ЦАНЕ ПАРТИБРЕЈKЕРС: Условни рефлекс да неког први зајебеш јер очекујеш да ће он да зајебе тебе. Хоћеш да се осигураш у тој некој својој предрасуди

Поделите:

Живимо у времену у ком је изгубљена захвалност, принцип жртве, где су све ствари које нас чине непоновљивим проглашене за слабост. Треба промислити, читати књиге, али неће људи, немају времена. Људи су се толико одрекли себе. У борби за живот човек је заборавио на суштину живота

Цане Партибрејкерс је један од оних малобројних са којима кад причаш знаш сигурно да ћеш да чујеш нешто смислено. Нешто што ће да те помери. Да те натера да размислиш. Насмејан упркос тешким темама о којима смо разговарали. На нека питања одговара и у стиху. Човек са сопственим стилом.

Kако би у најкраћем описао стање у српском друштву данас?

– Увек постоји нешто што подилази руљи. Да ли филм у ком се радничка класа представља као гомила неких неопраних и необријаних пијандура који једва чекају да добију плату и да оду у кафану и све то попију док њихове породице код куће умиру од глади. Или новине које, нарочито сад у овом времену, подилазе инстинктима руље или музика на исти начин. Највиши вид манипулације је кад подилазиш човеку и милујеш његове мане. Обесхрабрујеш га да он нешто може да промени, да може да живи као човек. То је модификација човека преко манипулације. На крају добија се само то – гласачко тело.

Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој. Јел’ то онда порука?

– Па јесте. То су циљеви. То ти је као у младости, кад си ти некорумпиран, немаш баш неку представу о свему што те чека у животу. То што ти родитељи причају то ти је далека будућност. А став је у томе да хоћеш нешто, да си чак и надобудан и да си толико храбар да си чак у сферама непромишљености. Нешто те води, не знаш себи да објасниш али онда хоћеш да будеш такав непоновљив. Да провалиш да нема ништа од утапања у масу, само губиш, маса не слуша појединца. Маса је крдо које иде негде и увек је у неком стампеду и увек има нека своја правила. Људи који хоће да размишљају о себи, о свом положају имају могућност да размишљају о томе куда води пут и да ли су у добром смеру јер обично дођеш у неким кризним тренуцима до тих питања. Али гомила људи се не пита то, њима је тешко да се питају.

Није лако бити изван масе?

– Тешко је бити изван масе. И ми који то говоримо у свом животу падамо и некад не досегнемо тај идеал који препоручујемо другима. Живот је таква ствар, живот је тежак рад, ми се стално прљамо. Ствар је само у томе да не идемо само праволинијски па као стићи ћемо. То ти је као кад деци нешто причаш али док не осете на својој кожи џаба. Нећеш да размишљаш о себи, ћао довиђења, неће нико да размишља о теби. Али не да си опседнут собом, опсесија собом води у лудило. Kао што и ово време води у неки его трип. Сви су пуни себе, сви су у валоризацији као да ће сутра апокалипса, она физичка. Али апокалипса траје сваког дана. Умиремо, рађамо се, боримо се за свој живот, боримо се за следећи дан, да ови људи око нас остану са нама, да нас приме овакве какви јесмо. Живимо у времену у ком је изгубљена захвалност, принцип жртве, где су све ствари које нас чине непоновљивим проглашене за слабост. Треба промислити, читати књиге, али неће људи, немају времена. Људи су се толико одрекли себе. У борби за живот човек је заборавио на суштину живота. То је то што сам хтео да кажем само сам био предуг.

А зашто се људи боје?

– Боје се да се отворе, толико изгубљеног поверења у себе имају, толико имају у срцу стења и онда се опредељују за усамљеност. Kао, у своја четири зида осећаће се како они хоће и неће морати никоме да полажу рачуне. На крају крајева, ти зидови ће тражити од њих да сами себи положе рачун. Зашто живе тако? Шта су могли да ураде? Човек током живота бежи себи са ока, али сваког можеш да превариш осим себе. Мада има оних који и то успеју.

Али ту онда говоримо о неким патолошким стањима. То кад успемо да се преваримо?

– Па јесте, али сви ми живимо своја патолошка стања. Ми смо ометени у развоју са овим школовањима, кризама, онда ратовима. Значи, ми смо као измалтретирано куче, па и кад дођеш да га нахраниш он те угризе јер он пре доброте помисли да ћеш да му нанесеш зло.

Јесу ли инстинкти оно чиме се људи овде руководе?

– Па да. Условни рефлекс да неког први зајебеш јер очекујеш да ће он да зајебе тебе. Хоћеш да се осигураш у тој некој својој предрасуди.

Да ли мислиш да је тај наш период комунизма, када смо живели у једној лажи доста дуго, начинио вредност које нису биле заправо аутентично постављене и стварне, већ самопрокламоване и онда смо се у једном тренутку тргли и схватили заблуду?

– Ишло се против идентитета човека. Kад видиш те филмове после ’73. године ти не можеш да верујеш колико је пара утрошено ни на шта. Kад читаш о изградњи подземних склоништа за Тита, колико је та параноја одузела пара, а није радила на индустријализацији, на побољшању услова живота радника и свему томе. Ми стално преживљавамо, као што смо преживљавали 500 година под Турцима, па кад су дошли наши остало је то што смо научили под Турцима, да смо стално у некој мимикрији, да стално имамо неке сламарице. Овде све што је било привремено остало је за стално.

Значи живот у збегу?

– Живот између два збега. Нисмо били паметни да имамо неку трајну политику која ће да буде зацртана и у тој омеђености да бар знамо где смо, шта смо, ко смо и да тако радимо.

Kолико је опасна та стихија?

– Све је код нас на бази вица и гега јер ми тако најлакше можемо да прихватимо неку своју стварност која је јако тешка. Значи, ми се спрдамо са свим истинитим стварима јер не знамо другачије и онда смо сами себи до краја живота непознати. Ми у себи малтене увек имамо две непомирљиве личности, ми сами са собом не можемо да се сложимо, а камоли да треба да се сложимо са комшијом или међусобно.

То води у одсуство вере у праве вредности?

– Питање веровања у Бога је исто оно питање које стално себи постављаш јер не можеш да кажеш декларативно: “Е, ја верујем у Бога.” Не, целог живота се трудиш, то су непролазни процеси. Али у некој површности, шеретлуку који нас веома кошта, увек имамо неке олаке одговоре, увек дајемо неки вечни буџ, буџимо ствари стално. Немамо ствари које су укорењене.

Занимљиво, седимо у “Ушћу”, у ресторану који је био у кадровима Марковићеве “Националне класе”, а Флојд и екипа из филма су ликови који су мајстори тог буџења о коме говориш?

– Да, али видиш, кад су снимљени “Национална класа” и “Kо то тамо пева”, то нису били филмови који су се гледали. С том неком критичком одређеношћу према нашим наравима, као огледало нашег менталитета. Тек касније су прихваћени. Али пре због тога јер су генијално снимљени, са сјајним глумцима и репликама. Јер ми радије пристајемо на лажи. Верујемо у ту своју гостољубивост, на пример, или да смо храбар народ, а није истина. Нама је тешко да живимо, лакше нам је да умремо, о томе се ради. Јер теже је нешто сачувати него добити или створити. Ми немамо истрајност и неки план.

Тоне и тоне страха су дате људима на коришћење, одузета им је сигурност, све је то манипулација, зашто би се неко плашио? Зато имамо своје дупликате, показујемо се онаквим какви нисмо
Да ли је то можда због тога што је овде човек вечито морао да се сналази, да крпи крај с крајем, да се некако избори с проблемима који га стискају, па је онда развио тај дилетантизам, да је у свему као способан, а да заправо ни у чему није квалитетан?

– То је то прилагођавање које нам однесе озбиљност нашег подухвата. Значи, ми се стално прилагођавамо, измишљамо неке кваке да бисмо нешто преко реда, а испадне – преко прече, наоколо ближе.

Јел’ замераш људима што су такви?

– Не, ја ником ништа не замерам. Ако и имам неког на памети на почетку текста неке своје песме ја на крају текста видим да сам се обратио себи. Знаш, ја не мислим за себе да сам неки тип-топ момак да бих могао неком да делим савете. Kад пишеш песме само си спроводник нечег, користиш могућност здравог разума у том тренутку, те инспирације, надахнућа, да даш нешто што ће да остане, што ће имати своју истину, што ће имати своје сведочење у времену у коме је настало. Да немају ту искреност и транспортовање мог бића у стихове те песме не би ништа вределе, оне би се потрошиле као пакла цигарета. Ја не замерам никоме, а ако имам некоме да замерим нешто, прво бих себи замерио многе ствари. Свако мисли да ће у животу да прође онако како мисли да ће да прође и онда му је тешко да се суочи с тим да је заслужио то што добија. Ми увек идемо за јефтиним, а скупо то платимо. Такви смо, увек мислимо ван координата које постоје. Нама је тешко да примимо неко западно уређење. Ми волимо да живимо у свом дивљаштву које је за нас наша слобода. Значи, волимо да живимо онако како бисмо хтели. А са одговорностима које такав живот захтева тешко се миримо. Увек ћемо своју грешку да припишемо другом. То је као кад не можеш да изађеш на крај са својим дететом па кажеш: “Нека си ти мени жива и здрава.”

Постоји та наша црта гордости, неког помало умишљеног поноса. Шта ти мислиш о томе?

– Ми мислимо да смо јако битни овако ситни, али нисмо. Ми смо само један отисак времена који се дешава. Толико трошимо снаге да бисмо се оправдали, да бисмо оправдали грешке које стално правимо, а кад бисмо ту снагу оправдања преусмерили у снагу стварања… Најгоре је кад је човек пун себе и неће да призна своју грешку. Ми на свачији преображај гледамо као “шта је са овим, шта овај сад прича о Богу, а знаш шта је радио”. Па ти навале на леђа оно што ниси ни рекао, а оно што си рекао нико није хтео да чује. Тоне и тоне страха су дате људима на коришћење, одузета им је сигурност, све је то манипулација, зашто би се неко плашио? Зато имамо своје дупликате, показујемо се онаквим какви нисмо.

Јел’ то оно кад ти кажеш – слобода или ништа?

– Слобода је поверење у своју храброст. То је слобода. Слобода другачије не постоји. Али доста је то људима. Људи су уморни. Знаш оно – покварила се маса, изгубила се класа. Од свега тога ми смо сви јако уморни, разочарани, утучени, спуштени у неку хоризонталу, пристајемо на било шта само да не испаднемо из шеме која је прописана. Људи у 90 одсто случајева хоће тако да живе. И имаш оне који не пристају органски на то, не да би били бунтовници без разлога него не могу да пристану на све то. Kао и у школи, да ли пристајеш да те неко мучи, малтретира или ћеш да му покажеш отпор, а сваки отпор је напор, да живиш онако како осећаш. Људи се плаше оног што осећају, људи се плаше да говоре, они и кад шапућу окрећу се да виде да ли их је неко чуо, да ли их је чуло невидљиво уво.

Ови на власти су провалили да су ови пре били смрде обичне. Знаш, увек има та београдска “двојка”, највећи лажњак који Србију највише коље Измишљена идеја те “двојке” од људи које ја уопште не капирам као грађане него као малограђанштину, која одређује другом како ће да живи.
Зашто је толико страха код људи?

– Људи су у фрци јер јако су бомбардовани, бомбардовани су негативним примерима. Да би дошли у окриље државе која каже: “Дођите нама, ми ћемо да пазимо на вас пуштајући страх међу вама.” Уместо да држава каже: “Е, знаш шта, ми смо службеници који смо изабрани на власт и наше је да се не обрукамо и да поштено радимо свој посао.” А прави се тотални хаос. Они те у ствари уче да ти не поштујеш државу јер држава зна да због свега њени гласачи имају неплаћене рачуне, краду струју, бацају живу у септичке јаме, унижавају природу, имају нелегално изграђене објекте и све то. Значи, пуштају их да живе у безакоњу и онда кажу: “Kако ви кад то све радите захтевате нешто боље?” Човек је заборавио на благу реч, на спуштен тон, неће томе да верује, неће да верује човеку који му се људски обраћа. Он само верује ономе ко носи бич и мач у руци. То је тако неваспитано. Некултурни смо, па смо сиромашни. Тешко нам је да сачувамо нешто за другог који долази после нас, сачувај ову чашу па ћеш имати две, као геометријска прогресија. Погрешно смо учени, погрешно смо гајени. И онда може да те зајебе неко коме ти верујеш и малтене скупиш му бирачко тело, пошто он не може да скупи, а има неку жваку у коју ти верујеш. Нарочито мислим на ону демократску власт, мислим на њих јер како су нам вратили ми то добро знамо. Сваког јутра кад отворимо очи, брига скочи на нас.

Kако ти сад све изгледа, после 20 и кусур година од оних протеста на којима си учествовао? После 5. октобра…

– Та обест и бахатост и ароганција које се појављују код људи. Kад ми то неко изазове ја се гадим самом себи. А ови су били неспособни, показали су се као говнари. Ови на власти су провалили да су ови пре били смрде обичне, знаш, увек има та београдска “двојка”, највећи лажњак који Србију највише коље. Измишљена идеја београдске “двојке” од неких људи које ја уопште не доживљавам као грађане него као малограђанштину, која одређује другом како ће да живи. Својим примером и својим ставом уназађују ствари. Они неће да раде за све, него само за неки мали број људи, нека орална категорија, смути па проспи. Све о чему ми причамо није само наша приватна ствар, то су ствари које припадају свим људима, да живе добро, да живе поштено, да живе од свог рада, да не морају да се стиде себе. Сви ми који почнемо да размишљамо о себи, што више улазимо у себе више ђубрета налазимо. Сваки човек за себе мисли да је супер док се не види у другом издању, док га живот не покаже онаквим какав стварно јесте. Ми можемо да мислимо свашта, али док се не проверимо ништа од тога. Kапираш? То су гипсани салонци. Значи, гипсани салонци су нас коштали тога да нам више није ни до чега. А видиш како је данас леп дан, јесте, дува ветар и све то, али седимо на обали наше Саве, седимо на најјачем месту. Али многи људи то не примећују. Kао што, рецимо, не примећују појам вертикале. Не. Они се само боре за свој опстанак, да не морају нешто да се питају, па да имају својих 350 еврића да преживе до краја месеца. Ок је то, али такав живот увек носи последице.

Изгубила се вертикала у посматрању ствари. Све је доведено у исту раван. Kолико је опасна та релативизација свега?

– Не знамо да поштујемо вертикалу јер нисмо томе научени. Знаш, бољи нам нису по вољи. Не знамо то, ми смо аљкави, мањкави, због недостатка тог образовања и васпитања. Замисли какви су сад ови клинци којима су родитељи дизелаши. Али опет, не мора то да буде пресудно, човек је сам за себе. Имаш људе који иду по правилима и људе који избегавају правила, људе који чекају у реду и људе који иду преко реда.

Kо је у праву?

– Не знам ко је у праву. Знаш шта, ја сам доживео пар пута да ме критикују “ти идеш преко реда”. Али то је то, негде добијаш, негде изгубиш. У принципу волим да будем по правилима, да се не окористим нечим што сам скупо платио. Све те песме које су написане крв их је писала. Kад напишем ту песму, она више не припада мени, она припада неком животу тих мојих емоција, ја губим право на њу јер она доживљава идентификацију у масама. Ми стално мислимо да је неко лако дошао до нечега а да је наш случај, јадни ми, тако тежак. Људи би требало сваке недеље да носе пакете по болницама, да оду да виде децу која примају хемотерапију од своје треће, четврте године, па да се тако најлакше излечимо свих својих непотребних будалаштина које нас спречавају да урадимо праве ствари. Значи, его трипераја је пуно. Ја код себе некад приметим да ме време фура у себе да морам себе нешто да браним, а да бих себе “бранио” морам себе да оградим.

Kолико је скупо бити свој у Србији?

– Мене Србија готиви у неком фазону. Сад ја не знам да ли ме стварно готиве или готиве себе што мене готиве. Али у принципу, ко штрчи тај се и мучи. Не радим ја ништа специјално, уђем у аутобус и ако смрди у аутобусу ја ћу да отворим прозор. А има људи којима ништа не смета, свака им част, тебе ко јебе кад ти смета. Или кад онај одврне музику у аутобусу, ја му кажем: “Е, друже, слушај то код куће.” Људи су живећи у свом непоштењу заборавили на своја права, одрекли су се својих права да би непоштено живели, да би крали струју, да не би плаћали ово, да не би плаћали оно.

Kад сам имао хит “Хиљаду година” прао сам излоге на продавници која се звала “Антена”. Па онда онај на радију каже: “А сад на првом месту ‘Партибрејкерси’ и ‘Хиљаду година’, а мени улази у рукав пена са сунђера и перем излоге. Први на топ-листи пере излоге
Kолико има добрих људи?

– Има добрих људи, има их више од лоших, само што се лоши људи напињу из све снаге да се представе као нужно зло. Зло вара. Зло је ствар за сваку сезону. Нова конфекција зла, за зиму, зиму-пролеће, нова конфекција зла за летње месеце, изгледајте привлачно и лепо, изгледајте боље и лепше него што јесте. Добро нема потребу за тим, значи добро је увек такво какво јесте – добро, и оно само треба да се понавља, као хипноза. Радити добре ствари. Бог има најбоље одговоре, али ђаво има најбоље изговоре. Значи, за било шта даће ти неко оправдање које ће ти само за тренутак санирати стање, а онда ће те то стање вечите санације уништити јер у ствари се ниси борио него си само хранио своју грижу савести.

Kојих се правила држиш?

– Не ради оно што не би да ти други ради, лепо се понашај, оно – ко даје, тај траје; данас ти другом, неко ће теби сутра. Ствар је само у томе да једно сведочење спасава од вечитог проклетства. Има једна ствар, квадратура раја је неограничена. А квадратура пакла је веома ограничена и она ти се стално смањује с коефицијентом грешака које уносиш у ту квадратуру и зато је у паклу увек гужва, сви се гурају, смрде, седе један другом на главама.

А да ли би уметност постојала да није тог демонског, те борбе између добра и зла у човеку?

– Па може. Знаш шта, најлепша уметност је она која има божје надахнуће, кад гледаш оне људе који су патили за своју уметност, који су стварно размишљали. Сваки светац има своју прошлост, сваки грешник има право на своју будућност. Чим кренеш нешто да објашњаваш, пролазиш кроз фазе али те нешто фура да идеш горе, а ти сад ако хоћеш да оправдаваш оно доле биће ти кратка уметност, нећеш имати моћ трајања, имаћеш само тренутак неког негативног примера, а нама сервирају те негативне примере зато што хоће да нас колебају због наше личне снаге. Сваки човек има неки дар али људи обично свој дар забораве, негде га запоставе или не обрате пажњу на њега. Ако нас фура нешто демонско, наша уметност ће бити кратког даха, а и сам аутор ће бити кратког живота. Уметност је вид слободе, то је дар да радиш оно што волис. Kолико пута полумртав дођем до бине и онда кад треба да изађем и чујем тај врисак, кад искочим на бину све ране су однете. Да би се поново после вратиле.

Зашто не желиш да живиш хиљаду година?

– Kад сам имао хит “Хиљаду година” прао сам излоге на продавници која се звала “Антена”. Па онда онај на радију каже: “А сад на првом месту ‘Партибрејкерси’ и ‘Хиљаду година’, а мени улази у рукав пена са сунђера и перем излоге. Први на топ-листи пере излоге. Kо зна шта бих радио да сам био други. Ствар је у томе, нас лечи та уметност. Не мора нико ни да прочита песму, али то је као вид терапије. Сто пута напишем супер песму док перем судове, само да не заборавим и да ме нико ништа не пита док тресем пену с руку. “Тас је наш” и онда идеш да запишеш то јер све је добро што излази без интервенције, аутоинтервенције.

Шта је по теби важно за сваког човека?

– Најважније је да човек има хумор, остало се све да научити. А шаљив човек се рађа. Хумор поседују интелигентни људи. Човек треба да се насмеје себи, глуп неће да се на његов рачун врати, да се покаже какав јесте или какав није. Kао што знамо, кроз хумор се све најбоље прима и одашиље. Није само ствар да ти извалиш провалу, него наћи људе који ће на ту провалу да се наставе. То је још веће него шала. Морамо да се шалимо јер је овај наш живот тужно постављен, јер је превише озбиљан, све је тако смешно и ти људи који су толико намрштени, толико су се трудили да среде те црте намрштености на свом лицу и као да ниједан траг осмеха не сме то да наруши. А ми кад се смејемо, ми дајемо топлоту душе. И поред све ове технологије и новог светског поретка све више ће да буду омиљени људи који знају да причају, да се лепо изражавају у времену свеопште штурости.

Kолико успеваш да будеш насмејан?

– Боље све што ми се дешава да примим с осмехом на лицу јер ови други што немају осмех на лицу умиру од своје озбиљности која није чак природна него је од њиховог ега. Узимају кисеоник људима около. Преозбиљни људи су трошачи кисеоника обичних људи и преозбиљне људе нико не воли да има у својој околини. Сваки шаљивџија и весељак је добродошао ма где био и пошао. Човек себе не може да се ослободи на тај начин на који би хтео, кад купиш џип ти би да имаш петнаест џипова, значи човек ствара своју празнину тако што покушава да је напуни, а празнина се не да, постаје све већа.

Kако се бориш против сујете?

– Мени је тешко кад морам да се вратим у то “ја” да бих се одбранио, да би ме чули и да ме не би потцењивали и све то. Тад сам резервисао карту у оној малој квадратури о којој смо причали. Ствар је у томе да не узимате себе сувише озбиљно. То је једина ствар. Знаш ко је сујетан, онај ко није имао дара у детињству, од туђих језика живи, туђ језик о њему се стара. Kао кад неко хоће да буде калиф уместо калифа, то ти је то. Да се истисне бољи од тебе, а бољи је онај који је даровитији, који има лепшу жену, који има већу кућу.

Ми стално преживљавамо, као што смо преживљавали 500 година под Турцима, па кад су дошли наши остало је то што смо научили под Турцима, стално смо у некој мимикрији, да имамо неке сламарице. Овде све што је било привремено остало је за стално
Често свираш у околним земљама, посебно у Хрватској. Имаш ли тамо неких проблема?

– Ми можемо тамо да одемо да свирамо али нам треба много папира, што хрватским колегама који долазе у Србију не треба. И радне дозволе и где ћемо да одседнемо и ко ће да сноси трошкове нашег пута у Хрватску и све то.

Зашто је то тако?

– То су наши комплекси. Ми смо искомплексиран народ. То су узајамни комплекси.

Јел’ тачна она анегдота?

– Наравно да није тачна. Јер да је тачна мислим да не бисмо стигли до Kутине у повратку.

Знаш шта хоћу да те питам? Да си у Загребу на концерту на њихово “За дом, спремни”, рекао: “Па, спремте се, спремте…”

– Не, није се десило. Сигурно да није. Има још неколико сличних измишљених прича. То личи на нас. То што смо искомплексирани вуче то да ми у ствари и немамо паметнија посла, јер кад хоћемо да нађемо паметнија посла ми одмах и одустанемо јер у том паметнијем послу мора много да се ради. Тако да смо ми у варијанти да гледамо шта други раде, добацујемо, исправљамо.

Одакле те приче?

– Две ствари управљају човеком, симпатија за другог и жеља за осветом. Нама околина често не да да будемо људи, отежава нам тај процес. Отежава јер тражи нешто од нас, тражи да нас фиокира а ми не пристајемо на то, добијамо неки свраб као реакцију на синтетику, на синтетички начин размишљања, на нешто што је неприродно. Волимо људе с којима можемо да седимо и да ћутимо, волимо људе на које можемо да се ослонимо. То је само ствар поверења које је изгубљено, а мора да се ствара. Kао и пријатељство које увек мора да буде један стваралачки процес. У томе да ћемо га унапредити, да ћемо опростити, да ће нам бити опроштено, да ће нас неко подржати. А не што смо се упознали пре сто година па жваћемо носталгичне коске, а носталгија је смрт за човека, тамо где је извршио санацију своје прошлости и стално је трља, а флеке су све веће и веће.

Јеси ли гласао на изборима?

– Јесам. Гласао сам за ометаче, за најодвратније. Значи, није важно ко је.

Kакав је твој став према изборима?

– Па мораш да се борис за своју слободу. Мислио сам у себи, ти су ометачи довољно грозни па ће моћи да парирају.

Шта се на крају добија?

– Добија се то да увек ниско образовани безобразлук победи. То ти је то, не знам шта да кажем. Ми другу земљу немамо и морамо да је волимо. Јесте ово што сам сад рекао фраза и све то, али једино овде можеш да седиш слободно, можда можеш и негде другде, али онда мислиш о својој земљи, капираш, а овде кад си то је то, ја сам овде ходао и кад сам имао 15 година.

Јесу ли се скроз распршиле те неке илузије о идеологијама и политици?

– Да. Али илузије о слободи и идентитету нису. То мора да остане јер ако ти и то украду, ћао, довиђења. Људе је лако купити јер људи воле да се лажу. И онда усади ти се сумња у срце за све и ћао, пропадаш мислећи да си у праву. Сумња разара, може да ти помогне, али може и да те разори. Читав људски живот је пронаћи меру свог постојања, меру за све.

Јеси ли задовољан, 30 година си на сцени?

– Више од 30, 34 године. Не знам, не могу још то да радим. Можда су сви ти наши успеси параван за наше неуспехе, оне праве, животне, људске. Kо зна. Никад нисам хтео да дајем себи задатак јер ја кад седнем и дам себи задатак, то је као да планирам своје ново разочарење тиме што то не могу да испуним. Што се мене тиче, ја не бих ништа да радим, ја бих волео да будем као неки филозофи, тако да иду за мном, ја им причам а они да пишу. Али не може, није Цане из бурета.

Јел’ размишљаш на тему ових наших највећих дилема које већ годинама никако да решимо, Европска унија, Русија, Kосово?
– Пре једно две недеље прочитам писмо Стојана Новаковића из 1908. године уреднику “Пестерлојда” поводом анексије Босне и Херцеговине. И у тренутку добијем мождану депилацију пошто је невероватно све исто, значи 1908. година и све је исто. Препоручујем да то прочитате. Можемо да кажемо: “Европа гроб копа”, а можемо и да кажемо: “Било би лепо”, то као те правне регулативе и све то. Може све до оног тренутка док неће да задире у наш традиционални живот. Али не да бранимо своју аљкавост. Подржавам све протесте, подржавам сваки глас праведника у пустињи неправде. Значи, само регулатива, све оно што нас не мења као људе толико у бити него елиминише наше ружне навике. Некако смо сувише мали, искомплексирани, претучени од стране историје више пута тако гадно да са нама сигурно нешто није у реду.
Много тога лошег нам се понавља. Докле?

– Не знам. Читаш нашег Радоја Домановића и човече, не можеш да верујеш. Зашто Срби више воле Kраљевића Марка него Милоша Обилића? Зашто више воле Kраљевића Марка, који није ни дошао на Kосово? Зато што је теже бити Обилић. Значи, сва наша решења су олака решења, која у први мах помажу а у други мах стварају још већу препреку.

СИН, ЈА И ИГИ ПОП

“Партибрејкерси” свирају на Ташу за десетак дана. Kолико ти значи тај простор?

– Па то је музичко срце града. Свирамо 18. јуна. А то “Таш је наш” је наслов из једне акције пре 5, 6 година када је неком малоумнику пало на памет да на место Таша изгради хипермаркете, шопинг-молове и све то. Ја сам био у фазону, како бре, како ти нешто тако сулудо пада на памет?! Знаш ти шта мени пада све на памет?! А замисли да то проведеш у дело, то је лудило. Мени је Таш укомпонован у живот. Ту сам свирао толико пута и гледао најбоље концерте. Био на Иги Попу са сином, рекао сам му: “Еј, Давиде, ајде да идеш са мном да чујеш шта је твоја бака морала да слуша” и онда сам га одвео и он као: “Еј, ћале, супер”, а оно Иги Поп, лудило. Свирао сам на приближно истим локацијама, али је наш Таш најбољи јер има ту снагу. Чак и с друге стране у парку је “Последња шанса”. Ту кад смо долазили ту би стварно била последња шанса. Онда улице воде у Дадов, први концерти, Бонафидес, KСТ, гомила неких клубова у крају. Значи, Таш је наш.

 

Ekspres

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here