Кијеву озбиљно љуљао. Он и његово окружење били су свесни да је то удар на Кремљ и на Русију, и ако желе да остану у седлу морају нешто брзо и ефектно предузети. Постоји и значајан страх да би незадовољство корупцијом и бирократизацијом могло довести и до некаквог московског «мајдана» за неколико година. Нарочито у случају да економска криза значајније погоди неке социјалне групације које би могле артикулисати своје незадовољство и очај кроз неку врсту социјалне побуне. Због свега тога а и због губитка ауторитета московске власти у свету, Европи и самој Русији, они су се осмелили на брзу и стратешку акцију која је довела до присаједињења Крима и његовог повратка у крило «матушкуе».

Због брзе и релативно непредвидљиве реакције око Крима, Путин је забринуо Запад – постао је нередвидив за њих. Он тренутно није претња њиховим плановима у Украјини јер Русија делује прилично опрезно и посредно, а ако ништа барем им није неславладива препрека, али јесте проблем који може да ескалира у будућности.

Шта је то што је проблематично са Путином и Русијом за Запад? Зашто су «проблем» кад су Русија и Путин годинама, нарочито у првим годинама своје власти били спремни да буду кооперативни према САД и ЕУ, да се представе као значајан партнер који не тражи много – мало уважавања на међународној сцени и минимум поштовања виталних интереса у окружењу. То је на пример значило да Украјина не мора бити проруска земља или везана за Москву, већ да је довољно да не уђе у НАТО и да не буде антируска и део неке будуће антируске војне коалиције. То је значило да Русија није ометала западне пословне и стратешке интересе у Украјини под условом да се одржи геополитички неутралан статус-кво земље. Но таква је политика дугорочно неодржива – земља попут Украјине морају кад тад да одаберу или исток или запад. И то се десило у фебруару ове године доласком на власт екстремних пучиста који су отворено подржани од САД и који су радикално антируски настројени.

Проблем није очигледно оно што је Русија била, ни путиновска а камоли јелциновска Русија, већ оно што би могла постати. Стога је од изузетног значаја схватити како данас размишља Путин и његово окружење. Иако се чини да много шта иде на руку Западу и њиховим људима на власти у Кијеву, ситуација уопште није једноставна ни за глобалне господаре геополитичке игре. Наиме до сада је Русија, нарочито у јелциновско време, била више него кооперативна. Чак је и Путин, кога сада западни медији жигошу као «новог Хитлера» и као невиђену претњу западним интересима, у првим годинама своје владавине био искрен савезник Запада и чинио му услуге на различитим нивоима и правцима деловања (нпр. без руске логистике је била тешко изводљива авганистанска ратна авантура). Његова еволуција, од човека који је био једнострано лојалан Западу па до данашњег Путина који се опире натовском продору у Украјину, била је постепена и углавном резултат околности и процеса који су се дешавали у руској елити и друштву.     

Путин 2.0 пред животним изазовом

Но било како било Путин после поновног избора за председника, са значајним ауторитетом и искуством је, ако не нови Путин а оно сигурно Путин 2.0. То значи он је новим мандатом добио велику подршку грађана Русије да ојача земљу и врати је на међународну сцену као силу. Први тест нове путиновске политике је супротстављање Америци око грађанског рата у Сирији које је довело до опстанка на власти Асада. То је било прво отворено геополитички активно супротстављање Русије Америци и онима које она предводи. Самим тим оно је наравно изазвало нервозу и гнев у круговима оних који воде стратешке послове у Америци (корпоративни, безбедносни и политички врх), а пре свега међу неоконзервативцима који су се одмах окренули против Русије и њеног лидера.

Вероватно је Украјина дошла на ред мало раније но што се планирало јер се морао понизити онај који се дрзнуо да Америци мрси конце на Блиском Истоку. Поред тога приближавање Русије Немачкој и партнерски односи са Кином изазвали су исто тако нервозне ставове у Вашингтонну, а као последица тога и одлуку да се такви процеси морају спречити или успорити. Пуч којим се на власт у Кијеву доводи екстремно десна и антируска екипа, која ће и Немце избацити из ове највеће државе у Европи (поред Русије), управо је решење и за кажњавање Русије, која је помислила да може реметити америчке планове на Блиском истоку са једне стране, као што је овај пуч и решење за спречавање енергетског и стратешког пакта Берлин-Москва, али и оног на релацији Москва Пекинг.

Путин, али и читава руска елита су били затечени пучем у Кијеву и његовим исходом – довођењем на власт проамеричких марионета које ће ову земљу, некадашњу колевку руске државности претворити у базу антируског наступања Запада на исток. Разумевајући огромну опасности од тога да пронатовске снаге дођу на границу Русије, али и опасност од унутрашњих немира у Русији (у случају руског немешања или пак уласка у рат) који у перспективи могу «мајдан» преместити у Москву за неколико година, Путин је реаговао ефектно и припојио Русији Крим. Но за даље ангажовање у Украјини, попут војне интервенције, једноставно није имао подршку сопствене елите и свог окружења.

Да ли Путин иде путем Милошевића?

Овде је плодотворно поређење са Милошевићем и његовом ситуацијом из деведесетих. И он је од доброг момка који је био по вољи Западу постао «лош момак» кога треба понизити и поразити јер се супротставио америчким плановима стављања Балкана под контролу. Слично као и у Русији и у Србији је политичка и економска и интелектуална елита била изразито прозападна и проамеричка. То значи да су њихове аспирације биле да на неки начин буду признати и прихваћени као део западног света. У пракси је то значило да се по сваку цену избегава конфликт који би могао довести до конфронтације са Западом, па макар то било на штету и националних интереса. Тако је Милошевић имао малу или никакву подршку београдске елите да заштити Србе преко Дрине. Нешто слично има данас Путин у Русији. При томе су и Путин и Милошевић попут других словеснких лидера били искрено фасцинирани западом и у економском и у сваком другом погледу. Но временом схватају да не могу бити прихваћени као партнер већ су «добри» док помажу или не сметају реализацији западних планова и интереса, а постају «лоши момци» чим почну да сметају истима. Но иако и они временом схватају суровост модерног света њихово окружење и елита бивају и даље уљуљкани некаквим постмодерним митовима и идеолошким сујеврејима попут неолибералних догми о новцу и тржишту.

Да лу Путин схвата да се Москва брани у Доњецку?

Поставља се питање (можда и од фундаменталне важности) колико Путин и његово окружење схватају да се Русија брани у Доњецку, и ако овај простор падне у руске антируских кијевских снага биће угрожена и сама Русија. Што споља геополитички, са на пример америчким војним базама у Украјини, што изнутра јер би имали велик прилив изблеглица и пад ауторитета централне власти због пораза на истоку Украјине. Иако се чини да је данас сасвим другачије стање свести код Путина и његовог окружења у вези планова Америке да ослаби и окружи Русију а њега баци на колена, јер се усудио да се представља као алтернатива њиховој апсолутној хегемонији, ипак се чини да није сазрела свест код њега и његовог окружења у којој мери је Русија угрожена овим дешавањима.

Све ово говоримо да би смо схватили контекст прилично пасивне улоге Русије и Путина око дешавања у Украјини. Они схватају да је украјинска криза замка за Русију у коју ако уђу војно бивају жигосани као агресори и прекидају се готово све везе са Европом уз притисак САД да се иде на вишеслојну конфронтацију са Москвом (санкције су само почетак). Но питање је колико вођство Русије разуме и другу страну замке а то је колико губе у својој и светској јавности ако мирно гледају како кијевске снаге разарају проруске просторе и прогоне становништво, као рецимо Хрватска српски народ 1995. Пасивност Милошевића тада му је донела огроман минус у очима јавности, само је опозиција била слаба да то искористи а и због тога Западу тада није ни одговарало да њега мења или руши. То је био почетак његовог слабљења и најава будућег пада. Милошевић је и био свестан да се Београд брани у Книну, но да ли је Путин свестан да се Москва брани у Доњецку. По деловању на терену и медијским тоновима чини се да та свест није присутна у значајној мери. Што не значи да се то неће десити у непосредној будућности, но можда тада буде и касно да се нешто промени.

Пси профил Путина западних аналитичара, шпијуна и пропагандиста

Због свега тога је западним политичарима и аналитичарима изузетно битно како садашњу ситуацију види Путин и његово окружење. Да ли је он дефинитивно схватио да са Америком не може постићи џентлменски споразум и подели интересних сфера – то је питање које их мучи. Генерално гледано успеси на украјинском фронту могу бити анулирани ако би то довело до радикалније промене свести и начина размишљања код оних који воде Русију. Оно што је очигледно да после Украјине ништа неће бити по старом, али је питање у којој мери ће се променити. Украјински грађански рат започет кијевским пучем је пробудио Русију, но питање је у ком ће она правцу кренути. Стратешки гледано – стварање Евроазијске Уније, јачање енергетских веза са Кином и оснивање развојне банке БРИКС-а су спољни правци који су били назначени и раније али сада могу добити значајно убрзање. Но ипак је питање у којој мери је сазрела свест код управљачке екипе у Русији да је раскид са САД и Европом дубок и неминован, те да из тога извуку далекосежне и револуционарне консеквенце.

Западни политичари и аналитичари схватају колико је психолошки профил Путина и његовог окружења изузетно битан за разумевање онога како они виде ситуацију па до онога шта ће предузети. Они схватају да се Путин пучем у Кијеву осетио превареним од Америке па и Европе и да им више ни мало не верују. Повређен човек због неправде или преваре, па и читава политичка класа, могу бити опасни јер су непредвидиви.

Недавно је Њу јорк тајмс цинкарио Меркелову како је она рекла Обами како руски председник изгледа „живи у некаквом свом свету“. Нешто слично је рекао и Џон Кери „У последње време се рађа скоро опипљив осећај да он (Путин) ствара некакву своју реалност, свој свет одвојен од стварних чињеница са којима се сусрећу остали људи и сви народи света, укључујући и његов сопствени“. Он је на то додао „Пред нама је тип личности чије су реакције потпуно противречне свим лекцијама које смо током последњих 60-70 година већ савладали.» По њему све што Путин чини је противречно и нелогично, па га «брине» да ће последице такве непредвидиве политике сносити обични грађани Русије. Ово на крају је пропаганда али оно пре тога је реална и опипљива забринутост око питања шта би све Путин, који је да поновимо читаву деценију био «добар момак», сада када је рањен и угрожен украјинском антируском офанзивом, могао да предузме у таквом «психолошком стању».

Дакле они као да говоре да Путин коначно схвата какве планове и стратегије према Русији и према њему има Запад. У Украјини су пале маске и Русија се у значајној мери отрезнила од неких илузија о свету и о Западу. Иако би било поједностављено рећи између редова се код западних политичара и аналитичара може прочитати како је до сада Путин био мање више «океј» но са почетком хаоса у Украјини они схватају да га неповратно губе, до он живи у «свом свету» то јест да не прихвата њихову слику света. Путин је, прибојавају се они, коначно схватио да је враг однео шалу и да стога западњаци не могу више да предвиде његове реакције као и «ток свести» његовог окружења које утиче на њега.

Неки гласови упозоравају да јачање православља као традиционалног ослонца руске власти може довести до јачања идејног антизападњаштва што би дугорочно за интересе Западу у Русији био већи губитак но што је добитак Украјине. Но за сада нема некаквих назнака значајнијег приближавања цркве и државе, или пак јачање некакве православне идеологије уз подршку власти и медија. Иако је Путин рекао да неће узвраћати санкцијама западу ипак отворио је могућност да преиспита рад западних компанија на територији Русије. Колико је то био маркетиншки потез којим добија симпатије домаће јавности а колико озбиљно промишљање да се промени доминантан статус страних компанија у већем броју привредних грана питање је на које је сада тешко одговорити. Чини се да је ипак далеко до тога да се под изазовом санкција запада пређе на модификован модел функционисања привреде који би био много ближи Листовом моделу из деветнаестог века «националне економије» но нео-либералном моделу који је у рогобатном виду апсолутно господарио истоком Европе и Балканом до дана данашњег.

На питање како Путин види себе и Русију данас и у будућности тешко је дати јасан и једнозначан одговор. Путин али и цела Русија су се променили током украјинске кризе – ојачале су антизападне расположења, јачају национална осећања (без национализма који је под државним мораторијуму) као и ставови да се мора или треба ићи мимо западних модела и решења. Колико ће ове идејне и идеолошке промене бити дубоке и трајне зависи и од даљег развоја догађаја у Украјини и у њиховом утицају на промене у Русији. Путин је ту само жижна тачка у којој се сусрећу и преламају различити утицаји и процеси који се дешавају у свести његовог окружења, елите и јавности. Но ни сам Путин као личност није без значаја за промену свести у Русији, јер се, не само кроз њега много шта прелама већ се ту око њега доносе одлуке шта ће бити подржано, шта толерисано а шта што није ни једно ни друго.

Закључак се намеће сам – најважнија битка се води на нивоу колективне свести и духа једне заједнице. Русија са Путином на челу доживљавају отрежњење од наивне идеје да могу бити прихваћени од Запада као равноправан и поштован партнер ако се буду понашали коректно, прагматично и кооперативно. Почетак тог отрежњења је инициран бомбардовањем Србије 1999. године који је као последицу имао и долазак Путина као “чврсте линије” на власт, а данас у Украјини се дешава нова фаза у промени свести у Русији и код њихових управљача. Колико је то отрежњење и сазревање интензивно и трајно показаће се убрзо по ономе како московске власти буде деловале и какве поруке њихови медији буду пуштали. Тек тада се поставља следеће питање – шта заиста Русија у односу на Запад може и хоће да учини да спречи њихове аспирације на руске виталне интересе. Путин је прешао део пута од јелциновске епохе у којој је доминирало некритичко прихватање свега што долази са запада до реалистичког приступа који разумева снаге и слабости савремене Русије и види јасно њене шансе али и ризике које носи будућност. Ма колико парадоксално звучало чак и пораз проруских снага у Украјини може бити добитак за Русију ако је ослободи стереотипа прошлости и идеолошких заблуда, а са друге стране дугорочно гледано Русија је поражена чак иако проруске снаге на терену створе своју државу Новоросију, ако при том то не изазове дубоке и тектонске промене у свести Путина, његовог окружења и јавности. Због свега тога се бројне западне агенције и центри моћи баве Путиновом личношћу и његовим психолошким профилом да би могли да продру у “његов свет” (који се удаљава од оног што они зову “реалношћу”) и да разумеју како он сада размишља и колико је повређен овим што се дешава у Украјини те шта би могао да учини у ближој и даљој будућности. Очигледно је да је због нервозе у аналитичким и обавештајним круговима Запада Путин као и Русија ипак остали тајна за рационални ум који мисли да може све да дешифрује и квантификује. Иако је Путин обавештајац и рационалан Рус, колико то може Рус бити, он је ипак и источњак који може да уради нешто што нико није предвидео. Но за то је потребна промена свести и потпуно отрежњење од нагомиланих идеолошких матрикса и стереотипа.

Видовдан АРХИВ

Поделите:

3 Коментари

  1. “прогоне становништво, као рецимо Хрватска српски народ 1995. Пасивност Милошевића тада му је донела огроман минус у очима јавности” – ДОВДЕ сам читао… Изгледа да аутору није јасна ЧИЊЕНИЦА да су Срби у САО Крајини унапред добили осуду од Милошевића. А протеривање је било “оркестрирано” из Београда. Распитајте се мало о томе КО је код људи у Крајини, на терену, вршио ПРИТИСАК да се напусте домови, све личне карте и документа, као и имовина – осим нужног – ОСТАВЕ Пицекима.

  2. izdataka za vojsku na konto socijalne sfere, odlaganje uvodjenja novih tipova konvencionalnog oruzja i reklamiranje novog oruzja koje ima samo ulogu odvracanja, pokazuje da Putina vise interesuje unutrasnje stanje, a da mogucnost rata vidi samo u slucaju napada na samu Rusiju.Rusija je u Ukrajini imala na vlasti svog coveka, mogla je da udje na poziv legitimnih vlasti, kada se dogodilo sve sto se dogodilo, nije smela da daje legitimitet novim vlastima, cime bi opravdala i svoju akciju na Krimu (nema legitimnih vlasti, ne vaze sporazumi), kao sto Srbija nije smela da daje legitimitet albanstim separatistima kroz pregovore od Kostunice do Vucica.Kad nelegitimno ucinite legitimnim, vec ste pokazali slabost, pa je samo pitanje vremena kada cete ga uciniti i legalnim.

  3. Ovaj tzv.änaliticar”je ovde s brda-dola nabacao takve gluposti da je prosto neverovatno.Da li Putin zna da se Rusija brani u Donjecku?Kakva glupost!Da je hteo,Putin je mogao resiti Istok Ukrajine za 2 dana.To je valjda svakome jasno.Ali,ubijati svoj narod valjda ni najveci zlikovci ne bi to sebi dozvolili.Da li bi gospodin “änaliticar”
    posao sutra da ratuje protiv crnogorskog naroda?Razmisli änaliticare”.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here