Дан стварања НДХ, када је из Загреба кренуло зло

Поделите:

Независна држава Хрватска је основана 10. април, пре 78 година, као држава хрватског народа под војно-политичким патронатом Хитлерове Немачке.

То се догодило свега 4 дана након инвазије сила Осовине на Југославију, на дан уласка немачких трупа у Загреб. Немачки војници су дочекани као ослободиоци с нескривеним одушевљењем најширих маса загребачких Хрвата.

Период који је наступио представља најсрамније раздобље хрватске историје обележено расним законима, концентрационим логорима и бројним злоћинима који су одредили злочиначки карактер нове власти, чиме су распршене наде неких да ће НДХ бити остварење вековних тежњи хрватског народа за остварењем властите државе.

Проглас о успостави НДХ прочитао је на загребачком радију Славко Кватерник, којег је за ту прилику именовао и овластио усташки поглавник Анте Павелић, који се у то време налазио у Италији. Кватерник, некадашњи аустроугарски официр и један од утемељивача усташког покрета, у свом прогласу позвао је на свеопшту мобилизацију, да би потом свој говор завршио усташким поздравом „За дом спремни“. Након Кватерниковог проглашења нове државе спикер је прочитао изјаву лидера Хрватске сељачке странке Влатка Мачека који је позвао хрватски народ на покорност новој власти, а све присталице своје странке на положајима да беспоговорно сарађују са новом владом

Тек два дана касније, 12. априла, Хитлер је признао државност ове творевине, уврстивши је на тај начин у свој нови европски поредак.

НДХ је формалноправно била устројена као монархија, на чијем је челу био краљ „Томислав Други“, а заправо италијански племић Ајмоне од Аоста, који своју краљевину никада није ни посетио. Суштински, НДХ је била диктатура фашистичког типа на челу са поглавником (еквивалент италијанског дучеа или немачког фирера) Антем Павелићем, вођом Усташког покрета.

Током четири године свог постојања, ова држава се прочула као једна од најсвирепијих и најмонструознијих творевина у историји човечанства. У четири кратке године, она је својим апаратом, у геноциду какав Европа никада није видела, усмртила између 500 000 и 1 000 000 Срба са територија које је окупирала.

У овај број спадају и стотине хиљада побијене деце и малолетних лица, у једином систему логора за децу који је свет икада видео, као и читаве уништене породице, породичне задруге и села, и највећи део српског православног клира. НДХ је развила систем концентрационих и логора за истребљење који по размерама и ефикасности уопште није заостајао за сличним логорима у нацистичкој Немачкој.

Поред Јадовна, Старе и Нове Градишке и многих других, највећи и по зверствима и злу најпознатији хрватски логор за Србе (и Јевреје и Роме) био је Јасеновац, место највећег српског страдања у историји. Поред више од 80 000 именом и презименом пописаних жртава, сматра се да је овај логор однео неколико стотина хиљада српских и других живота.

Бројни историчари, правници, и друштвени коментатори НДХ називају „квислиншком творевином“, но ипак овај назив није ни прецизан, ни суштински тачан. НДХ јесте формирана уз помоћ фашистичке Италије и национал-социјалистичке Немачке, али је током целог свог постојања уживала недвосмислену подршку која је подразумевала учешће највећег дела хрватског народа.

Завршетком Другог светског рата, захваљујући титоистичком поретку нивелације и релативизације злочина, жртава и кривице, као и наставку политике ограничавања природне снаге, величине и доминантности српског народа на јужнословенском простору, коју је и НДХ на свој начин спроводила, хрватски народ и држава нису ни правно ни политички кажњени, добивши своју социјалистичку републику на територијама на којим су и након преживљеног геноцида Срби били већина.

После распада СФРЈ, државност Хрватске је потврђена у међународним оквирима, а касније је Република Хрватска постала чланица ЕУ. Њен први председник након сецесије и осамостаљивања Фрањо Туђман изјавио је како је „НДХ била израз повијесних тежњи хрватског народа“, и како је „сретан што му жена није Српкиња ни Јеврејка“

Међутим, У Хрватској се не поштују све европске вредности које ЕУ декларативно заступа. На терену, ситуација је другачија него у саопштењима и извештајима бриселске бирократије. Уласком у ЕУ, Хрватска је добила имунитет од даљег преиспитивања злочина, како из Другог светског рата, из времена НДХ, тако и оних из ратова деведесетих, када се Хрватска позивала на своју историјску везу са усташком државом.

Национални и државни сан о уклањању Срба с територија које сматрају својима, Хрвати су коначно досањали деведесетих година 20. века, у ратовима за југословенско наслеђе у којима су, након убијене, и у римокатоличко-хрватски идентитет претопљене трећине, протерали, по старом усташком науму, и последњу трећину Срба с простора Славоније, Далмације и Крајине.

Хрватски римокатолици се не одричу НДХ и усташтва
Када је почетком јуна 2011.године папа Бенедикт XVI посетио Хрватску како би јој дао подршку на њеном путу ка Европској унији, одушевљено је дочекан од преко 300.000 Хрвата.Уз позивање да остане и даље верна Ватикану борећи се за хришћанске вредности, папа није пропустио прилику да помене квинслишку творевину, НДХ као инструментализовану од фашизма и нацизма, притом на помињући 700.000 жртава усташког концентрационог логора Јасеновац, страдалих на том месту само зато што су Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1.000 римокатоличких жупника, фратара и часних сестра, који не само да су помагали Павелића и његове монструме и џелате, већ су поједини и активно учестовали у покољима недужних људи као „заклете усташе“

Недовољно и неуверљиво се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, кога је његов претходник, папа Павао II, 1998.године прогласио „блаженим“, и који је по Бенедикту XVI, наводно „био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма“.Пред улазак Хрватске у ЕУ, папа је опет о Степинцу говорио као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти, називајући га великим пастиром и хришћанином, док га је италијански научник Марко Аурелио Ривели звао „надбискупом геноцида“.

Међу римокатоличким свештенством НДХ се једном речју доживљава као своја држава у коој су брањене вредности римокатолицизма, и зато није нимало случајно да се папа никада неће поклонити жртвама у Јасеновцу, нити ће бити спреман да се каје због недела усташких клерофашиста.НДХ је ипак била римокатоличка CIVITASDEI, остварење средњовековних идеала крсташких ратова у двадесетом веку.Док се данас боримо против ревизије исхода Другог светског рата и свих лажи које имају за циљ да рехабилитују нацизам, а у име наводног антикомунизма ( а у ствари русофобије и србофобије), и то треба имати на уму.

Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело које је требало уклонити из народног организма.НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која исту брани од „варварског Бизанта“, односно од Балкана.

Иако се зарад ЕУ вредности и и ЕУ агенде, званичници Хрватске формално одричу усташтва и НДХ, римокатолички народ и његово свештенство у Хрватској остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ.О томе најбоље говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примио у аудијенцију, певача који у својим песмама велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Вјекослава Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића, док га у исто време римокатолички свештеници правдају као оданог „домољуба“.

in4s.net, Остоја Војиновић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here