Цар Лазар у октобарској револуцији

Поделите:
Има ли наратив о 5. октобру снагу да постане мит

Неколико догађаја у новијој политичкој историји Србије стекло је статус мита. Оставимо ли по страни два светска рата, који су по себи митолошки плодно тло, као митски датуми могу се издвојити: 27. март 1941, одговор на резолуцију Информбироа 1948. и студентске демонстрације 1968. Ови догађаји још постоје у живом сећању, али њиховој митологизацији, као и демитологизацији, у знатној мери су помогли савремени медији и њихови наративи.

Има ли наратив о 5. октобру снагу да постане мит?

Конвенционално одређење каже да је мит предање о јунацима и њиховим натприродним делима, које има снагу да пробуди снажна колективна осећања. У негативној конотацији, мит је преувеличана приповест о неком догађају или личности(ма) која нема утемељење у реалном животу.

Било како било, сваки мит има своју структуру и поруку довољно снажну да подстакне веровање. Мада говори о прошлости, значење мита је универзално и односи се подједнако на прошлост, садашњост и будућност. Митови тако постају завештање будућим генерацијама.

Сваки мит надовезује се на претходне митове који су се укоренили у колективној свести и баштини њихове елементе. Ако не најстарији, несумњиво најзначајнији мит на овим просторима, који и данас у знатној мери одређује политичко понашање, јесте Косовски мит. Његове елементе, мање или више истакнуте и на различите начине укомпоноване, лако је пронаћи у сваком од поменутих митова, независно од њихове политичке конотације.

Значајан допринос митологизацији 5. октобра на његову двадесетогодишњицу дали су разговори и филмови („Дан једне наде”). Саткани из фрагмената сећања неких од истакнутијих учесника тог догађаја, они чине приповест чија језичка структура има готово све елементе мита: херојску борбу праведника против тираније, несклад у снази противника, лукавство ума, неслогу великаша као главни узрок суноврата, жртву јунака, издају најмоћнијих великаша, колебљивост победника, итд.

У фарси која би се могла одиграти на основу ових сећања улога Мурата била би намењена Слободану Милошевићу. Цара Лазара требало би да игра Војислав Коштуница. Ђинђићу, који се уочи одлучујућег боја увлачи у табор Муратових преторијанаца, припала би улога Обилића. Вук Драшковић, најмоћнији великаш који се оглушио о позив за учешће у боју, играо би имењака Бранковића. Нашло би се ту места и за Милана Топлицу, Ивана Косанчића, браћу Мусиће и старог Југ Богдана.

Мада ови догађаји немају никакву реалну историјску везу, лако је препознати везу у причи која се плете око њих. Управо из разлога што су препознали опасност од овакве митологизације, противници су користили елементе истог мита за демитологизацију 5. октобра. Томе им је наруку ишао датум када је међународном суду изручен Слободан Милошевић, који је тим чином добио ореол Светог Цара Лазара. На то се надовезао и израз досманлије, који су противници широко користили за постпетооктобарску власт. Ипак, демитологизација није отишла даље од ових ових неколико елемената и не може се поредити са све успешнијом митологизацијом 5. октобра. (Много ефикаснији у покушају да осујети митологизацију 1968. био је СКЈ, који је успео да као најважнију икону тог покрета издвоји свог истакнутог члана Вељка Влаховића).

Ово показује како исто митско наслеђе може послужити у идеолошки различите сврхе и за (де)конструкцију различитих нових митова. Наравно, да би такав поступак био успешан, неопходно је ретуширање многих историјских елемената. Тако се у конструкцији петооктобарског мита, посебно последњих година, истиче минимизација, па чак и негирање стране помоћи. Иде се дотле да се улога „страних амбасада” представља у потпуно другачијем светлу, а разлог је што се та улога, мада незаобилазна, не може уклопити у митолошку структуру. Слично је и са улогом криминалних кланова, о којима више нико не говори, мада је јасно да би без њихове улоге ток догађаја имао, ако не другачији правац, а оно другачије меандре.

Етнолози су показали да митови имају огромну манипулативну моћ у рукама моћних, али и да могу служити одржавању духа и вере у „боље сутра” оних који се осећају потлаченима. Управо је петооктобарски мит показао своју улогу у обе ове димензије.

Митологизација и демитологизација су две стране истог процеса, у којем се историјски догађаји трансформишу у симболичке конструкције, које постају битан елемент политичке борбе за реализацију интереса различитих група. Митови добијају патину и као меморабилије траже везу и преносе се на нове генерације (на пример „сећања” оних који су рођени тог дана).

Деконструкција митова сасвим је друга ствар, која се не тиче само откривања функције митова, већ, пре свега, ставља митске догађаје у историјски контекст.

Пети октобар 2000, из тог угла посматрано, јесте историјски неминовно, али закаснело укључивање Србије у капиталистичку транзицију земаља средње и источне Европе и у економску глобализацију којој се нису одупрле ни много моћније земље. Подизање бреша токовима приватизације, либерализације и дерегулације, који и данас убрзано теку, било је кључна историјска последица 5. октобра, свидело се то некоме или не.

Владимир Вулетић професор Филозофског факултета

Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here