Да ли ће наредни председник САД бити социјалиста?

Поделите:

Треба преиспитати општеприхваћену тезу да демократе уништавају сопствене шансе на изборима 2020. тиме што скрећу улево

У последње време смо видели бројне конзервативне коментаторе како понављају тезу да демократе себе дисквалификују у борби за изборну победу 2020. године тиме што у кључним економским и друштвеним темама нагињу исувише улево. Полази се од идеје да амерички народ једноставно није спреман да прати демократе на на левичарску територију, која ових дана делује као њихово гнездо. Дакле, Демократска партија се налази у процесу препуштања Беле куће владајућим републиканцима, што би значило вероватни Трампов реизбор.

Ово би могло бити утешно за конзервативце да није засновано на погрешној политичкој анализи. Велика је могућност да ће 2020. година донети појаву новог левичарског председника, који би представљао демократски социјализам европског типа – врсту политике коју Америка избегава у најмању руку од краја Другог светског рата. Ово опажање је засновано на четири широка политичка постулата које би вредело истражити док се спектакл председничких избора 2020. године захуктава.

Постулат 1. Председнички избори у великој мери представљају референдум по питању тренутног владара или владајуће партије.

У својој књизи „Где они стоје: амерички председници у очима гласача и историје“ из 2012. године, поставио сам тезу да, уколико бирачко тело оцени да су резултати актуелног председника узорни, није превише важно ко је изазивач и шта он или она говори или чини – актуелни председник ће победити. Уколико је, пак, тај резултат перципиран као неприхватљив, опет неће бити претерано важно ко је изазивач и шта он или она говори или чини – актуелни председник или владајућа странка ће изгубити.

Наравно, не би требало посматрати политику референдума као кључ свих председничких избора, јер и други фактори улазе у обзир: личности кандидата, резултати изазивача, теме којима се приступа, релативна допадљивост супарника. Ипак, учинак актуелног председника је далеко најзначајнији фактор. У раније споменутој књизи изнео сам аналитички оквир за предвиђање резултата председничких избора, који су изложили Алан Лихтман и Кен Десел у својој књизи Тринаест кључева до Беле куће. Искористио сам тај оквир у лето 2016. године како бих – насупрот готово комплетној конвенцијалној мудрости тог времена – указао да су Трампове шансе биле потцењиване.

„Трамп заиста може да победи“, написао сам тада, базирајући то на личној оцени другог мандата Барака Обаме као неуспешног, услед „успореног домаћег програма, хаоса на Блиском истоку, претње Исламске државе, растућег исламистичког тероризма код куће, унутарпартијских трзавица и дуготрајног скандала“ који је укључивао бившу државну секретарку Хилари Клинтон и њену приватну електронску пошту. На основу реакција бирачког тела на овакве грешке кроз историју, дошао сам до закључка да су кључеви Лихтмана и Десела указивали на победу Трампа.

Слично томе, судбина Трампа и његове партије на изборима 2020. године биће далеко више одређена учинком председника него залагањима изазивача, па макар била и врло либерална.

Постулат 2. У политички нестабилним временима, као што је ово данас, народ се често опредељује за експериментисање.

Уколико је избор Трампа за председника производ референдумске атмосфере, ништа мање је и производ спремности земље да се определи за нешто ново када политичка класа забрља. Готово нико није мислио да Трамп може бити изабран јер је ретко који аналитичар у довољној мери узео у обзир степен незадовољства и узнемирености у земљи. Међутим, многе Американце су управо то незадовољство и узнемиреност довели до ситуације у којој могу да замисле Трампа као председника, док би у нормалним околностима његова непристојност и општа недопадљивост учинили потпуно незамисливим да дође на ту функцију.

Председник САД  Доналд Трамп обраћа се новинарима у Трамп кули поводом дешавања у Шарлотсвилу, Њујорк, 15. август 2017.

Председничка кампања 1980. године је такође вођена у немирним временима, уз неконтролисану инфлацију помешану са економском стагнацијом, огромне каматне стопе и страх од совјетског експанзионизма. Па ипак, конвенционална мудрост је говорила да ће актуелни председник Џими Картер вероватно бити поново изабран, јер је изазивач Роналд Реган био превише непредвидив, сувише екстреман у својим козервативним погледима и генерално превелики аутсајдер. Међутим, Реган је убедљиво победио, не због тога што је бирачко тело изненада постало конзервативно у својим политичким погледима, већ зато што је актуелни председник протраћио свој мандат и зато што су немирна времена захтевала испробавање нових ствари, укључујући и новог председника.

Или да у разматрање узмемо 1850-те године, када је проблем ропства узнемиравао нацију и постављао питање могућности проналажења решења које не подразумева рат (што наравно није било могуће): током тих турбулентних времена, земља је присуствовала паду претходно моћне партије Виговаца и појави Републиканске странке као њене замене, наизглед безнадежној подели унутар Демократске странке и победи Абрахама Линколна 1860. године под заставом партије која свега осам година раније није ни постојала. Ништа од овога чак ни издалека није било могуће предвидети. Слично томе, Френклин Рузвелт је током Велике депресије донео демократама победу на изборима, након што су републиканци држали власт пуних 56 од претходне 72 године. Једна од тема које је периодично користио у кампањи била је и потреба за експериментисањем у време економске кризе. То је био школски случај референдусмке атмосфере помешане са распрострањеном жељом за променама.

Постулат 3. Социјализам у Америци је у успону.

У последње време је доста писано о порасту неједнакости у земљи. Много тога је било тенденциозно, али постоји растућа перцепција да су елите створиле политику од које су они у великој мери имали користи, остављајући средњу класу у стању економског опадања. Ова перцепција је заиста тачна и представља најзначајнији фактор поделе у америчкој политици данас. Уздигла је Трампа на место председника. Међутим, уколико Трамп разочара (што је веома могуће с обзиром на стил којим влада), резултирајући пораст узнемирености међу грађанима и природна жеља за експериментисањем би могли да повуку земљу улево. Управо то је оно на шта демократе рачунају.

Њима рецимо није промакла анкета сајта „SurveyMonkey“ спроведена за Њујорк тајмс, која указује да 62 одсто испитаника жели да власт предузме одређене мере како би се смањио јаз између богатих и сиромашних. Према речима два репортера Њујорк тајмса: „Скоро две трећине демократа сматра да је неморалан економски систем у коме неки људи имају милијарде долара, док други имају веома мало “

Анкета је такође указала и на значајну подршку политичким идејама демократа за које многи конзервативци сматрају да излазе изван прихваћених политичких норми. На пример, читавих 61 одсто подржава порез од два одсто на богатство веће од 50 милиона долара нето (за шта се залаже Елизабет Ворен, сенаторка из Масачусетса) и прогресивни порез од 70 одсто на годишње приходе који премашују 10 милиона долара (омиљена тема конгресменке у успону Александрије Окасио-Кортез). Анкета није постављала питање о такозваном „Зеленом Њу дилу“, још једном предлогу велике експанзије власти који гурају Окасио-Кортез и сенатор из Масачусетса Ед Марки, мада нема сумње да и за њега постоји значајна подршка левице.

Конгресменка Александарија Окасио-Кортез разговара са колегама на првој седници 116. сазива Конгреса, Вашингтон, 3. јануар 2019.

Много тога је такође написано и о политичким погледима генерације миленијалаца, односно људи рођених између 1981. и 1996. године. Након обимних истраживања ових млађих Американаца, „Pew Research Center“ је окарактерисао њихове погледе као „јасно (и све више) либералне“. Трампов рејтинг међу њима, судећи по анкети спроведеној претходне године, износио је свега 27 одсто. Све то сугерише да не би требало отписати могућност националног заокрета улево, нарочито у светлу последњег постулата.

Постулат 4. У данашњој подељеној Америци, доношење политичких одлука почива на танкој линији паритета.

Трамп је победио на председничким изборима 2016. године сакупивши таман толико гласова у кључним државама да би остварио победу путем електорског колеџа. То значи да ових дана оперишемо на маргинама политике: чак и најмање осцилације у само неколико држава би моглe да окренu резултат наредних избора у корист Трамповог ривала. Ако узмемо у обзир одсуство Трамповог успеха да своју базу прошири ван садашњих 39-43 одсто подршке, Трамп не показује неопходну политичку моћ која би га учинила снажним кандидатом за реизбор.

Ово нису предвиђања и много тога би могло да се деси током наредне две године. Међутим, идеја да демократе уништавају сопствене шансе за изборе 2020. закретом улево није заснована на поузданом аналитичком размишљању. Четири наведена постулата сугеришу да је динамика америчке политике много сложенија.

Према томе, постоји могућност да први пут у својој историји Америка добије експеримент социјалистичке власти, у комбинацији са крајње левим приступом најосетљивијим друштвеним темама, попут имиграције, политичке коректности и расне политике. То би био рецепт за неуспех који би земљу оставиo са још већом потребом за политичким лидером који би повратио стабилност.

 

Роберт В. Мери, дугогодишњи новинар и издавач из Вашингтона, аутор је недавно објављене књиге „Председник Макинли: архитекта Америчког века“.

Нови стандард

Извор theamericanconservative.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here