Букти битка на Неретви: Спектакл због кога Југословени још „ратују“

Поделите:

Бура у вези са власништвом једног од најскупљих филмова у историји наше кинематографије „Битка на Неретви“ и даље траје. После спора између Хрватске и БиХ, сада и Словенија тражи да јој београдска кинотека у оквиру сукцесије достави квалитетну копију филма „Битка на Неретви“ хрватског редитеља Вељка Булајића.

Словенија, за разлику од БиХ, не полаже право на власништво филма, већ као коаутор жели само квалитетну копију.

Док хрватски „Јадран филм“ тврди да филмски ратни спектакл снимљен 1969. године службено припада хрватској кинематографији, из босанског „Филмског центра Сарајево“ истичу да су права на филм неспорна и да припадају њима.

Филмски критичар Божидар Зечевић у разговору за Спутњик каже да је веома занимљиво да после толико година постоји велико интересовање у вези са власништвом и ауторским правима за филм „Битка на Неретви“.

„То је била југословенска политичка мегапродукција, иза које је стајала тадашња држава. Извршни продуцент јесте био ’Јадран филм‘ из Загреба, који сада полаже нека права на тај филм, мада су улагања била огромна са свих страна. Издвајало се углавном из савезне касе, мада се доста издвајало и из српског буџета. То се тада није бројало, и тешко би се размрсило ко је шта и колико уложио у тај филм“, објашњава Зечевић.

Филм „Битка на Неретви“ био је велика копродукција са Италијанима, који су уложили и много својих средстава.

„Али, то је било другачије време, другачији су били критеријуми и правила у вези са интелектуалном својином, поготово у Источној Европи. Позивати се данас на то је дискутабилно. Наравно, то суд може да цени, али у обзир мора да узме све факторе“.

Зечевић истиче да је то била типична државна продукција и да су многе државне фирме донирале новац и утркивале се у томе.

„Никад нисмо сазнали колико је тај филм заправо коштао. Касније је, наравно, било скупљих продукција, али то је био најскупљи југословенски филм у време када је прављен.

У мегаломанском пројекту учествовала је и импозантна екипа.

„За данашње прилике, то је била несхватљива продукција. То је био највећи подухват тог времена са подршком буквално свих фактора друге Југославије, на челу са Титом. Била су обезбеђена неограничена средства, зато се и не зна колики је заправо био буџет тог филма“.

За највећи ратни филм редитељ Вељко Булајић окупио је дотад невиђену екипу, на челу са Јулом Бринером, Курдом Иргенсом, Франком Нером, Хардијем Кригером, Орсоном Велсом, Силвом Кошчином, са Борнадчуком и елитом југословенских глумаца.

„Номинован је и за Оскара, иако се знало да нема шансе да прође управо због тога што је уметнички ефекат тог филма био далеко испод очекивања и испод уложених средстава. Булајић се удаљио од његових изворних надахнућа у филмовима ’Влак без возног реда‘, ’Козара‘ и другим његовим филмовима. Ово је било стварање и дистрибуција једног титоистичког, комунистичког мита. Као такав, он није имао шансе ни да делимично оствари ту амбицију на западном тржишту“.

Зечевић каже да је филм на западном тржишту продат под именом „Црвени ђаволи против СС-а“.

„То је асоцирало на трећеразредну глупост и као такав он није прошао. У питању је била политичка пропаганда срачуната на то да не оствари ни комерцијални успех, а камоли да добије Оскара за страни филм. То је било потпуно ван домашаја тадашње наше кинематографије“.

За енглеску верзију филма музику је компоновао Бернард Херман а извео ју је оркестар Лондонске филхармоније, а један од оригиналних постера за енглеску верзију филма направио је Пабло Пикасо.

За потребе филма уништена су четири посебно конструисана села, једна тврђава, а гвоздени мост на Неретви је двапут миниран.

Остатке минираног моста 1991. године однела је набујала Неретва. До тада је био у власништву меморијалног центра Јабланице и привлачио је велики број туриста. Од ′91. до данас више пута је најављиван пројекат рестаурације моста, али се то засад није реализовало.

Ниједан кадар сцене рушења правог моста преко Неретве није ушао у филм, јер се након минирања моста подигла велика прашина. Касније је ова сцена поновљена на макетама.

Према службеним проценама, филм је коштао 4,5 милиона долара, док су амерички извори наводили цифру од 12 милиона долара.

sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here