Често сте поспани, троми, повећава вам се килажа, једу вам се слаткиши – Можда имате ИНСУЛИНСКУ РЕЗИСТЕНЦИЈУ

Поделите:

Инсулинска резистенција је стање у коме ћелије организма не реагују на дејство инсулина тако да инсулин не може да оствари свој биолошки ефекат.

Инсулин је хормон кога производе бета ћелије Лангерхансових острваца панкреаса. Његова основна улога у организму је да контролише метаболизам угљених хидрата (шећера), масти и протеина. Инсулинска резистенција је стање у коме ћелије организма не реагују на дејство инсулина тако да инсулин не може да оствари свој биолошки ефекат. Инсулин је при том присутан у концентрацијама које су иначе ефикасне код здравих људи. Kако би се супротставио отпору ћелија, организам ствара повећане количине инсулина, његов ниво у крви се повећава и настаје хиперинсулинемија.

Kако настаје инсулинска резистенција?

Прекомерним уносом хране у организам, нарочито угљених хидрата са високим гликемијским индексом (рафинисани производи од житарица, кромпир, шећер), брзо се подиже ниво шећера у крви. Kао одговор на повишени ниво шећера панкреас лучи хормон инсулин чији је задатак да потпомогне прелаз глукозе из крви у ћелије (глукозу ћелије користе у енергетске сврхе). Инсулин свој задатак остварује везујући се за инсулинске рецепторе који се налазе на површини мишићних и масних ћелија. Ћелије то чују као „куцање“, отворе се и дозволе улаз глукозе. Kада су тренутне потребе за глукозом у ћелијама задовољене, вишак се складишти у јетри и мишићима у форми гликогена а када се ове залихе попуне, а глукоза је још увек присутна у крви, инсулин помаже да се вишак глукоза ускладишти као маст.

Ако је ниво шећера у крви дуготрајно висок, и ниво инсулина у крви ће бити дуготрајно висок, и инсулин ће стално стимулисати рецепторе ћелија. Ћелије ће временом покушати да се „бране“ тако што ће или смањити број инсулинских рецепртора или ће рецептори постајати мање осетљиви. Можемо рећи да ћелије не чују „куцање“ инсулина (постају отпорне). Ово доводи до тзв. инсулинске резистенције. Постојање инсулинске резистенције спречава да инсулин оствари своје дејство па је концентрација глукозе, односно шећера у крви повишена. За организам је ово недопустиво па повећава лучење инсулина. Ствара се зачарани круг.

У настанку инсулинске резистенције значајно место има генетска предиспозиција, али и узимање неких лекова.

Правилна исхрана, физичка активност и регулисање телесне тежине најбољи је начин за борбу против поремећаја какав је инсулинска резистенција, јер уколико се занемари, може довести до шећерне болести и кардиоваскуларних обољења.

Симптоми

Инсулинска резистенција често нема никакве симптоме, а уколико се ипак јаве, то могу бити повећање телесне тежине, висок крвни притисак, глад, отежана концентрација и осећај тромости, поспаности и обамрлости. Од свега наведеног сматра се да је гојазност главни фактор ризика за смањење осетљивости на инсулин – масне наслаге могу проузроковати упалне процесе у телу, а као резултат тога јавља се инсулинска резистенција. Притом, вишак килограма често је последица мањка физичке активности и неправилне исхране.

Прекомерно конзумирање састојака богатих простим угљеним хидратима, који се у крви разлажу на шећере, чини да механизам за апсорпцију шећера престане да ради како треба.

Глориа

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here