Да ли Трамп разуме америчке интересе?

Поделите:

Питање је да ли су његове менталне мапе и контекстуална интелигенција адекватни за разумевање ризика са којима се САД суочавају

Магазин Тајм није одабрао Доналда Трампа као своју „особу године“ за 2018, али би то могао да учини ове године. Трамп је завршио претходну годину суочен са критикама због најављеног повлачења трупа из Сирије и Авганистана без консултовања са савезницима (што је довело до оставке његовог поштованог министра одбране, Џејмса Матиса) и делимичном блокадом владе поводом питања изградње зида на граници са Мексиком. У 2019, са Представничким домом под контролом демократа, суочиће се са растућим критикама и на рачун своје спољне политике.

Присталице админситрације на критике слежу раменима. Експерти за спољну политику, дипломате и савезници су ужаснути Трамповим бласфемичним стилом, али Трампова база је гласала за промене и поздравља ломове. Уз то, неки стручњаци тврде да ће ломови бити оправдани ако се последице покажу корисним за америчке интересе, нпр. бенигнији режим у Ирану, денуклеаризована Северна Кореја, промена кинеске економске политике и избалансиранија међународна трговина.

„ЈЕДИНА СМИСЛЕНА ОПЦИЈА“
Наравно, сада процењивати дугорочне последице Трампове спољне политике је исто што и усред партије предвиђати крајњи резултат. Стенфордски историчар Нил Фергусон је саопштио да је „кључна ствар Трамповог мандата то што је ово вероватно последња шанса за Америку да заустави или макар успори успон Кине. И иако то можда није баш задовољавајуће са интелектуалне тачке гледишта, Трампов приступ проблему – који се своди на употребу америчке снаге на непредвидљиве и подривајуће начине – је можда једина смислена опција која нам је преостала“.

Трампови критичари одговарају да иако његово „иконоборство“ производи одређене успехе, они се морају оцењивати као део билансног листа који укључује губитке и добитке. Они сматрају да ће цена штете нанете међународним институцијама и поверењу савезника бити превелика. У надметању са Кином, примера ради, Сједињене Државе имају на десетине савезника и свега неколико спорова са суседима, док Кина има неколико савезника и већи број територијалних спорова. Осим тога, иако правила и институције могу бити ограничавајуће, Америка има надмоћну улогу у њиховом формирању и из њих извлачи највећу корист.

Председници САД и Кине Доналд Трамп и Си Ђинпинг посматрају пословне лидере уочи церемоније потписивања четири споразума, Пекинг, 25. новембар 2017.

Ова дебата намеће крупнија питања о значају личног стила у оцењивању спољне политике председника. Августа 2016, педесет претежно републиканских бивших безбедносних званичника је изнело став да Трампа његов лични темперамент чини неспособним за функцију председника. Већина потписника је искључена из администрације, али да ли су били у праву?

ФАКТОР ТЕМПЕРАМЕНТ
Као лидер, Трамп може и не мора да буде паметан, али његов темперамент доводи до слабих резултата на скалама емоционалне и контекстуалне интелигенције које су Френклина Делана Рузвелта и Џорџа Буша старијег учиниле успешним председницима. Тони Шварц, који је коаутор Трампове књиге Уметност преговарања, примећује да је „Трампов осећај сопствене вредности увек фактор ризика. Када се осећа узрујано, он реагује импулсивно и одбрамбено, конструишући самооправдавајућу причу која не зависи од чињеница, а кривицу увек сваљује на друге“. Шварц ово објашњава Трамповом одбраном од доминације оца који је био „неуморно захтеван, тежак и амбициозан… Или доминирате, или се потчињавате. Или стварате и експлоатишете страх, или му подлежете – као што је сматрао да је његов старији брат подлегао“. Последица је да он „једноставно није усмеравао емоције или интересе ка другима“, а у том контексту „чињеницом постаје било шта што Трамп мисли неког дана.“

Било да је Шварц у праву или не када пише о узроцима, делује да Трампов его и његове емоционалне потребе често утичу на његове односе са другим лидерима, као и на његове интерпретације светских збивања. Имиџ снаге је важнији од истине. Новинар Боб Вудворд је обелоданио како је Трамп једном пријатељу, који је признао лош третман према женама, рекао: „права моћ је страх… Мораш да поричеш, поричеш и поричеш и да се супротставиш тим женама. Ако признаш било шта и било какву кривицу, мртав си“.

Трампов темперамент ограничава његову контекстуалну интелигенцију. Недостаје му искуства, а учинио је мало тога да попуни празнине у свом знању. Људи из његове околине га описују као некога ко мало чита, ко инсистира на томе да брифинг извештаји буду веома кратки и ко се изразито ослања на вести са телевизије. Прича се да је обраћао мало пажње на припреме особља пред сусрете са искусним аутократама као што су руски председник Владимир Путин и севернокорејски лидер Ким Џонг Ун. Ако је Трампов бласфемични стил само пуко кршење традиционалног председничког кодекса понашања, могло би се рећи да су његови критичари превише ситничави, или да су заточеници старомодних погледа на дипломатију.

НЕИЗБЕЖНО СУОЧАВАЊЕ
Али сировост може да има последице. У борби за промене, он је подрио институције и савезништва, а невољно је признавао њихову важност. Трампова реторика је обезвредила демократију и људска права, као што је показала млака реакција на убиство саудијског новинара-дисидента Џамала Кашогија. Иако је Трамп поновио речи председника Роналда Регана о Америци као „граду на гори чији светионик баца светлост на друге“, његово унутар-политичко понашање према медијима, правосуђу и мањинама је умањило чистину демократске привлачности Америке. Међународне анкете показују пад америчке меке моћиод његовог доласка на функцију.

Трамп у полемици са новинаром CNN-а Џимом Акостом којем чланица особља Беле куће покушава да одузме микрофон, Вашингтон, 7. новембар 2018.

Док критичари и присталице полемишу о атрактивности вредности инкорпорисаних у Трампов приступ који налаже да је „Америка на првом месту“, непристрасни аналитичар не може да оправда начине на који су његове личне емотивне потребе искривиле спровођење његових циљева, нпр. на његовим састанцима са Путином и Кимом.

Што се разборитости тиче, Трампов неинтервенционизам га је сачувао од неких грехова извршне власти, али можемо се запитати да ли су његове менталне мапе и контекстуална интелигенција адекватни за разумевање ризика са којима се САД у овом веку суочавају услед дифузије моћи. Док тензије расту, суочавање са последицама Трампове владавине би у 2019. години могло да постане неизбежно.

 

Џозеф С. Нај је професор на Харварду и аутор књиге „Да ли је амерички век готов?“

Превео Војислав Гавриловић

Извор Project Syndicate

Ново Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here