Британска списатељица Ребека Вест у Србији – О Србији и Србима

Поделите:

Британско-ирска списатељица Ребека Вест боравила је 1936. године у Београду и Србији и као резултат тог боравка настало је њено најзначајније дело – обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ 1941. Чим се појавила ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. Колико је интересовање ова књига изазвала сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Овде преносимо њена запажања о Београду и Србији тога времена.

Ребека Вест (1892-1983) била је британско-ирска списатељица и феминисткиња позната по свом оштром перу, по својим романима и по вези са Херберт Џорџом Велсом. Писала је есеје и чланке за Њујоркер, Њу Републик, Санди Телеграф, и Њујорк Хералд Трибјун.

Црно јагње и сиви соко, 1941.

Најзначајније њено дело јесте обимни путопис о Југославији „Црно јагње и сиви соко“ (Black Lamb and Grey Falcon) из 1941. године који представља извештај са њеног шестонедељног путовања по нашим крајевима. Чим се појавила, ова књига је била обасута пробраним и крупним речима. О њој се писало као о једној од „великих књига духовне побуне против двадесетог века“ (Њујоркер), као о „монументалној хроници“ (Њујорк Тајмс) и као „љубавној афери“ са Југославијом, посебно Србима, која подсећа на Хемингвејев занос Шпанијом (Њујорк Хералд-Трибјун).

Колико је интересовање ова књига изазвала у англосаксонском свету сведочи и чињеница да је доживела бројна издања. Гледајући како бомбе падају на њен град у пролеће 1941,, у епилогу књиге је написала: „Док сам размишљала о инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: ‘Господе, допусти ми да се држим српски!’

Душанова 8; 1932. године.

У рано пролеће 1936, године у Београд је дошла Ребека Вест, романсијерка, која ће заволети Београд и Србију и написати веома запажену књигу „Црно јагње и сиви соко“, коју ће најпре објавити 1941. године у Нјујорку, а потом 1942. у Лондону.

Ребека Вест

По доласку је одржала предавање о савременој енглеској књижевности, а била је и гост на вечери српског ПЕН-клуба. Ево њених описа Београда и Србије, у коју ће долазити у више наврата:

„Прејели смо се за ручком, што у Београду лако пређе у навику ако је човек довољно издржљив да може поднети сељачку храну која је луксузно припремљена захваљујући урбаном расипништву намирницама и турској традицији финих и јаких зачина. Супе, сосови и јела са пиринчем овде нису ништа слабији од најбољих које сам пробала.

Прича се да је Београд центар европске шпијунаже. Ови Југословени као да никада нису боловали нити патили у животу. А чини се да би требало бити обрнуто ако узмемо у обзир све историјске чиниоце. Јер сви Југословени преко четрдесет година морали су доживети најстрашније ратне недаће, а сви млади морали су у детињству доживети такву оскудицу и опасности какве никад нису угрозиле француску, енглеску или немачку децу…“

Ребека Вест говори о Београду и овако:

„Донедавно био је балканско село. Имао је свој карактер у којем се огледала спремност на отпор, одлучност да се опстане, као и мученичка оскудица. Било је то свето балканско село. Брег на којем стоји посвећен је крвљу људи који су умрли захтевајући само живот, на који имају право. Модерни Београд је прошарао тај брег улицама које су на другим местима много боље направљене…

Кафана „Слога“ на Карабурми двадесетих година 20. века

…Али ни у једном од тих великих градова (Лондон, Париз или Њујорк) нисам видела да се полако отварају хотелска врата кроз која без журбе и смирено улази сељак са црним јагњетом у наручју. Нашао је место поред пулта где се продавала Правда и Политика, Continental Daily Mail, Paris Soir, New York Herald Tribune. Био је то лепо грађен младић, равне плаве косе, високих јагодица и јасног погледа. На себи је имао грађанско одело, али и кожух и црну шубару, и кожне опанке са савијеним кљуновима. На куповној кошуљи видео се вез који је додала његова мајка. Гледао је око себе као да некога тражи. Два пута је отишао до врата бара загледајући лица оних здепастих малих људи, по чему је било јасно да је чекао неког из њиховог круга“.

Њен водич по Србији и по Београду био је писац и новинар изузетног духа – Станислав Винавер, кога ће у својим мемоарима и кореспонденцији задржати у најбољем сећању,  а у самом делу га није тешко препознати у лику Константина. Обићи ће Тополу, Шумадију целу, а онда Фрушку гору, Нови Сад, биће и на Косову и описаће ту колевку српства са љубављу и добром намером.

Весели и здрави људи

Ребека Вест: „У југословенским селима човек се може поуздати у снагу сељака и предвидљивост њиховог понашања. Ови људи у хотелским ресторанима нису били уједињени прихватањем било које заједничке форме. То им је давало чудан и загонетан карактер дивљих животиња. Лав и лавица који су пили воду у потоку на Калемегдану нису по својим чувствима и мисли били ништа даље једно другом него што су ови весели и здрави људи…“

Из есеја о Грачаници:

„Ништа на овој цркви није случајно. Њу није градила једноставност, већ крајња интелектуална истанчаност… То је она врста цркве какву су могли саградити архитекти двора у Хемптону да опсесија готиком није владала у том ћошку Европе. Било је то за мене узбудљиво сагласје, будући да је српски краљ Милутин, који је саградио Грачаницу неких седамдесет година пре Косовске битке, веома личио на нашег Хенрија VIII…”

Грачаница

Изводи из текста: Љубавна афера са Србима (Драгана Букумировић)

Њено дело није било објављивано у Југославији све до осамдесетих година прошлог века, када је објављено у цензурисаном издању, без многих поглавља. Разлог томе била је чињеница што је „њена књига протумачена као „брутални напад на братство и јединство” и на разне национално-идеолошке митове, што није било по вољи ондашњег режима.“

Ребека Вест

„Тај креативни и зналачки извештај са шестонедељног путовања по нашим крајевима бујао је и разгранао се у двотомни, такорећи енциклопедијски опис Југославије, земље које више нема. И више од тога, Црно јагње и сиви соко је династичка сага о Хабзбурзима и Карађорђевићима, научни рад о византијској археологији, паганском фолклору и хришћанској и исламској философији. Уз све то, књига нуди и величанствену психоанализу немачког ума и порекла фашизма и тероризма у XX веку. Многи су дело оценили и као упозорење на опасност у коју је тоталитаризам довео Европу 1940. и у годинама које ће уследити…

Пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.

Ребека Вест се дивила интензивном животу на овим просторима, јаком пићу, зачињеној храни, седељкама у ситне сате, лепим мушкарцима и народним ношњама. Словенима је приписала „безграничну способност за испитивање и разматрање”. Толико нас је волела да је чак у својим коренима нашла трагове словенства.“

Милош Црњански је био одушевљен њеном књигом и узалуд је у Лондону тражио издавача. „Налазили су много разлога да одложе издавање, које је окончано тек 1941.“

На крају издвајамо интересантну мисао Ребеке Вест о владици Николају Велимировићу:

Најизузетније људско биће које сам икада срела“ (Владика Николај Велимировић).“

Извори: Новости Радован Поповић), Никола Кољевић: О књизи Ребеке вест „Црно јагње и сиви соко„, Национална Ревија (Драгана Букумировић)Википедија

Расен

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here