CRNA GORA: Ministarstvo kulture odbilo peticiju za obnovu Njegoševe kapele na Lovćenu

Podelite:

Ministarstvo kulture Crne Gore odbilo je peticiju „zahtjev za obnovu Njegoševe kapele na Lovćenu„, koju je preko portala „Glas građana – e-Peticije“ podnio predsjednik Udruženja Pokret sloboda narodu Boško Vukićević.

Zakon propisuje da svaka peticija, koja dobije podršku najmanje 3000 građana, bude od strane nadležnog ministarstva pretočena u formalnu inicijativu i predata Vladi na razmatranje.

Naravno, ne gajim iluzije da bi Vlada imala pozitivan stav prema takvoj peticiji, ali u vremenima žestokih nasrtaja režima na imovinu Pravoslavne crkve u Crnoj Gori smatram da bi bilo od izuzetne važnosti da narod masovno podrži ovakvu vrstu zahtjeva, kazao je Vukićević.

Kako, dodao je on, elektronski formular ne nudi dovoljno prostora za obrazloženje peticije, u tekstu sam naveo mali dio eseja moje majke, prof. Anđelke Vukićević – „Otpori uklanjanju Njegoševe kapele s Lovćena“, iz 1990. godine:

„Uklanjanje kapele s Lovćena u direktnom je sukobu sa Njegoševom posljednjom voljom.

Njegoš je, kako se dobro zna, naložio svojim rođacima i saradnicima kao „potonju želju“ (njegov izraz) da ga sahrane u crkvici na Lovćenu (prijeteći prokletstvom i ističući da će mu posljednji čas biti „najžalosniji“ i da im tu žalost stavlja „na dušu“ ako ne obećaju njeno ispunjenje). Ispunjenje želje je obećano i izvršeno 1855. I obnovljeno 1925.

Uklanjanje kapele, odnosno razdvajanje Njegoša od kapele na Lovćenu kršenje je dakle posljednje volje, nasilje nad amanetom (i navlačenje na sebe, zasluženog, prokletstva).

Amanet se mora izvršiti (u takvim slučajevima, tj. u svim slučajevima u kojima nije u sukobu sa načelima humanosti i morala). Posljednja volja je zakon koji bespogovorno poštuju pozitivna prava; ona se ne može mijenjati nikakvim drugim zakonima.

Jednako (tj. i nezavisno od pozitivnih zakona, pravnih propisa) amanet pretpostavlja najveće humane i moralne obaveze koje se ne mogu dovoditi u pitanje. On je ljudima najveća svetinja.“

Vukićević je kazao da ga je Ministarstvo kulture obavijestilo da je peticija odbijena, uz obrazloženje o „nužnosti zaštite mauzoleja kao kulturnog dobra“.

Moram istaći da ni u jednom dijelu teksta svoje peticije nijesam pominjao ugrožavanje mauzoleja, njegovo eventualno uništenje ili izmještanje. Uopšte, smatram da spomenike, iz bilo kog perioda oni poticali i bilo koju ideologiju oni zastupali, ne treba uklanjati niti uništavati. Oni su svjedočanstvo jednog vremena. Što se tiče kapele i mauzoleja – valjda je Lovćen dovoljno veliki da ima prostora za obje građevine? A Njegošu je svakako mjesto u kapeli, jer tako glasi njegova posljednja želja. Odbijanje moje peticije od strane Ministarstva kulture smatram još jednim grubim režimskim ugrožavanjem prava građana na slobodno i demokratsko izjašnjavanje, naveo je Vukićević na svom FB profilu.

in4s.net
Podelite:

1 komentar

  1. Dušan Buković:

    BROZOVA I MEŠTROVIĆEVA VELIKOHRVATSKA I VATIKANSKO-KOMUNISTIČKA MASONSKA MOGILA NA LOVĆENU

    Nije tajna da se u toku Drugog sv. rata Ivan Meštrović nalazio u Vatkanu kod pape Pija XII i Švajcarskoj kod londonske posredničke masonske lože Alpina, kao zastupnik Pavelićeve tzv. Nezavisne Države Hrvatske i Brozove Avnojevske tzv. Federalne Države Hrvatske.

    Radi istorijske istine valja reći, da je Hrvat Ivan Meštrović u dogovoru sa velikohrvatskim firerom Josipom Brozom Titom ostvario velikohrvatski i vatikansko-komunistički san o rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu. Meštrović je povodom velikohrvatskih i vatikansko-komunističkih planova i namera da sruše Njegoševu kapelu i da podignu masonsku, idolatrisku i okultnu mogilu na Lovćenu, posetio Josipa Broza Tita, papinog počasnog kanonika, koji danas trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ u Beogradu-Josipgradu, gde mu se i danas klanjaju izvesni „srpski“ internacionalisti i poltroni na sramotu junačke Srbije i obspravljenog, okupiranog i poniženog našeg nesrećnog srbskog naroda.

    U razgovoru sa Ivanom Meštrovićem, Broz je rekao:

    „I meni, kao vama, hrvatski interesi prvo leže na srcu. Vjerujte, da nisam na čelu države, bilo bi zlo za Hrvatsku…” (Vidi: Prof. L. M. Kostić, Komunističko taksiranje naroda Jugoslavije, Toronto, 1969, str. 406-407; Vidi: Ivan Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje, Buenos Aires, Argentina, 1961).

    U ovom kontekstu vredno je ukazati da je Broz za vreme ručka u razgovoru sa svojim vajarom Jo-em Davidson-om 18. oktobra 1949. godine o Ivanu Meštroviću, rekao:
    „Reci Meštroviću da ne bude budala. Njegov studio u Splitu je apsolutno netaknut. Sve
    njegove skulpture su sačuvane. Ništa nije uništeno. Reci mu da se vrati. Ovde je mesto gde i pripada…“ (Vidi: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, str. 472).

    Još bismo konstantovali, da u značajnoj raspravi prof. Josifa Majznera, koju je objavio pod naslovom „Naličje mita o Meštroviću“, između ostalog, stoji:

    „Kralj Aleksandar, večito zaljubljen u Meštrovićevu slavu, prelazeći preko svega i zaboravljajući kako i zbog čega mu je slava stvorena, poverava mu izradu spomenika-mauzoleja Neznanom Junaku, arhitektonsko, vajarsko delo, kojim je Kralj hteo da se oduži uspomeni svojih ratnika i drugova, palih za otadžbinu u prvome svetskom ratu.
    Tada se Meštrović u nedostatku ideja, setio da je nekada imao uspeha imitirajući asirske reljefe iz doba Asur-Bani-Pala. Setio se i arhitekture nestalih kultura, i, verujući verovatno da samo on ima fotografije mauzoleja Kira iz dalekog Pasaragadasa, jednostavno ga je iskopirao, povećevši ulaze i metnuvši u njih po četiri kariatide.
    Spomenik je trebao da bude po želji kralja Aleksandra od skupocenog crvenog granita, retkog u svetu. A bilo ga je u Evropi samo kod Negotina. Ceo spomenik je trebalo da košta oko stotinu miliona dinara, uz besplatnu saradnju vojske. Na vrhu Avale postojao je grad „Porče od Avale“, nasilnika turskog. Srpska mu je raja zidala dvorove pod korbačom, i taj, jedan od najčuvenijih starih gradova Srbije, čija su se štrbava platna i prozorski otvori videli iz Beograda, opominjali su narod na dane ropstva i patnje. Grad je žrtvovan da bi Meštrović mogao da ostvari svoju grandomaniju i 160 kg. ekrazita razneli su kamen sa kamena tog svedoka prošlosti. Tri pune godine radila je vojska, dok nije premodelirala i zaravnala vrh čitave jedne planine, da bi se na njoj postavila najskuplja kopija koja je danas napravljena – kopija grobnice Kira iz Pasaragadasa…

    Nije isključeno da je samo iz razloga da ne bi u Srbiji ostao jedan deo miliona, pronađeno da „nema dovoljno“ crvenog granita, te je upotrebljen jablanički, crni grobljanski granit. A pre par godina, od istog crvenog granita, popločan je i izrađen ceo trg Marksa i Engelsa u Beogradu i majdan nije još ni izdaleka iscrpljen…

    Ako umetnik kroz delo daje sebe, kakvu mu dušu možemo videti kroz ono razbojničko lice Kosovke Devojke, puno grubosti, mržnje, pakosti. Da li je sebe dao i u onoj nakazi koja potseća na Barijevog „Majmuna na konju“ i koju je nazvao „Kraljevićem Markom“? Sav njegov „nacionalni“ rad ima isto toliko veza sa nacionalizmom i duhom srpskog naroda, kolko i grobnica Kira sa dušom i žrtvom onog neznanog sina naše domovine, koji je sa torbicom o ramenu i puškom u promrzlim rukama pao i postao simbol znanih i neznanih junaka.

    Zašto onda uzdasi ili neko razočarenje zbog Meštrovićevog postupka? Zar treba tražiti moralnu odgovornost od čoveka koji je bio Gavrilović, dok nije napravio posao? Da nije oduvek bio gramažljiv, zar bi mogao da bude čas Srbin, čas Hrvat pa i Jugosloven?…

    Zato kada se bude jednoga dana pravila revizija svih pravih i lažnih veličina, doći će red i na njega. Zabeležiće se: nedostatak načela, oportunizam, plagijatorstvo, a pre svega nezasita žeđ za zlatom…“ (Vidi: Josif Majzner, Naličje mita o Meštroviću, u: Dr Branko Miljuš, Ivan Meštrović i antisrpska klevetnička propaganda, Windsor, Ontario, Canada, 1970, ctr. 147-151).

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here