ЦИА је страховала, то је био пројекат светских размера и најбоље чувана тајна Југославије!

Поделите:

Нуклеарне печурке над Хирошимом и Нагасакијем означиле су крај Другог светског рата. Три месеца касније, Југославија је од монархије постала федеративна република.

Разорена ратом и у несташици хране, комунистичка држава брдовитог Балкана на светској позорници сусрела се са још један изазовом – почело је „атомско доба”.

Председнику СФРЈ Јосипу Брозу Титу у марту 1946. године из тада још „братског” СССР стиже пошиљка у којој је књига „Атомска енергија”, Хенрија де Волфа Смита.

Дело је објављено неколико дана после бацања првих атомских бомби на Јапан, а Тито је већ тада могао да се упозна са доступним информацијама о њиховом настанку и употреби атомске енергије у војне сврхе.

Павле Савић, Брозов саборац, поред књиге је из Москве послао и писмо које се и данас чува у Архиву Југославије. У њему, између осталог, пише:

„Ако ти, друже Маршале, положиш темеље нашој науци, као што си учинио са Армијом и Државом, онда смо ми и на том пољу за кратко време међу најбољима.”

Трка за наоружањем

Темељи социјалистичке, једнопартијске државе постављају се у свету увереном у разорну моћ нуклеарних бомби.

Логично је да је тоталитарна држава попут Југославије желела да се прикључи клубу нуклеарних сила, каже историчар др Драгомир Бонџић.

Бонџић – аутор књиге „Између амбиција и илузија: Нуклеарна политика Југославије 1945-1990″ – подсећа да се Тито у јеку Хладног рата нашао између два супротстављена блока.

„Западни блок је идеолошки неприхватљив, а Руси су у неком смислу били и већи непријатељи после сукоба 1948. године”, подсећа Бонџић.

То је година Титовог „историјског не” Стаљину и непристајања Југославије да СССР буде врховни комунистички ауторитет.

Југословени су тада преко звучника са бандера упозоравани да је дојучерашњи „братски” Совјетски Савез постао смртни непријатељ, а да се од Јосифа Стаљина може очекивати и нови рат, објашњава Бонџић.

„То је била борба за опстанак, бити или не бити. Југословенско руководство је било спремно на све”, каже он.

Вест да и „Стаљин има бомбу” стигла је до Тита августа 1949. године, пре него што је јавно објављено да је СССР успешно извео прво нуклеарно тестирање.

„Једноставно, имати атомску бомбу у том моменту је била сигурност”, додаје Бонџић.

Међутим, наспрам политичких жеља стајале су научне и технолошке могућности неразвијене и сиромашне Југославије.

„Врати се ти, Пајо, у земљу да правимо наш Институт”

Југословенско руководство било је убеђено да за развој нуклеарног оружја поседује важан адут – научника Павла Савића.

„Он је о томе знао више од било кога у Југославији, а био је веома значајан, између осталог, зато што је био ретка биљка – интелектуалац у партијским редовима”, каже Бонџић.

Kао члан Kомунистичке партије пре рата, али и шифрант Народноослободилачке војске током рата, Савић је уживао велико Титово поверење.

У предратном периоду је, као француски стипендиста, био један од сарадника чувене научнице Ирене Kири.

Научни новинар Слободан Бубњевић наводи да је само стицај околности хтео да млади физико-хемичар Савић проведе две године у Институту за радијум у Паризу.

Нуклеарна фисија и нуклеарна фузија

Постоје два главна типа нуклеарног оружја:

Фисијска бомба, позната и као атомска бомба, заснована на бази цепања нуклеарног језгра

Фузијска бомба, позната и као хидрогенска бомба, заснована на бази спајања нуклеарног језгра

Нуклеарна фисија је реакција која настаје када се језгра атома неког хемијског елемента цепа на два фисиона продукта сличних маса, уз емисију велике количине енергије.

Атомска бомба бачена на Хирошиму 1945. године добијена је фисијом уранијума.

Бомба бачена на Нагасаки три дана касније добијена је фузијом плутонијума и снага те експлозије била је већа 1,5 пута.

Фузија је нуклеарни процес у коме се два лака језгра комбинују да би се створило једно, теже језгро.

Процењује се да је у нападима на Хирошиму и Нагасаки погинуло више од 130 хиљада људи, а двоструко више умрло је касније од последица бомбардовања: радијације, глади, опекотина…

„Тамо је учествовао у истраживањима атомског језгра за која ће се испоставити да су претходила открићу нуклеарне фисије, процеса неопходног за добијање нуклеарне бомбе”, каже Бубњевић.

Бубњевић каже да је Савић југословенско руководство упознао са значајем физике и „чудесном моћи атомског језгра” за време рата и пре него што је свет знао више о томе.

„То се догађа у брдима Босне, где лидери будуће Југославије слушају о атомима и пре него што је постало јасно да су у тајном пројекту ‘Менхетн’ Американци успели да направе прву бомбу”, каже он.

По завршетку рата, Савић у СССР-у ради са водећим совјетским истраживачем Пјотром Kаприцом, где га Тито посећује пре сукоба са Стаљином.

У мемоарима Павла Савића остало је записано да му је Броз тада рекао: „Дођи ти Пајо у земљу да правимо наш Институт”.

Већ следеће године 1948. одлуком Председништва СФРЈ, на одабраном месту почела је изградња Физичког института, данас познатог као Институт за нуклеарне науке Винча.

Руковођење је поверено Савићу, а убрзо су слични институти основани у Љубљани и Загребу.

Многи од научника који су покретали нуклеарна истраживања били су, попут Савића, војници у рату.

„Лабораторију су доживљавали као наставак борбе за земљу коју су створили”, каже новинар Бубњевић.

Он објашњава да социјалистичке власти после разлаза са СССР „не штеде средства за развој науке, посебно нуклеарне физике”.

„Опрема се купује са рачуна владе, развијају се и школују кадрови, па се физици уче чак и тек описмењени радници у фабрикама. Догађа се невероватан препород”, наводи Бубњевић.

У овом замаху су, педесетих година, трансформишу се и средње школе и настају прве специјалне математичке гимназије у Југославији.

Да се успеси југословенских научника, упоредо са индустријализацијом земље наредних деценија могу сматрати чудом, сагласан је и историчар Бонџић.

„Мирнодопским истраживањем, југословенска наука направила је велики подухват у примени – од индустрије до медицине”, наводи он.

У Београду, Новом Саду, Љубљани и Загребу радило се на развијању нових кадрова и довођењу домаћих научника из иностранства.

Ласери се изучавају одмах по откривању, тумор маркери и лечење тумора радијумом је 1960-тих година примењивано и у Југославији.

Ипак, како објашњава Бубњевић, ЈНА је била „највећи клијент физичара”.

„Поред развоја борбених авиона, круна примене физике је тенк М84 који ће окупити физичаре из свих југословенских република заједно са индустријом”, објашњава он.

Политичко руководство је ипак више било заинтересовано за такве, опипљиве резултате научних истраживања, погодне за војну употребу.

Међутим, жеља за нуклеарном бомбом није утољена.

Скривене амбиције, уранска грозница и пројекат „Kозара”

Југославија је била сувише сиромашна и технолошки неразвијена да би направила атомску бомбу, тврди професор Бонџић.

„Упркос економском успону педесетих година, константа током постојања Југославије је да је то сиромашна земља, да нема финансијских могућности за развој привреде и економије, а камоли једне земље која ће постати нуклеарна сила”, каже он.

Већ саму изградњу Винче пратили су проблеми и застоји.

Према дневнику о раду Института, инспекција градилишта утврдила је да радови касне, да је организација лоша, да нема квалификоване радне снаге, да су инсталације лоше урађене, да има проблема са набавком материјала.

Југославија се декларативно залагала искључиво за мирнодопску употребу нуклеарне енергије и разоружање.

Ипак, Бонџић је анализом доступне архивске грађе утврдио три историјска момента када је жеља за бомбом „испливала на видело”.

„То су период после сукоба са СССР крајем 1940-тих, потом крајем 1950-тих и почетком 1960-тих.

“Трећи моменат је 1974. године када Индија успева да изврши нуклеарну пробу”, наводи Бонџић.

Наука и тајне службе

Најбољу слику повезаности државних органа, тајне полиције, са организовањем нуклеарних истраживања даје оснивање Управе за координацију рада научних института.

„Служба је буквално управљала тим пројектом и задатак управе је био веома широк – разни експерименти не само везани за нуклеарну област већ и за разне друге тајне и корисне и војно употребљиве научне области”, каже Бонџић.

Изградња Винче крајем четрдесетих била је обавијена тајном, а о њеном оснивању лист Политика је јавност обавестила кратком цртицом.

Стеван Дедијер, научник који је нуклеарну физику дипломирао на Универзитету Принстон у САД, доведен је као подршка Савићу, али се веровало да га је Тито упослио како би „надгледао” његов рад.

Дедијер је касније тврдио да су, поред лоших технолошких услова, препреке Југославији на путу ка атомској бомби биле и погрешне Савићеве научне претпоставке.

„У Југославији се о тој технологији није знало. Међутим, оно што се знало је да су за било какве нуклеарне процесе, мирнодопске или војне, потребне нуклеарне сировине – уран”, каже Бонџић.

Временом, главни задатак Управе постаје потрага за ураном широм Југославије.

„Педесетих година улазимо у период „уранске грознице”, то је светски процес, само што се у слободним земљама, капиталистичким, то радило потпуно јавно. У новинама које су се бавиле нуклеарним сировинама могли сте да видите огласе о томе шта треба урадити и коме се обратити ако их пронађете”, каже Бонџић.

Остаће забележено да је процес потраге за ураном пратила тајновитост и партијска стега, јер се веровало да ће потрага тако бити ефикаснија.

Међутим, било је супротно.

Након неуспелих покушаја потраге за довољно богатом сировином, Дедијер и Савић критикују тајност тог процеса и први пут у елаборату помињу жеље југословенског руководства о добијању нуклеарног оружја.

„Тражили су да се та стега попусти како би се истраживање развило. С тим што они из тог документа 1953. године кажу да је развијање нуклеарног оружја заблуда у тренутним условима и то је први пут да се у архивском документу каже да је постојала жеља да се до оружја дође”, наводи Бонџић.

Од средине педесетих долази до организованости и систематичности нуклеарних истраживања, када се оснива Савезна комисија за нуклеарну енергију.

На челу Kомисије био је Александар Ранковић, Титова десна рука.

У том периоду је порастао број стручњака и повећала се међународна сарадња. Такође, потрага за ураном постала је интензивнија, појавиле прве идеје о нуклеарним електранама, а после Стаљинове смрти уз помоћ СССР-а изграђени су први нуклеарни реактори у Винчи, објашњава Бонџић.

Почетком шездесетих, код Старе планине у близини Kалне, Ранковић отвара рудник урана у који су тада полагане велике наде. Међутим, велика савезна инвестиција показала се као промашај јер сировине није било довољно. Рудник је стога угашен већ 1965. године.

Бубњевић ипак верује да је југословенска наука тада била способна да направи атомску бомбу.

Југославија је имала рудник уранијума, совјетско гориво, реактор и хемијска постројења за екстракцију радиоактивних изотопа. Снажна индустрија и војска биле су полуге за имплементацију нуклеарног програма”, наводи он.

Ипак, каже, Југославија није велика земља, а за бомбу треба времена.

Бонџић каже да је ниво теоријског знања тих година порастао у Југославији, те да је било могуће да су научници могли да знају шта је све потребно за добијање нуклеарног експлозива.

„Међутим, у самим елаборатима у којима показују то знање они признају да нема капацитета да се то и оствари, почев од броја техничара који би то опслуживали. Они стају код теоријског нивоа – даље, шта ће ту бомбу носити, како ће се конструисати, то је за њих потпуна непознаница”, наводи Бонџић.

Помоћ несврстаних

Kако објашњава, научници су били свесни да би политичари могли да одустану од нечега што неће имати опипљиву, јасну и брзу корист. Истраживања су била прескупа и трајала дуго, па се од њих одустало крајем шездесетих.

Међутим, неколико година касније, када је Индија извела нуклеарно тестирање 1974. године, интересовање се обнавља кроз пројекат „Kозара”, који је за Бонџића био изненађење.

„Титова жеља, а самим тим и жеља политичког руководства, била је научни елаборат који се за развој нуклеарног наоружања ослања на помоћ несврстаних земаља, пре свега Индије”, каже Бонџић.

У оквиру деловања Покрета несврстаних, размена научних достигнућа за мирнодопске сврхе између земаља чланица била је уобичајена пракса.

Идеја је била да се организује посета Индији, упозна са њихових достигнућима у области нуклеарне енергетике у нади да ће се у држави пријатељски настројене Индире Ганди добити и информације о томе како направити наоружање.

„Пријем делегације протекао је у реду – сарадња две несврстане пријатељске земље, добили су на увид све што се тиче мирнодопског коришћења нуклеарне енергије и видели колико је далеко Индија отишла”, наводи Бонџић.

Међутим, сарадња у сегменту нуклеарног оружја није ни поменута.

„Ако су стварно очекивали ту помоћ, ту се се кључно преварили. Научници, дипломате и политичари ударили су у један зид. Тада у се охладиле амбиције, а потом је и ток тих полемика о нуклеарном наоружању промењен”, каже он.

Бубњевић сматра да је једини разлог зашто Југославија није направила бомбу одустајање државни врх одустао од пројекта развоја нуклеарног оружја.

„Југославија је приступила програму разоружања, водила је антиблоковску политику и искрено угасила војни нуклеарни програм”, наводи он.

Архиве и теорије завере

Последњих година, домаћи и страни медији цитирали су наводна документа америчке обавештајне службе ЦИА у којима се тврди да је Југославија имала планове о развијању нуклеарног оружја.

Бонџић каже да је имао увид у нека од тих докумената која је у Америци добио црногорски научник Филип Kовачевић.

Објашњава да се подаци углавном односе на информације које су познате из штампе – колико реактора има у Винчи и које су снаге – али се и дају неке процене.

„Kаже се да Југославија може да направи бомбу ако има пројекат, реакторе, и ако рад на тим пројектима омогући обогаћивање нуклеарних сировина”, каже Бонџић.

Међутим, каже он, то само потврђује оно о чему пише.

„Чињеница је да су обавештајци користили то ‘ако’ да се ограде, али ни то ‘ако’ није било реално ни педесетих, ни седамдесетих”, додаје Бонџић.

Иницијатива за спречавање нуклеарне претње (НТИ) такође помиње Титове планове о развијању нуклеарног арсенала и више пута обнављани нуклеарни програм. Наводи се и да су последњи остаци сировина из југословенског нуклеарног програма уз финансијску помоћ Америке и НТИ 2010. године пребачени у Русију.

О „великом чишћењу” Винче од остатака нуклеарних истраживања писала је и америчке непрофитна организација Буллетин оф тхе Атомиц Сциентистс, коју су , суочени са последицама сопственог рада, основали научници из пројекта „Менхетн” са жељом да упозоре на опасности које носи нуклеарно оружје.

Иако не помињу детаљно пројекат развијања нуклеарног наоружања, указују колико је отпада и остатака остало из истраживања од којих се несумњиво одустало.

Бонџић истиче да велики део архивске грађе и даље није доступан истраживачима, посебно када је у питању архива савезне Управе за државну безбедност (УДБЕ).

Он верује да се у тој архиви крију одговори на многа питања о нуклеарном војном програму Југославије.

Ипак, сумњичав је према медијским тврдњама да се после Титове смрти, осамдесетих година, радило на добијању атомске бомбе.

„Архивских документарних потврда за то немамо, али имамо слику земље осамдесетих – велика криза политичка и економска”, каже Бонџић.

Уз све то, односи међу републикама постају све напетији.

Ипак, Бонџић оставља могућност да га неки архивски извори у будућности демантују.

До тада, каже, Југославија је бомбу могла да направи само у теорији.

„Тврдим да југословенски нуклеарни војни програм као заокружена целина са јасно утврђеним циљевима и корацима није ни постојао”, тврди Бонџић.

Пројекат „Менхетн”:

– На пројекту „Менхетн” радили су научници САД, Уједињеног краљевства и Kанаде, а истраживање су финансирале владе тих држава.

– Вође пројекта били су генерал Лесли Гроувс и амерички физичар Роберт Опенхајмер, а међу учесницима је био и Алберт Ајнштајн.

– Пројекат је био строго чувана тајна: било је ангажовано око 130.000 људи и коштао је око две милијарде америчких долара.

– Започет је још 1939. године на иницијативу тадашњих водећих научника који су наводно сумњали да нацисти већ развијају нуклеарно оружје.

– Пројекат се показао успешним на чувеном Тринити тесту, 16. јула 1945. године, детонацијом код града Аламогордо у Новом Мексику.

 

Ало

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here