ЦРНА ГОРА: Министарство културе одбило петицију за обнову Његошеве капеле на Ловћену

Поделите:

Министарство културе Црне Горе одбило је петицију „захтјев за обнову Његошеве капеле на Ловћену„, коју је преко портала „Глас грађана – е-Петиције“ поднио предсједник Удружења Покрет слобода народу Бошко Вукићевић.

Закон прописује да свака петиција, која добије подршку најмање 3000 грађана, буде од стране надлежног министарства преточена у формалну иницијативу и предата Влади на разматрање.

Наравно, не гајим илузије да би Влада имала позитиван став према таквој петицији, али у временима жестоких насртаја режима на имовину Православне цркве у Црној Гори сматрам да би било од изузетне важности да народ масовно подржи овакву врсту захтјева, казао је Вукићевић.

Како, додао је он, електронски формулар не нуди довољно простора за образложење петиције, у тексту сам навео мали дио есеја моје мајке, проф. Анђелке Вукићевић – „Отпори уклањању Његошеве капеле с Ловћена“, из 1990. године:

„Уклањање капеле с Ловћена у директном је сукобу са Његошевом посљедњом вољом.

Његош је, како се добро зна, наложио својим рођацима и сарадницима као „потоњу жељу“ (његов израз) да га сахране у црквици на Ловћену (пријетећи проклетством и истичући да ће му посљедњи час бити „најжалоснији“ и да им ту жалост ставља „на душу“ ако не обећају њено испуњење). Испуњење жеље је обећано и извршено 1855. И обновљено 1925.

Уклањање капеле, односно раздвајање Његоша од капеле на Ловћену кршење је дакле посљедње воље, насиље над аманетом (и навлачење на себе, заслуженог, проклетства).

Аманет се мора извршити (у таквим случајевима, тј. у свим случајевима у којима није у сукобу са начелима хуманости и морала). Посљедња воља је закон који беспоговорно поштују позитивна права; она се не може мијењати никаквим другим законима.

Једнако (тј. и независно од позитивних закона, правних прописа) аманет претпоставља највеће хумане и моралне обавезе које се не могу доводити у питање. Он је људима највећа светиња.“

Вукићевић је казао да га је Министарство културе обавијестило да је петиција одбијена, уз образложење о „нужности заштите маузолеја као културног добра“.

Морам истаћи да ни у једном дијелу текста своје петиције нијесам помињао угрожавање маузолеја, његово евентуално уништење или измјештање. Уопште, сматрам да споменике, из било ког периода они потицали и било коју идеологију они заступали, не треба уклањати нити уништавати. Они су свједочанство једног времена. Што се тиче капеле и маузолеја – ваљда је Ловћен довољно велики да има простора за обје грађевине? А Његошу је свакако мјесто у капели, јер тако гласи његова посљедња жеља. Одбијање моје петиције од стране Министарства културе сматрам још једним грубим режимским угрожавањем права грађана на слободно и демократско изјашњавање, навео је Вукићевић на свом ФБ профилу.

in4s.net
Поделите:

1 коментар

  1. Душан Буковић:

    БРОЗОВА И МЕШТРОВИЋЕВА ВЕЛИКОХРВАТСКА И ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКА МАСОНСКА МОГИЛА НА ЛОВЋЕНУ

    Није тајна да се у току Другог св. рата Иван Мештровић налазио у Ваткану код папе Пија XII и Швајцарској код лондонске посредничке масонске ложе Алпина, као заступник Павелићеве тзв. Независне Државе Хрватске и Брозове Авнојевске тзв. Федералне Државе Хрватске.

    Ради историјске истине ваља рећи, да је Хрват Иван Мештровић у договору са великохрватским фирером Јосипом Брозом Титом остварио великохрватски и ватиканско-комунистички сан о рушењу Његошеве капеле на Ловћену. Мештровић је поводом великохрватских и ватиканско-комунистичких планова и намера да сруше Његошеву капелу и да подигну масонску, идолатриску и окултну могилу на Ловћену, посетио Јосипа Броза Тита, папиног почасног каноника, који данас труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду, где му се и данас клањају извесни „српски“ интернационалисти и полтрони на срамоту јуначке Србије и обсправљеног, окупираног и пониженог нашег несрећног србског народа.

    У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао:

    „И мени, као вама, хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте, да нисам на челу државе, било би зло за Хрватску…” (Види: Проф. Л. М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Торонто, 1969, стр. 406-407; Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961).

    У овом контексту вредно је указати да је Броз за време ручка у разговору са својим вајаром Jo-ем Davidson-ом 18. октобра 1949. године о Ивану Мештровићу, рекао:
    „Реци Мештровићу да не буде будала. Његов студио у Сплиту је апсолутно нетакнут. Све
    његове скулптуре су сачуване. Ништа није уништено. Реци му да се врати. Овде је место где и припада…“ (Види: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, стр. 472).

    Још бисмо константовали, да у значајној расправи проф. Јосифа Мајзнера, коју је објавио под насловом „Наличје мита о Мештровићу“, између осталог, стоји:

    „Краљ Александар, вечито заљубљен у Мештровићеву славу, прелазећи преко свега и заборављајући како и због чега му је слава створена, поверава му израду споменика-маузолеја Незнаном Јунаку, архитектонско, вајарско дело, којим је Краљ хтео да се одужи успомени својих ратника и другова, палих за отаџбину у првоме светском рату.
    Тада се Мештровић у недостатку идеја, сетио да је некада имао успеха имитирајући асирске рељефе из доба Асур-Бани-Пала. Сетио се и архитектуре несталих култура, и, верујући вероватно да само он има фотографије маузолеја Кира из далеког Пасарагадаса, једноставно га је ископирао, повећевши улазе и метнувши у њих по четири кариатиде.
    Споменик је требао да буде по жељи краља Александра од скупоценог црвеног гранита, ретког у свету. А било га је у Европи само код Неготина. Цео споменик је требало да кошта око стотину милиона динара, уз бесплатну сарадњу војске. На врху Авале постојао је град „Порче од Авале“, насилника турског. Српска му је раја зидала дворове под корбачом, и тај, један од најчувенијих старих градова Србије, чија су се штрбава платна и прозорски отвори видели из Београда, опомињали су народ на дане ропства и патње. Град је жртвован да би Мештровић могао да оствари своју грандоманију и 160 кг. екразита разнели су камен са камена тог сведока прошлости. Три пуне године радила је војска, док није премоделирала и заравнала врх читаве једне планине, да би се на њој поставила најскупља копија која је данас направљена – копија гробнице Кира из Пасарагадаса…

    Није искључено да је само из разлога да не би у Србији остао један део милиона, пронађено да „нема довољно“ црвеног гранита, те је употребљен јабланички, црни гробљански гранит. А пре пар година, од истог црвеног гранита, поплочан је и израђен цео трг Маркса и Енгелса у Београду и мајдан није још ни издалека исцрпљен…

    Ако уметник кроз дело даје себе, какву му душу можемо видети кроз оно разбојничко лице Косовке Девојке, пуно грубости, мржње, пакости. Да ли је себе дао и у оној накази која потсећа на Баријевог „Мајмуна на коњу“ и коју је назвао „Краљевићем Марком“? Сав његов „национални“ рад има исто толико веза са национализмом и духом српског народа, колко и гробница Кира са душом и жртвом оног незнаног сина наше домовине, који је са торбицом о рамену и пушком у промрзлим рукама пао и постао симбол знаних и незнаних јунака.

    Зашто онда уздаси или неко разочарење због Мештровићевог поступка? Зар треба тражити моралну одговорност од човека који је био Гавриловић, док није направио посао? Да није одувек био грамажљив, зар би могао да буде час Србин, час Хрват па и Југословен?…

    Зато када се буде једнога дана правила ревизија свих правих и лажних величина, доћи ће ред и на њега. Забележиће се: недостатак начела, опортунизам, плагијаторство, а пре свега незасита жеђ за златом…“ (Види: Јосиф Мајзнер, Наличје мита о Мештровићу, у: Др Бранко Миљуш, Иван Мештровић и антисрпска клеветничка пропаганда, Windsor, Ontario, Canada, 1970, cтр. 147-151).

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here