Да васкрснемо Принципа његовим речима које је прећутао

Поделите:

Предсједник Праве Црне Горе Марко Милачић посјетио је родну кућу Гаврила Принципа у мјесту Обљај код Босанског Грахова.

Како се наводи у саопштењу, Милачић се приликом посјете срео са Принциповим потомком, који се такође зове Гаврило, пјесником и човјеком који чува родну кућу свог славног претка, а коме је Милачић поклонио црногорску тробојку, која ће остати у Принциповој родној кући.

Милачић је у видео обраћању послао следећу поруку:

„Још од дјетињства сам желио да дођем у Обљај, село код Босанског Грахова, пред кућу Гаврила Принципа, да пољубим његову слободу. Желио сам да му кажем нешто лично, нешто што он не може чути, да је својим пуцњем и својом смрћу родио покољење пркоса, да расте и стари са нама, нашим венама и нашом слободом. Желио сам да му кажем да живимо његов пут.

Рођен као син свог Петра и своје Марије, у породици која се, са тада презименом Јовићевић, у 18. вијеку у Обљај доселила из Црне Горе, из Додоша, у породици која је расла умирањем, сахранивши шесторо браће и сестара, пртећи терет глади и сиромаштва, болешљиви и неприхваћени младић Гаврило покорио је окупаторе.

Младић Младе Босне, једине Босне, ослобођен себе, у Видовдану двадесетог вијека, пуцао је и у Принципа и Фердинанда, за спас своје душе. Утамничени Гаврило, ком је храна достављана у затвору Терезин тек сваког петог дана, мучен у бурету пуном ексера, које су затворски чувари са Гаврилом у њему котрљали низ стрмине, покушавајући да га прије смрти казне и сломе, крварећи, маштао је како воли своју Јелену, у земљи која му ништа није пружила, а којој је он дао све.

Као човјек и као први међу једнакима у нашој слободарској Правој Црној Гори поносан сам на Гаврилов принцип, на праву Црну Гору у његовој крви и на његов пуцањ. Поносан сам на то што је остао свој до краја, јак за нас, да га рађамо у себи Видовданом 21. вијека.

Да га васкрсавамо његовим ријечима које је прећутао, а које је, копајући ноктима на зиду терезинског затвора, исписао пјесмом слободе, остављајући нам да бирамо да ли ћемо живјети самртни живот ћутања, да ли ћемо бити сужњи и робови или ћемо бити слободни.“

Милачић се уписао у књигу утисака следећим ријечима: „Хвала ти, Гаврило Јовићевићу, Принципу, велики и прави Човјече, у име исконске, слободне и праве Црне Горе. Долази вријеме када ће ти се и званична Црна Гора одужити онако како приличи њеном сину, који ју је, а да она тога данас и није свјесна, овјенчао ореолом истине и слободе“.

За оне који не знају, Принципи су се најприје презивали Јовићевићи, поријеклом из Црне Горе, са Ријеке Црнојевића, из села Додоши. Дошли су у село Полача (Далмација), на тромеђи Млетачке републике, Отоманског царства, и Аустроугарске монархије. Били су помоћна турска војска. Такозвани матролози.

У засједама, такозваним чекама, дочекивали су упаде Млетака и Аустроугара на њихову територију. Тако су добили презиме Чеко. Тодор Јовићевић Чеко је био храбар, неустрашив и пријек човјек. У вријеме неких примирја, јахао је у Книн на коњу у црногорској народној ношњи, на коју је био поносан.

Често се знао накитити рујним вином, па је тукао и Аустроугаре и Турке и Србе. По том његовом понашању, због те ношње и коња, Италијани су га звали Принчипе, Принчипе, а Аустроугари — Принц од Босне. Тако је Тодор тај надимак узео за званично презиме — Принцип. Тодор је био прађед Гаврила Принципа.

Sputnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here