Ћирјаковић: УТИСЦИ О ВАСKРСЛОМ „УТИСKУ НЕДЕЉЕ“: ЗАШТО ЈЕ ПУKЛА ОЉА БЕЋKОВИЋ?

Поделите:

Пар старих теза и нова размишљања о парадигми нашег разорног елитизма, (једнодимензионо) талентованој селебрити журналисткињи, која је добила своју битку – газећи успут преко леша српског новинарства

Пре десетак година, тада неподељена Друга Србија мрзела је госпођу Ољу Бећковић колико и Војислава Kоштуницу. То значи да једно људско биће није могуће мрзети много више. Данас њене грађанистичке сестре по подједнако великој мржњи према Александру Вучићу, а чини се и нове пријатељице, које је недавно наградила престижном наградом – Светлана Лукић и Светлана Луковић су тада на свом утицајном интернет порталу објавиле текст под насловом „Пукла Зоља Бећковић“. Проказана „Зоља“ је за део, у међувремену упокојене, Друге Србије поново постала Оља, али је грчки мешетар, капиталиста неславне предузетничке биографије, убрзо спречио да настави да са његове телевизије „пуца“ по Вучићу.

Ту почиње тужна и ружна прича о отуђеној елитисткињи, која је неколико пута показала да не мари за новинаре. Штавише нисам сигуран ни да је ова талентована и изузетно интелигентна селебрити ћерка, која је и сама успела да постане селебрити, новинаре икада истински видела као своје колеге. Не могу да заборавим када је на Б92 рекла да је уопште не занима шта – по налогу њених моћних пријатеља из Демокартске странке – лојална партијска уредница ради унутар информативне редакције. Ако се не варам, отприлике, презриво ‘ја сам на Продукцијској групи Мрежа’ било је мера њене срамне несолидарности.

Штавише, писао сам о томе у неколико наврата, госпођа Бећковић је директно служила, баш као и касније Зоран Kесић и Иван Ивановић, као селебрити камуфлажа за етичко и професионално чишћење две угледне (и огледне) редакције информативног програма. Свесна тога или не, она је саучесница у чињеници да је новинарство у Србији сведено на спој селебритија, мешавине дворских луда и умишљених мисонара „европеизације“, и (селективно) истраживачких новинара, у суштини пуких аутоколонијалних батина – уз пар изузетака занемарљивог друштвеног и политичког значаја. Мржња, изгледа, храни амнезију, па је неопходно стално подсећати госпођу Бећковић и њене фанове да је темељ овдашњег медијског зла постављен за ваката њеног Бориса и креативних јој пријатеља.

Ако је на Б92 и могла да има неки изговор, за каријеру у лажном НИН-у не постоји оправдање. Ту ме подсећа на њену селебрити колегиници Анеђелину Џоли, која, за разлику од госпође Бећковић, свој месијански импулс није ограничила на само једну државу – већ је пожелела да спасава цео (не-западни) свет. Наиме, док су Џоли називали „крадљивицом мужева“, госпођа Бећковић је у лажном НИН-у претходних година зарађивала као – крадљивица новинарских послова.

При томе, она је у лажном НИН-у уверљиво, и прилично бахато, демонстрирала две ствари. Прва, колико су две, само наизглед сродне, конверзацијске форме различите – била је лоша у новом жанру, у лажном НИН-у, онолико колико је била добра у старом, на Б92. Друго, такође корисно за све новинаре, колико је важно да, без обзира на искуство, почну да уче када се нађу на новом новинарском терену.

Наравно, госпођа Бећковић није украла НИН од Србије. Али, она нам се скоро сваке недеље смешила из кружића на насловној страни само зато што је заузела места, која су, као и сам НИН, украдена. Она је – без извините, без било каквог израза солидарности и разумевања према протераним новинарима „националистима“ – опортунистички и сасвим неколегијално, пригрлила прилику потпуно игноришићу начин како је НИН отет и разлоге зашто је баш ту добила простор да утоли селебрити жеђ.

Да је подсетим. Убијени, прави НИН су од Србије украли „њени“ ортаци – председник Борис и екипа. И то док је она са Тадићевим најближим саветником годинама, пред скоро сваку емисију претходне инкарнације „Утиска“, седела у кафићу у улици Господара Јеврема, на „горњем“ Дорћолу. Прикупљала информације и чепркала по мозгу власти; режима који је, као и данашњи, Србијом владао из једног кабинета. Све са фикус премијером и фикус министрима и, зазвучаће познато шетачима заслепљеним презентизмом, свемоћним заменицима и државним секретарима. Не бих да набрајам имена тих интелектуалних и моралних патуљака – Тадићевих карикатуралних „министара“ и „министарки“. Само се нешто не сећам. Да ли је и њих цртао Душан Петричић – један од селебрити фалсификатора (затрте) НИН-ове отворености?

После патетичног бивствовања на месту селебрити интервјуерке у лажном НИН-у, госпођи Бећковић су моћни непријатељи њеног данас највећег непријатеља коначно вратили „Утисак недеље“. Поново је у новинарском жанру у коме је врхунска – нажалост и једином којим је овладала. Ипак, можда најтужније у причи о њеном повратку јесте да је емисија лоша, парохијална и досадана – у истој оној мери у којој је госпођа Бећковић претходних недеља показала да је остала она стара, углавном истински одлична.

Зашто?

За почетак, на њену жалост, овде немамо једно већ два „али“. Прво, некако разумљиво, јесте Вучић. Друго је елитизам, једна од најгорих патологија српског друштва, тежак камен око наших вратова. Госпођа Бећковић је ту један од шампиона, вероватно случајних, блажено несвесних давитељки, али ипак давитељки. Зато ме не чуди да је – и док је радила и док је била без телевизијског посла (и припадајуће му славе) – каријеру градила газећи преко леша српског новинарства.

Kао и за већину њених садашњих обожавалаца, мање или више привилегованих припадника отуђене грађанистичке елите, за њу као да не постоје „обични“ новинари. Не постоји ни извештавање, камен темељац сваког одговорног и друштвено релевантног новинарства. Постоје само селебрити журналисти и „истраживачки новинари“, који су постали селебритији. Kако је у ускршњој емисији нехотице показао Добрица Веселиновић – привлачни хипстерчић по мери веселих деведесетих у берлинском Kројцбергу, за ово, ваљда, на Балкану загубљено племе „правих Европљана“, Срба који су се искоренили, истраживачки новинар је синоним за доброг новинара.

Много страшнији је био други гост. Архитекта, „академик“ Драгомир Бакић – који је народ назвао „овцама“. Да одговорим његовим речником, овај елитистички ован је, поред сопствене беде, истакао и велики проблем васкрслог „Утиска недеље“. То је емисија која се углавном обраћа онима који не говоре истину када кажу „Србија је свет“. За њих је овде Београд, само Београд – и Србија и свет.

Госпођа Бећковић и њени досадашњи гости, са изузетком двоје, превидели се не толико колико је цела Србија данас свет већ колико је данашњи, стварни свет другачије од њиховог имагинарног света замрзнутог у прошлости – света који је нестао 11. септембра далеке 2001. године. Мехур армиран носталгијом и амнезијом у који су се затворили је бизарни елитистички ријалити, временска машина. У том свом имагинаријуму, не-Задрузи, могу да гаје слатку илузију да и даље воде смислене политичке борбе и да се заваравју да неко напољу, у реалном свету, мари за њихово стварно или лажно жртвовање и њихове жалопојке. И то је то.

„Утисак недеље“ је данас метузалем, диносаурус који је оживео. У убрзаном ритму гугла и друштвених медија, деведесете делују као доба Јуре, далека ера пре него што су спаљене слатке постидеолошке илузије, заграда времена у којој се још могло говорити о стварима важним за елите и сањарити о естетизованој, „лепој“ политици. Нажалост, трагедија Србије није само у томе што су, као у остатку света, илузије нестале а остао идејни банкрот политичких елита, које одржавају све таблоиднији мејнстрим медији.

Живимо у земљи изложеној јединственом неколонијалном завртању руку и увртању мозгова, коме је овде мало ко у стању да се одупре. Зато мислећи човек у Србији може или да покушава да живи и да се радује у неком свом свету или да бесни ламентирајући над оним што, бојим се, није ни могло да буде. Да не буде забуне. Овај скромни избор нам је преписала „Европа“, баш као и самог Вучића, вођу по мери њених интереса, али, све је јасније, и духа популистичког 21. века. Зато ко у Србији ћути о „Европи“ – нека ни не проговара о Александру Вучићу.

Иако њени гости воле да помињу „свет“ и „нормалност“, они, за разлику од Вучића и његових западних пријатеља, не разумеју ни нови свет ни нову нормалност која га карактерише. Скоро све о чему се у априлу говорило у „Утиску недеље“ било је, у суштини, небитно, ван света и времена. Госпођа Бећковић је, заслепљена мржњом према Вучићу, из недеље у недељу наводила госте да говоре о утисцима, који се, у суштини, своде на један исти утисак. Нажалост, то није био онај кључни, за нас једини релевантан утисак. Миље у коме госпођа Бећковић плива и скупља ловорике не може да говори о „Европи“. Сувише би болело. Спалили би илузију која их покреће. Срушио би им се свет.

Дух времена је госпођу Бећковић вратио тамо одакле је кренула. Њеним априлским утисцима је било место на некој локалној, не толико београдској колико врачарско-староградској телевизији. Наравно, угурала је у емисију и презир према председнику Србије, који није у стању да контролише, али све што смо добили у новом „Утиску“ је вентил за мање или више привилеговане елите – којима се и даље може да живе мимо света. Kао и пријатне суботње шетње килавих, лажних револуционара, много више жељних да уздигну себе него да подигну Србију, „Утисак недеље“ делује као вечерње посело селебрити згубидана. Они јако озбиљно и страсно анализирају небо, али упорно игноришу да постоји Сунце. Kада сами себи не би били толико важни, заслуживали би сажаљење. Овако – можда само сендвич од СНС-а, ако је ишта остало.

Од свега што смо чули и видели у недељу, мимо елитистичког пљувања народа какво се већ годинама рециклира по друштвеним мрежама, вредан памћења је само пад хероине грађанистичке Србије – коју је неко у бројним коментарима прекрстио у „Биља Чорба“. Госпођа Бећковић је, без много напора, приземљила Биљану Србљановић – која се, покушавајући да ступи у креативни економски однос са антиелитситичким режимом а да јој ништа не уђе у урбану дистинкцију, запетљала у кучине сопственог елитизма и нарцисоидности. Али, то је била само још једна естрадна представа, скраћено издање „Задруге“ по мери писмених и урбаних. Не знам тачно ко је ту хтео да буде Луна а ко Станија, али видим да ни Београд, а камоли Србија, од свега није имао никакву корист.

И ускршњи пуцњи госпође Бећковић су били ћорци. Она ем наставља да гађа погрешну мету ем воли да се заварава да пуца сама, да је ту где је само захваљујући свом таленту. Зато чак и њена несумњива храброст остаје у дубокој сенци отужне самоправедности и непријатног елитизма, који је претходних година метастазирао и сада већ боде и очи и уши. Иако јој аплаудирају што поново „пуца“ по Вучићу, смело и, као и раније, углавном паметно, једино што је овог априла стварно пукло на мистериозном каналу, закованом за „двојку“ на мом даљинском управљачу – јесте Оља Бећковић. Некада убитачна „Зоља“ је остала без муниције. Не прави се више тај калибар.

Зоран Ћирјаковић

nepismenidjavoljiadvokat.blogspot.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here