“Да су људи читали кога треба, не би Достојевски умро као црквени миш”

Поделите:

Kада на Гуглу куцате “Сајам књига”, на првој страни појавиће Вам се вести о књизи ријалити звезде. Ова ситуација многе подсећа на 2016. годину када се око Сајма књига у Београду покренула полемика у друштву јер је књига блогерке познате као Зораннах довукла стотине девојчица на Сајам. Ове године многима се чини да се историја понавља с обзиром на то да је књига “Мој потпис” Kристине Kоцкар (победнице ријалитија) привукла исту пажњу посетилаца, углавном девојчица и тинејџерки. Оне су дошле на Сајам књига да им њихова, како кажу, миљеница потпише своју књигу. Једна мајка довела је своју ћерку на потписивање књиге јер је, како каже, Kристина Kоцкар, позната као Kија, узор њене ћерке. На истом снимку друга девојка каже: “Она је најбоља и много тога је прошла у животу.” Питали смо наше саговорнике шта мисле о поменутом снимку и феномену ријалитија на Сајму књига.

“У једном олупаном, осиромашеном, за дуги низ наредних деценија безперспективном, до крајњих граница – не укуса, већ и с оне стране неукуса – естрадизованом друштву, нажалост је потпуно очекивано да је брошура или упутство за употребу (претпостављам и “интимна и дубоко емотивна исповест2), на пример, победнице ријалити програма, нешто што окупља масе. Такав успех су имале и гладијаторске представе у Старом Риму”, каже писац и драматург Миомир Петровић за Б92.

Он истиче да Сајам књига не може да буде поштеђен друштвене несреће које није поштеђен ниједан други сегмент друштва.

“Уколико неко ове редове сматра елитистичким гневом, нека се одмах опусти: када једна мајка препоручује деци “да се угледају на Kију”, онда је било какав гнев излишан. Остаје само дубока тишина. Ми смо, неко би рекао најзад, постали право конзументско друштво попут остатка Европе и сада нам остаје да беремо плодове либерал-капитализма. Један од тих плодова су мемоари морално сумњивих особа након чијег читања више нема никакве сумње у тај морал“, истакао је Петровић.

Са друге стране, писац Владимир Kецмановић каже да он нема проблем са спорном Kијом Kоцкар и њеном књигом.

”Ово је не знам који већ сајам по реду да се појављује нека књига око које се диже прашина и поставља питање да ли јој је место на Сајму. По мени су од ових који купују књиге Kије Kоцкар конкретно, а пре су то биле Зораннах и не знам ни ја које блогерке и јутјуберке, много гори они који се над тим згражавају. Пошто су и једни и други опседнути у овом случају Kије Kоцкар само што они први то барем поштено признају. Ево ја рецимо стално идем на Сајам, гледам своја посла и оно што ме занима и уопште ми не смета Kија Kоцкар и њена књига”, рекао је Kецмановић за Б92.

О овом феномену недавно су за Прву говорили и новинар Бранко Росић и писац Јелица Грегановић.

Време функционише као цедиљка, каже Грегановић. Она објашњава да је спорних писаца увек било, а да је време задржало оно што је добро и пропустило оно што је лоше.

”Прича о томе како људи читају лошије књиге него што је то било јуче, нису тачне. Да су људи раније читали кога треба да читају, не би Достојевски умро сиромашан као црквени миш. Не би писци, сем оних који су наследили нешто, као Толстој, умирали од сиромаштине и сиротињских болести. Булгаков се одрекао лекарске професије у име писања – издржавао га је брат. Шопенхауер је био мислилац и писац – издржавала га је мама. Његова мама била је чувени писац љубавних романа. Да ли ми данас знамо како се зове његова мама и да ли знамо неке од њених наслова?”, каже Јелица Грегановић.

Ипак, истиче да би свом детету забранила да купи књигу Kристине Kоцкар. Она каже да је, на пример, Мир Јам била својевремено забрањена у њеној кући, а данас је цењена списатељица.

”Она је јефтин и лош писац. Ја, с друге стране, не мислим да лоше писце не треба читати, али не мислим да су ови људи писци. Мир Јам се бар трудила да буде писац. Они имају потребу да забележе неки тренутак свог живота. Они немају никакве књижевне амбиције, они само желе да негде остану запамћени. Пошто су запамћени у овом једном медију, сад би хтели и у овом другом”, рекла је Грегановић.

Бранко Росиц каже да питање око Kије Kоцкар и њене књиге није спорно и да се овај феномен дешава свуда у свету. Он истиче да људи углавном прате блогове и њему сличне садржаје, а да се ођедном ”опамете” када дође Сајам књига. За њега су овакве књиге, које, како каже, држе инстант пажњу, уствари ситница. Росић објашњава да има већи проблем са политичким књигама.

”Рецимо, и када је била Зорана, најпродаванија књига на Сајму била је књига Мире Марковић. Рат је настао у Југославији првим сукобом писаца, а не естрадних звезда. Нико није погинуо од естрадњака, а од писаца је погинуо”, истакао је Росић.

Росић оцењује да књиге попут Kијине или Зоранине пролазе зато што се постиже идентификација са аутором и да такав садржај поручује да свако може бити звезда, те да се зато прихвата и постаје део комерцијалне књижевности.

Такође, чини се да је овде у питању интерес издавача и њихов ”добар њух” када је у питању оно што може да донесе профит.

”Ја мислим да би издавач сада саветовао Зорана из Борче (муж убијене певачице Јелене Марјановић) да напише књигу”, закључио је Бранко Росић.

Б92

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here