Чувари Крста ловћенског

Поделите:

Срби светитељи и они из рода нашега који Господу од памтивјека угодише за трен задрхташе. Куд са Крстом са српског Арарата? Но ипак, би то Божје допуштење као доказ да оно што Срби за вјечност имају станује у срцу и у ријечи. Али не у срцима свих и не у свачијој ријечи.

Зато је ваљало наћи ко би војску у таквој борби водио. Баш тада негдје почетком седамдесетих, прије него је Ловћен пао, јавио се Његошу гласник одоздо, како би друго до пјесмом. Један од велможа песништва српског пренио му је јасну поруку :

,,А има у нама места где би стало

И све што ће пасти да би из нас сјало

Кад с врха твог гроба први камен сруше

Он ће у дубину сићи наше душе.“

Тада поста очевидно да је песничка братија одлучила да буде војска Његошева. Да зидају бедем језику српскоме од камења које са врха Ловћена силази у дубине њихових душа. И сваки по један камен прими и угради га у тај бедем . Само се дуго није знало у дубину чије душе је сишао онај Крст са Ловћена.

Веле неки песници који ту нису ни били, али то за њих и није битно својство да би се звали свједоцима, да су док је још крварио Ловћен и док су у пагански затвор притваране мошти Владичине, иза једног облачка више Његуша, чули разговор за који тврде да су га водили Владика Раде и Свети Сава. Кажу да је Владика, задржавши изгледа и горе пријеку катунску сјеку, запео био да сиђе доље и да пита Црногорце и друге Србе шта му то од гроба чине, у шта ли му мошти окивају, са чиме ће изаћ пред Милоша кад са Црквом неће и куд им је завјет прађедовски?

Свети Сава ипак мало блажи и смиренији, каза да не треба трчати и да зна и сами Владика да се доље вратити не може. Но му рече нек упре прстом на онога ко би са тим Крстом земљом српском ходио. Баш тада негдје сједјеше у порти Ћелија крај Ваљева за гувном монаха Јустина два човјека – млади песник Матија и млади монах Амфилохије. Било је ту и других али за нашу причу битна су ова двојица. На изненађење Светог Саве, Његош прст пружи пут младога песника.

-Већ је песник. –рече Свети Сава.

-Не какав ће од сад бити.

-Чији је он?- упита.

– Вуков и по оцу и по језику.

– А да није мали.

– Није он више мали.

-Ћерају га.

-Ћераће се и он.

– Није монах. – рече на самом крају Свети Сава као последњи покушај да поколеба Његоша.

Тад Владика Раде, мудар као што јесте, свјестан да  Бећковића не би могао обући у црну ризу, пружи и други прст на младог монаха Радовића.

-Нек подјеле терет.

-Нек подјеле – аминова Свети Сава.

И тако два причесника тијела и крви Христове из Јустиновог путира ћелијског примише у дубине своје душе онај Крст са врха Ловћена. И кад год су се укрстили по једну су Цркву Богу принијели и по један Крст узвисили над српском земљом. А Матија се зацари на престолу песништва српског.

Опасан јеванђелским именом, мач језика српског прислонио је на грм ватрени који је са Мојсијем говорио и ни до данас га у корице није вратио – витез , чувар завјета Његошева – Матија. Сачувао је тим мачем све што нам је било нападнуто а највише Црну Гору. Крчио њиме и још крчи пут ка небесима. Попут  сваког витеза, грешан као човјек, али неустрашив и непоколебљив као ратник Божији.

Све уз помоћ Бога и молитве,  брижне и очинске, оног младог монаха са којим посјећиваше Јустина а који сад сједи на трону цетињских владика. Није мали терет бит Његош и Његошев кад су га ова два бираника морала заједно понијети.

Веле песници, који ту никада нису ни били, али то и није битно својство да би се звали свједоцима, да иза једног облачка изнад Његуша често можемо чути како Владика Раде и Свети Сава разговарају о томе како су им обојици доље на земљи којом су ходили, мошти претурали, притварали и палили. Како су на врачарској ломачи палили и цетињским пијуком ударали жилу куцавицу српског народа не би ли престао и нестао. И како ти који то раде нит су знали нити ће икад знати да оно што Срби за вјечност имају станује у срцу и у ријечи. Али не у свачијем срцу и не у свачијој ријечи. Јер нису сви Матија и Амфилохије.

Текст је преузет са блога

markokovacevicblog.wordpress.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here