ЧЕТИРИ МАЛА БРАТА У KУЋИ ОД БЛАТА: Живе у једној соби БЕЗ СТРУЈЕ, немају ни купатило! Kупају се у кориту, дечаци уче уз свећу!

Поделите:

Врхунац сиромаштва: Седмочлана породица живи у кући од блата, без купатила, струја им је искључена због дугова, а четворица ђака пешаче километрима до школе и назад

У селу Алун, на 10 километара од Брзе Паланке а 40 од Kладова, у невиђеном сиромаштву живи седмочлана породица Божиновић.

Најстарија је бака Митра (87), која већ три године не чује и не види. Њен син Љубиша Божиновић и снаја Велинка имају четворицу синова: Слађана (11), Ивана (9), Александра (8) и Јасмина (7). Њих седморо живи од око 20.000 динара социјалне помоћи. Недавно им је искључена струја због дуга од 65.000 динара.

Живе у кући од блата, у једној соби, без купатила. У соби плафон од пластике само што није пао, разглављене кревете само чудо држи да се не распадну, под је од утабане земље, а прекривају га подеране крпе. Две похабане фотеље подупрте даскама, сто, три кревета и регал из прошлог века су све што ови људи имају.

Бака Митра спава у кревету са двојицом најмлађих унука, остала двојица браће сан налазе у другом кревету, док родитељи спавају у трећем кревету. У тој соби једу, купају се у кориту, деца пишу домаћи…
– Ето, мучимо се… А деца су врло добри ђаци. Домаћи се пише под свећом, рано сад падне мрак. Ја идем у надницу, капне понеки динар. Не бирам посао, да л‘ су дрва, да л‘ је рад у пољу, срећан сам кад ме неко позове – каже Љубиша.

Објашњава да је усвојен, бака Митра га је узела кад је имао само два дана. Због тога је, како каже, још више поштује и пази.

Најстарији дечак Слађан иде у школу у Брзој Паланци и смештен је у интернату. Тамо му је обезбеђен смештај и храна.
– Туга ми натапа срце јер га шаљемо без динара у џепу. Друга деца купе сок, поједу чоколаду, а он може само да гледа. Једва сакупимо пара да их некако обучемо – каже мајка Велинка.

Отац Љубиша додаје да деца никад нису гладна. Саде лук, пасуљ, кромпир…
– Бојао сам се годинама да нам социјална служба не одузме децу због наше немаштине. Да их не раздвоје, сместе у хранитељску породицу… Борио сам се и рукама и ногама да они увек имају шта да поједу – каже Љубиша и додаје:
– Много нам је тешко што нам је искључена струја. Молио сам у општини да нам помогну, али засад ништа. Спас би нам био кад бисмо имали, рецимо, стадо оваца, па мало продамо јагњад, мало млеко и сир. Имамо пашњаке, мислим да би нас то спасло.

Осим трошних штала и још трошније куће, ова породица има једну краву, две овце, три козе и неколико кокошака.
– Пре месец дана су нам угинуле четири свиње, вероватно нека болест, а због деце смо их очували. Али нека, важно да смо на окупу, да су деца здрава – каже Љубиша погнуте главе.

Скромни и стидљиви
ДЕЦА САЊАЈУ KОМПЈУТЕР

Тројица млађе браће пешаче до школе два километра, и још два до куће. Зими, кажу, тата увек иде с њима јер прилазе шакали и вукови. Због сметова, понекад у једном правцу путују по два и по сата. Дечаци стидљиво гледају у под. На питање шта би волели да имају једино, и то шапатом, одговара Слађан:
– Да имамо компјутер…
Ако има добрих људи, можда ће се Слађану и остварити жеља.

Преживљавање
ОДЕЋА И ХРАНА ОД ДОБРОТВОРА

Божиновићи су до сада у неколико наврата од општине добијала по 5.000 динара помоћи. Црвени крст им доноси одећу и пакете намирница и средства за хигијену. Добротворна фондација Српске православне цркве „Човекољубље“ им је купила трактор.
– Они су хтели и да нам сазидају монтажну кућу, али због нерешених имовинских односа то није било могуће. Чули смо и да мајка Митра има право на некакву туђу негу, али морамо да одемо у Бор, а немамо пут – јада се Љубиша.

курир

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here