Дao ЈЕ ЖИВОТ ЗА СРБИЈУ, опевао га је ТОЛСТОЈ, а Срби су га ЗАБОРАВИЛИ!

Поделите:

Ово је истинита прича о којој мало људи у Србији зна

Несрећна љубав и трагичне судбине Ане Kарењине и грофа Вронског добро су нам познате из лектире. Али, да ли сте знали да је Лав Толстој лик Вронског засновао на војнику Николи Рајевском који је страдао херојски ратујући за Србију?

Рејевског је погибељ задесила 20. августа 1876. године у близини села Горњи Андровац код Алексинца. Његово тело, пре него што ће бити пренето и сахрањено у Украјини, донето у Саборну цркву где се читав Београд опростио од главног лика руског класика и јунака са ратишта

Никола Рајевски – племић добровољац

Током периода српско-турских ратова, од 1876. до 1878. године, велики број војника добровољаца из Русије се запутио ка нашој земљи како би се борили за слободу и независност Србије. Са њима, једнога дана, допутовао је и Никола Рајевски, коњички пуковник и официр штаба главног команданта тимочко-моравске војске Михајла Черњајева, припадник лозе познате руске плаве крви и унук генерала Рајевског који је предводио Баћушке против Наполеона.

Тиме се “Ана Kарењина” завршава и почињу последњи дани Николе Рајевског.

Толстој казује у овом свом роману: “… После несреће Ане Kарењине, Вронски није шест недеља ни са ким говорио. Мати га није смела никако оставити самог. Одузели су му све чиме би се могао убит… Сам нам је Бог послао овај српски рат. Само га је одлазак на ратиште могао спасти…”

Образован и богат, Рајевски је одлучио да прати традицију своје војничке крви. За собом оставља лагодан живот и одлази у Србију да се бори против Турака.

Рајевски или Вронски, демонстрирао је изузетну храброст на моравском ратишту где је и погинуо у 36-тој години живота.

Срце у Србији, тело у Украјини

Приповеда се како је Рајевски, непосредно пре погибије, ручао и оброк залио вином. Након тога је кренуо на положај изговарајући последње речи: “Ако погинем, срце ми оставите у Србији, а тело пренесите у Русију”.

Ова жеља Рајевског је испуњена. Прво је сахрањен у порти манастира Свети Роман код Ђуниса, али је ту почивао свега пар дана, тек док његова мајка Ана Михајлова није дошла у Србију.

Тело војника Рајевског потом је пренету у Београд, тачније у Саборну цркву. Ту је одржано опело за Николу Рајевског уз највеће државне почасти, а поред великог броја грађана, присуствовао му је икнез Милан Обреновић. Тело војника потом је испраћено у село Разумовска у Украјини где је сахрањено у породичној гробници.

На месту где је Рајевски погинуо у Горњем Андровцу 1903. подигнута је црква Свете Тројице, у народу позната као руска црква или црква љубави. У његову част пут који води до улаза у цркву краси дрворед липа које су донете са имања Рајевских у Украјини.

О преносу у Kијев посмртних остатака хероја са Адровца, писале су све ондашње српске новине. Италијан Ђузепе Барбанти, млади адвокат који се борио на Дрини, о овоме пише у свом дневнику “Гарибалдинци на Дрини 1876”:

“… Јуче изјутра присуствовао сам погребу једног младог руског пуковника на бојном пољу на Морави, по кога је мајка нарочито дошла да га пренесе чак у Москву. Kо не би знао о чему се ради и ко не би, у оном метежу, често имао пред собом неутешни лик једне жене, може бити да би у том нашао уживање. Било је као права свечаност. Од цркве до пристаништа гомиле свештеника и ђакона обучених у одежде са хиљаду боја; војници у сто различитих униформи, од дугачке одеће и од козачког калпака до војника са страже у капама слугу са свакодневном униформом, безбројна грађанска лица и сељаци сваког доба старости од којих су једни носили заставе и посипали цвеће, други ишли ћутке и оборене главе, трећи опет певали у хиљаде тонова и ко зна на колико језика, свакако неку погребну мису. То је била неодређена мешавина саучешћа, веселости, свечаности, нешто чудновато, необично и може бити да је представљало истинска осећања те масе народа према мученику за српску слободу и опраштања са том несрећном старицом, и благодарност коју је народ изражавао на хиљаду начина њеном рањеном срцу… Леш је стално био ношен откривен… Kад се сврши спровод, како сам био туробан, одох да разгледам тврђаву…”

Хроничар бечке “Зоре” забележио је у септембарском броју 1876. да је: “… од 4. до 5. септембра лежало његово тело у Саборној цркви у Београду, где је и његова мати Ана дошла била, а 5. септембра држан је покојнику свечан парастос, на коме је држао митрополит леп говор, а око 5. часова после подне најсвечаније је отпраћено његово тело на лађу. Чинодејствовало је са митрополитом 24 свештеника. У пратњи је било српске и руске војске кнез и многи великодостојници…”

Тако се Београд одужио хероју са Адровца, пуковнику Рајовском или Вронском, каквог га познајемо из Толстојевог романа “Ана Kарењина”.

 

Еспресо

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here