Da li je tzv. ,,Druga Srbija“ izgubila monopol nad nevladinim aktivizmom?

Podelite:
Od provokativnog albansko-separatističkog festivala ,,Mirdita“ do skandaloznih performansa etiketiranja Republike Srpske kao ,,genocidne“, protekli dani i meseci pokazali su da antisrpske soroševske nevladine organizacije nisu više u stanju da organizuju nijedan javni događaj bez direktne konfrontacije se patriotskim nevladinim sektorom. I možda još značajnije od toga, protekli meseci su pokazali da država Srbija blagonaklono posmatra ovaj proces transformacije reljefa NVO sektora.

Javnost u Srbiji je nakon 5. oktobra 2000. godine brzo imala prilike da se uveri u istinost upozorenja predsednika Slobodana Miloševića o temeljnom gubitku suvereniteta, slobode i dostojanstva srpskog naroda u slučaju dolaska DOS koalicije na vlast. U opštem mraku dekonstrukcije srpske državnosti koju su DOS i njegovi drugosrbijanski derivati doneli Srbiji kroz takozvanu ,,tranziciju“, kao naročito pogubna se pokazala najezda inostrano finansiranih nevladinih organizacija. Budući nevladine samo u odnosu na srpsku vlast, a i te kako vladine u odnosu na neke inostrane vlade (pre svega američku, britansku i nemačku), ove organizacije su brzo premrežile čitavo srpsko društvo i postale lice moderne okupacije Srbije.

Peti oktobar – uzročnik najgore dekonstrukcije srpske državnosti u savremenoj istoriji, izvor: Sputnjik

Prosečan stanovnik Srbije je tako u proteklih petnaestak godina navikao da horda devizama preplaćenih i fanatično antisrpskih organizacija zabada svoju njušku u svaki kutak društvenog života i državne politike i da, nastupajući sa pozicija nekakve izveštačene moralne visine, javno nastupa protiv srpskih nacionalnih interesa. Svaki građanin Srbije imao je prilike da čuje, pa i da zapamti, nazive organizacija poput Helsinškog odbora za ljudska prava, Fonda za humanitarno pravo, Centra za kulturnu dekontaminaciju, Žena u crnom, YUCOM-a, Inicijative mladih za ljudska prava, Ateista Srbije, Gej-strejt alijanse i drugih kao sinonima za savremeno lice izdajništva u srpskom narodu. Ove organizacije su postepeno, podrškom kolaboracionističkih dosovskih vlasti i inostranih medija u Srbiji koji su im pružali pažnju disproporcionalnu njihovom objektivnom značaju, dovele do toga da je u Srbiji postalo normalno javno se zalagati za npr. nezavisno Kosovo i republiku Vojvodinu, ili vređati srpski narod optužbama za izmišljene agresorske ratove i genocide, etiketirati Republiku Srpsku kao ,,genocidnu tvorevinu“, a genocidnu operaciju ,,Oluja“ kao ,,legitimnu oslobodilačku operaciju hrvatskih oružanih snaga“, itd. Sve srpsko je označavano kao ,,genocidno“, ,,zločinačko“ i ,,zaostalo“. I u beskraju svog licemerja, predstavnici ovih organizacija su čak imali smelosti da kažu kako su i oni zapravo ,,patriote“, samo je njihov patriotizam malo drugačiji, kao što je i njihova Srbija drugačija od one koju prosečan Srbin poznaje. Njihova Srbija je tzv. ,,Druga Srbija“, suprotna onoj ,,prvoj“ koju su predstavljali kao nacionalističku i zaostalu, a povezivali je sa Srbijom devedesetih godina prošlog veka. Otrov antisrpskih nevladinih organizacija je vremenom postao toliko jak da je delimično uspeo da dovede do iščašenja srpske samosvesti i srpskog javnog morala, pa su tako u jednom periodu zenita ovih organizacija od 2008-2012. sve intenzivniji bili nasrtaji na temeljne elemente srpskog nacionalnog identiteta, kao što su uloge Svetog Save i Karađorđa, ili Kosovskog zaveta i Gorskog vijenca u formiranju srpske nacije. Najkraće rečeno, antisrpske nevladine organizacije su sistematskom psihološkom agresijom protiv srpske kolektivne svesti nastojale da kompletnu srpsku istoriju izvrnu i zloupotrebe je kao sredstvo za nametanje kolektivne krivice srpskom narodu.

Nataša Kandić i Sonja Biserko kao perjanice antisrpskih NVO ekstremista

Ali ovo je godina 2017. i neke stvari više nisu iste kao ranije. Antisrpski nevladin sektor već nekoliko meseci unazad pati od glavobolje uzrokovane gubitkom monopola na javni diskurs i civilni aktivizam uopšte. Gotovo komično, ovaj sunovrat kao da je počeo naizgled beznačajnim intervjuom dr Miroljuba Petrovića u jednoj internet emisiji negde oko Nove godine. I koliko god kontroverzan Petrović bio, činjenica je da je svojim duhovitim stilom rekao nešto što misli čitavo srpsko društvo. Komentarišući izdajničko delovanje Žena u crnom koje je naveo kao primer nevladinih organizacija, Petrović je rekao: ,,hapsi, suđenje isti dan, pa pod mač“. Ovo gostovanje je u kratkom roku postalo internet mega hit i još važnije od toga – označilo je slom sterilne političke korektnosti u javnom izražavanju i početak nazivanja stvari pravim imenom. Osude i tužbe liberalnog NVO sektora protiv Petrovića samo su pojačale njegovu popularnost, što je dovelo do toga da on održi i nekoliko izuzetno posećenih tribina i predavanja, i to u prostorijama sale opštine Voždovac, sportskog centra Banjica i konačno u Hali sportova.

Predavanje dr Miroljuba Petrovića u hali zgrade opštine Voždovac

To je ujedno bila i jedna od prvih prilika u kojim je javnost čula za jednu novu, posve drugačiju nevladinu organizaciju. To je Alternativa, koja je i organizovala Miroljubove tribine. Aktivisti Alternative ranije nisu bili naročito poznati javnosti, mada su organizovali performanse podrške naoružavanju Vojske Srbije i negodovanja ispred francuske ambasade u Beogradu povodom oslobađanja teroriste Ramuša Haradinaja iz francuskog pritvora. Samo postojanje ove patriotske nevladine organizacije izazvalo je revolt u redovima soroševskih antisrpskih NVO, međutim njihove aktivnosti su ono što ih je užasnulo.

Svega mesec dana nakon prve tribine Miroljuba Petrovića u organizaciji Alternative, antisrpski NVO sektor doživeo je prvi nagoveštaj prakse koja je do sad već postala uobičajena. Naime, 31. maja je četrdesetak momaka i devojaka iz studentske organizacije Srpski politički forum prekinulo skandaloznu tribinu Žena u crnom na Fakultetu političkih nauka u kojoj je srpski narod optuživan za izbijanje rata u Bosni i Hercegovini. Iako su glasnogovornici antisrpskog bloka NVO kmečali o ,,desničarima“, ,,ekstremistima“, ,,huliganima“ i zgražavali se nad ,,bujajućim fašizmom“, činjenica da je skup prekinut pesmom i transparentima sa istorijskim činjenicama nije ubedio širu javnost u tezu o ,,divljanju neobuzdanih desničara“. U narednih nekoliko dana, na provokativnom festivalu ,,Mirdita-dobar dan“ koji organizuje ekstremistička antisrpska organizacija Inicijativa mladih za ljudska prava u cilju promocije nezavisnosti Kosova u Srbiji, dogodio se čitav niz incidenata koji su već čitavoj srpskoj javnosti prikazali da Srbijom duvaju neki novi vetrovi. Naime, ovaj skandalozni višednevni festival na koji su organizatori nameravali da dovedu i takozvanu ,,predsednicu“ separatističkih institucija sa Kosova Atifete Jahjagu, bio je praktično paralisan kontra-akcijama Srpskog sabora Zavetnici i Zvezdinih navijača koji su na istom mestu održavali performanse i izložbe kojim je eksponirana zločinačka priroda šiptarskog separatističkog pokreta. Patriotske organizacije i samoinicijativni rodoljubivi građani su potom 12. juna i narednih dana sprečili emitovanje antisrpskih filmova ,,Gëzuar!“ i ,,Albanke su naše sestre“ u Novom Sadu, Nišu i Kraljevu. Ovi filmovi inače optužuju srpsku vojsku za navodna masovna silovanja Albanki tokom rata na Kosovu i Metohiji u periodu od 1998-1999. Ni u jednom od ovih slučajeva nije bilo policijskog progona rodoljubivih građana, niti je usledila hajka na patriote, kakve smo svi gledali za vreme vladavine Demokratske stranke kada su hapšenja, pa čak i ubistva rodoljuba smatrana sastavnim delom ,,tranzicije“.

Zavetnici na kontra-skupu povodom provokativnog festivala Mirdita.

Negde u isto vreme, 21. juna, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević prima delegaciju organizacije Alternativa na sastanak na kome je prihvatio predstavljenu inicijativu za zaštitu ćirilice koju je potpisalo preko 3200 srpskih studenata. Ovo je već bilo previše za nežnu psihu soroševskih NVO aktivista, pa je predsednica Inicijative mladih za ljudska prava Anita Mitić izdala saopštenje u kojem osuđuje ministra Vukosavljevića zbog sastajanja sa ,,ekstremnim desničarima iz Alternative“, a ubrzo potom je pod misterioznim okolnostima vandalizovan spomenik caru Nikolaju Drugom Romanovu u Beogradu, za šta je odgovornost preuzela ranije nepoznata ilegalna grupa koja sebe naziva Urbana gerila, a u svom proglasu se zalaže za ,,uništavanje ćirilice na svakom koraku“ i ,,Republiku Vojvodinu“. Takozvana Urbana gerila je u svom proglasu takođe osudila ministra Vukosavljevića zbog prijema inicijative za zaštitu ćirilice. Policija još uvek nije utvrdila aktere ovog vandalskog čina, ali kada se ima u vidu da je Inicijativa mladih za ljudska prava ranije najavljivala vandalizovanje spomenika Slobodanu Miloševiću, te da je napad na spomenik Romanovu usledio svega nekoliko dana nakon gostovanja Alternative u Ministarstvu kulture što su osudili i Inicijativa mladih za ljudska prava i tzv. Urbana gerila, postaje prilično jasno u kom miljeu treba tražiti počinioce.

Aktivisti Alternative na sastanku sa ministrom kulture i informisanja Vladanom Vukosavljevićem

Inicijativa mladih za ljudska prava je inače paralelno pokušavala da spreči i tribinu penzionisanog pukovnika Veselina Šljivančanina koju je takođe organizovala Alternativa. Upućen je niz apela vlastima gradske opštine Savski venac da uskrate gostoprimstvo Šljivančaninu i Alternativi, međutim tribina je na kraju iz zgrade opštine premeštena u jedno od najluksuznijih zdanja u Beogradu – u kuću kralja Petra Prvog na Senjaku, što je protumačeno kao svojevrsna poruka vlasti antisrpskim NVO da njihovo mišljenje jednostavno nije važno.

Najnoviji u nizu šamara javne osude koji su soroševski aktivisti iz antisrpskih nevladinih organizacija pretrpeli dogodio se prilikom sramnih skupova Žena u crnom 10. jula u Beogradu i već pomenute Inicijative mladih za ljudska prava dan potom. Oba skupa su imala za cilj da Republiku Srpsku optuže za navodni ,,genocid u Srebrenici“, te da je etiketiraju kao ,,genocidnu tvorevinu“. Oba skupa su propala direktnom konfrontacijom novoformiranih patriotskih NVO, u čemu je prednjačila Alternativa, ali i starih, dobro poznatih lica srpske desničarske scene poput Miše Vacića, Mladena Obradovića i Radomira Počuče. Oba puta je policija nezainteresovano posmatrala apele soroševaca na zaštitu njihovih antidržavnih aktivnosti, a neoliberalni proamerički list Danas je čak pisao kako je neverovatno da je policija 3 puta legitimisala njihovu novinarku ,,dok su se desničari slobodno šetali unaokolo po Trgu republike“. Je l’ to Danas sugeriše da bi ,,desničarima“ trebalo ograničiti slobodu kretanja po javnim prostorima? Ko su uopšte ,,desničari“ za Danas? Da li je to svako ko pamti srpske žrtve?

Kontraskup udruženja srpskih žrtava Srebrenice i podrinjskog kraja kojim je sprečen sramni performans esktremističke antisrpske orgnaizacije Žene u crnom.

Sve ovo ukazuje na ohrabrujući zaključak da su antisrpske nevladine organizacije jednostavno izgubile svoj dugogodišnji monopol na civilni aktivizam u Srbiji. Država se konačno postavila neutralno i pružila patriotama ravnopravan prostor za aktivizam, i samo je pitanje koliko će oni biti u stanju da ga iskoriste. Naravno, važno je imati u vidu i da se ova borba ne vodi jednakim snagama, s obzirom na to da su drugosrbijanski nevladini aktivisti imali decenije da se ušanče u sistem i mehanizme finansiranja iz inostranih fondova. Ipak, sama činjenica da su se našli u uslovima u kojim državu jednostavno više ne interesuje da povlađuje njihovim destruktivnim zahtevima, ostavlja ih na vetrometini javne osude koja će ih brzo oduvati na margine društvenog života gde im je i mesto.

Govori Srbija

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here