Британци “сместили” Николи Пашићу да не буде на челу Владе

Поделите:

Стварање и први дани државе Јужних Словена обележени бурним дешавањима. Одмах избила и оружана побуна у Загребу, против Краљевине СХС

ПОСЛЕ свих траума, завршетак Првог светског рата за српску војску био је тријумфалан. Српске Прва и Друга армија, после двадесетчетворочасовне топовске паљбе, 15. септембра 1918. кренуле су у завршни јуриш. До краја септембра ослободиле су Македонију, почетком октобра ушле у Врање, потом у Ниш, а 1. новембра умарширале су у Београд.

Али цена победе била је поражавајућа: Србија је изгубила четвртину целокупног становништва!

На Конференцији мира у Паризу, представници Србије пријавили су 1.247.435 ратних жртава.

У том првом планетарном рату Србија је изгубила 22,4 одсто мушког становништва, Француска 10,5, Немачка 9,8, Аустроугарска 9,5, Италија 6,2, Велика Британија 5,1, Русија 1,3, Белгија један и Сједињене Америчке Државе 0,2 одсто.

Неколико дана по ослобађању Србије, Никола Пашић ће са политичарима аустроугарских Хрвата, Словенаца и Срба у Женеви, после Крфске, потписати нову декларацију којом је било одложено доношење одлуке о државном уређењу заједничке државе.

Наиме, јужнословенски политичари из Аустроугарске неколико месеци пре завршетка рата, односно 19. октобра 1918. године, на вест о намери сила Антанте да са политичке карте Европе избришу Хабзбуршку царевину, чиме су створени услови за рађање Југославије, изабрали су једно политичко тело које су назвали Народно вијеће. Оно је одмах прогласило отцепљење Хрватске и Словеније од Беча и приступило формирању Државе Срба, Хрвата и Словенаца који живе на територији Аустроугарске. Пошто се прогласило за носиоца власти на територији Хабзбуршке монархије где живе Словенци, Хрвати и Срби, Народно вијеће је изразило жељу за уједињењем са Краљевином Србијом по федералном, а не унитарном принципу.

КРАЈЊЕ је занимљиво понашање хрватских и словеначких политичара, чији су народи живели под аустроугарском чизмом, последњих месеци 1918. године. Доктор Анте Трумбић, председник Југословенског одбора у Лондону, захтевао је да се у новим околностима овај одбор прогласи за “међународно признати орган који има овлашћење да представља Словенце, Хрвате и Србе који живе у Аустроугарској”. Очигледно да овом далматинском политичком прваку Краљевина Србија сада више није била потребна као на почетку рата, када је његов земљак и истомишљеник Фране Супило изјављивао у мају 1915. године у Нишу да “Србија мора да буде онај државотворни фактор који ће сабирати и слијевати Јужне Словене, јер је она доказала да је дорасла оваквој мисији”. Три и по године касније, Трумбић је тврдио да нова међународна ситуација више не дозвољава да Србија посматра југословенске народе у Аустроугарској као објекат њених ратних циљева, већ их мора третирати као “равноправне чиниоце који имају извор свога права без обзира да ли постоји Србија”.

Престолонаследник Александар, који је већ био преузео краљевску власт у Србији, одбио је да потпише Женевску декларацију, на брзину прогласио нову државу, а свађе између српских и хрватских политичара и новог краља, око државног недоношчета, обележиле су прве месеце. И од почетка су бациле у засенак више од милион ратних жртава Србије, од укупно 4,7 милиона њених становника.

Регент је 1. децембра 1918. на оба уха чуо прокламацију аустроугарских Словенаца, Хрвата и Срба да он врши власт “над читавом територију сада јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца”, а на једно уво њихов захтев да се нова држава формира на федералном, а не на унитарном принципу. И тај неспоразум, уграђен у њене темеље, пратио је ту државу све време њеног трајања.

 

НЕПУНИХ месец дана после проглашења уједињења три југословенска народа у заједничку државу, изабрана је 20. децембра 1918. године прва влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На њеном челу стајао је истакнути радикалски првак Стојан Протић, а потпредседник је био словеначки политичар Антон Корошец. Министарство иностраних послова поверено је Анти Трумбићу, а ресор унутрашњих послова преузео је српски политичар из Хрватске Светозар Прибићевић.

Вест о формирању прве југословенске владе изазивала је право запрепашћење у јавности, јер у њој није био један од најпопуларнијих српских политичара – Никола Пашић.

У политичким круговима почела су нагађања и жучне расправе око тога зашто регент Александар Карађорђевић челну функцију у првој југословенској влади није поверио Пашићу, свом најближем сараднику, који је све време рата био председник српске владе и, како су многи сматрали, био најзаслужнији за “српску ратну победу и избављење југословенских народа из аустроугарског ропства”.

Сигнали за Пашићево удаљавање из владе, по свему судећи, стигли су са севера Европе. Наиме, неколико месеци пре завршетка Првог светског рата, утицајни енглески политички активиста и историчар Ситон Вотсон оштро је напао Пашића због “низа начињених политичких грешака у току рата”. Вотсон је у листу “Нова Европа”, чији је био уредник, објавио два чланка у којима је оптужио Пашића да је, између осталог, за време рата неправедно уклонио са места начелника српске Врховне команде прослављеног војводу Радомира Путника, затим да је највећи кривац што је пуковник Драгутин Димитријевић Апис, вођа тајне организације “Црна рука”, осуђен у солунском процесу на смрт, као и да је један члан његове најуже фамилије био умешан у корупционашку аферу (мисли се на сина Радета), и најзад, да је Пашић исувише стар, конзервативан и оптерећен “турском и балканском традицијом”.

ПЕТ дана после свечане церемоније проглашења уједињења “братских југословенских народа” и успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Београд је стигла злокобна вест да је у Загребу избила оружана побуна против нове државне заједнице! Одушевљене присталице југословенског уједињења нису могле да верују да у Хрватској постоји тако снажан отпор идеји о заједничком животу Срба, Хрвата и Словенаца у јединственој држави.

ПОЧЕТАК Грб и проглашење нове државе 1. децембра 1918. године

Најзапаљивија антијугословенска атмосфера владала је у касарнама бивше аустроугарске војске у Загребу, где су још недемобилисани хрватски војници узвикивали пароле против уједињења и стварања југословенске државе. У касарни бившег 53. аустроугарског пешадијског пука и 25. домобранског пука окупило се 5. децембра 1918. године преко 250 наоружаних војника под командом наредника Мартина Мурка и кренуло главном загребачком саобраћајницом – Илицом, према Тргу бана Јелачића. Пред њима је ишла војна музика, а из грла војника проламале су се пароле “Живјела хрватска Република”, “Живио Стјепан Радић”, “Доље краљ Петар”… Хрватски подбан Срђан Будисављевић и шеф загребачке полиције Грга Анђелиновић, у паници, обратили су се представнику Српске врховне команде у Загребу, потпуковнику Душану Симовићу, чије су јединице неколико недеља пре избијања побуне ушле у главни град Хрватске. Од Симовића су тражили да српска војска интервенише и спречи нереде. Обазриви српски официр одбио је овај предлог, рекавши да је то посао полиције.

Оставши без подршке војске, Грга Анђелиновић је наредио коњичком одреду полиције да у Илици пресретне војну колону и разоружа је. Загребачки полицајци нису извршили наређење свога шефа и 250 наоружаних војника стигло је на Јелачићев трг. Анђелиновић је пре тога у три зграде на овом тргу сместио групе наоружаних припадника организације “Соко”, у нади да ће они пружити отпор побуњеним војницима. Уместо тога, неколико војника је ушло у једну од ових зграда и убило предводника “Сокола” Марцела Тичака. После тога је настала општа гужва и одјекнули су плотуни. Војници су пуцали на прозоре зграда где су се забарикадирали Анђелиновићеви људи, а из ових зграда су одговарали пушчаном и митраљеском ватром.

Ситон Вотсон

Када су полицијски шефови у касним вечерњим часовима почели да састављају извештај о догађајима од 5. децембра 1918. године, могли су само да констатују “да је у немирима погинуло 15 грађана и војних лица а да их је 20 теже и лакше рањено”.

Вест о крвопролићу на Јелачићевом тргу шокирала је Загрепчане, а најодушевљеније присталице “југословенске идеје” изгубиле су онај оптимизам са којим су дочекале проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here