Darkov* kod za dešifrovanje politike

Podelite:

Peti oktobar je zajednički projekat zapada i srpskih grupa, u formi podele političke scene po liniji Koštunica – Đinđić i uz neminovno prebacivanje Miloševića i Šešelja u Hag da tamo nastave da biju bitku, srpske grupe su poclušale da monopolišu srpsku politiku i steknu tačku oslonca u odnosu na zapad, koristeći demokratsku formu kao sredstvo za očuvanje srpskih interesa. I uspeli bi u tome da zapad, u kome tada, nezavisno od imena američkog predsednika, glavnu reč vode globalni revolucionari, nije ubio Đinđića. Pred našim očima odvijala se repriza ”savezničkog” bombardovanja 1944. i brionskog plenuma zajedno. Samo što su ovaj put obe srpske grupe bile zajedno bijene. I ko zna kako bi završilo da Rusija nije bila u usponu te 2003., te da templaro – masonski krugovi SAD, nisu u tom jačanju videli priliku da smanje uticaj globalnih revolucionara, te da zajedno sa njom omoguće vraćanje srpskih grupa na političku i društvenu scenu.

Među onima koji iole nastoje da ozbiljno promišljaju o politici, aksiomatski je očigledno da politički vrhovi zavise od sila iznad njih, koje u svojim rukama imaju moć da ove stvaraju ili ruše. Lav Tihomirov te sile nazva vrhovnom vlasti. Kako god da ih nazovemo, takve sile – grupe postoje i kod nas. Postojaće i postojale su u prošlosti. Samo su nekada, npr. Ustavobranitelji, bili vidljivi i lično poznati. Danas, su verovatno anonimni.
Zapad i istok u Srbiji. Rusija i Evropa. Dihotomija (podeljenost celine na dva jednaka nepreklapajuća dela) srpske politike i nacije, traje već najmanje dva veka. Od susreta Rusije sa Evorpom. Nove Vizantije u suštini sa novim krstašima, što opet za račun novih lihvara jurišaju na nju, ne bi li se dočepali blaga Sibira, kao nekada Konstantinopolja.
Počelo je ranije, ali od Prvog srpskog ustanka intenzivno. Paralelno sa njim, dogodila se Francuska revolucija. Uništena je jedina istinska monarhija Evrope. Oglašeno je pravo romansko – germanske civilizacije da vlada svetom u ime one iste ”izuzetnosti” kojom je i paganski rim pravdao svoja osvajanja. Amerika je samo emanat i suštinski ishod ovakve, mnogo pre njenog nastanka, formirane paradigme.
Na svetsko gospodarenje pozvane su pre svega elite svih naroda. Pa i kolonijalnih. Uz uslov raskida sa sredinom iz koje su nastali, što se mora dokazivati stalnim ”ratom” protiv svojih korena. Deluje jednostavno, ali veliko je to iskušenje. ”Kosmopolis” Kljakićev, te Veliki inkvizitor Dostojevskog (najjasniji i najubedljiviji) privlače mnoge od elita i preko njih prodiru u mase kao željeni cilj sve većeg broja ljudi.
Narodi ne odlučuju, ali ne može se voditi politika mimo vrednosnog koda njegovor. Glavne ideje vodilje iz najdubljeg ili najvišeg sloja narodne duše. Može na silu, kao okupacija, ali to iziskuje ogromnu energiju, koju ni najjači ne mogu uvek proizvesti. Čovek, pa i onaj koji pripada eliti ipak nije svemoćan.
Stoga je bitno ubediti, na razne načine, poštene i nepoštene, direktne ili indirektne, brutalne ili suptilne, pridobiti nagradom ili kaznom; učiniti da narodi – srpski u ovom slučaju, prihvate ideju globalne dominacije zapada kao svoju sopstvenu, kao ostvarenje vlastitog ideala. Zadatak ogroman, složen i kreativan. Zahteva gotvo umetničku notu u karakteru onoga malog broja onih kojima je poveren. I veliki rad mnogih ovome posvećenih.

Centri moći romansko-germanske civilizacije

Vatikan, Germanska grupa,Globalni revolucionari (Rotšildi) i Templari – masoni (Rokfeleri)

Srpski centri moći

Srpski revolucionari ( Titoisti ), (Ruska struja ) i Nacional-demokrate

Kada je negde krajem prvog milenijuma konačno oblikovana romansko – germanska civilizacija (Danilevski), formirala su se četiri centra moći unutar nje. Germanska grupa, Vatikan, franačka monarhija (Francuska – tada samo vojvodstvo oko Pariza, kraljevski domen) i templari. Ovi poslednji kao vojna organizacija grupe plemića (npr. moćnog grofa Šampanjskog), sa osobenim tajnim učenjem, koje će kasnije manje – više postati delimično otkrvano u delima raznih autora (npr. Nesta Vebster – Tajna društva i prevratnički kultovi). Interakcija ovih grupa kroz sukobe i saradnju (uništenje templara, stogodišnji rat, borba za investituru između nemačkog cara i pape, francuska revolucija itd.) odredila je istoriju Evrope. Postepeno se oblikovala i teritorija oko pojedinih ovih centara. Francuska, carstvo Karla Petog kao veliko južno katoličko carstvo, koje je podeljeno jer je bilo preveliko da bi ga Vatikan kontrolisao, te kasnije Pruska kao začetak carstva germanske grupe). Samo su templari negde lebdeli po formalnom nestanku početkom 14 veka. Kasnije će mnogi autori prepoznati ih kao stvoritelje masona, mada su u njihovom stvaranju učestvovale ili u njima imali svoje ljude i druge grupe. No, ukratko, njihovo dejstvo kao organizacije napravljene od strane osobenog skupa romansko-germansko paganskog plemstva, čiji je centar bio u Veneciji, onda u Holandiji pa u Engleskoj i naravno i Americi, najvidljivije je u promovisanju humanizma kao vere, suštinske alternative formalno hrišćanskoj Evropi 15 veka, i ranije.
Ti globalni revolucionari, zvaćemo ih kolokvijalno ”Rotšildi” (prim. omega68 ), nekoliko puta u istoriji su pokušali da izvrše svetsku revoluciju, da ovladaju evroazijom i da stvore svetsku vladu. Putin ih je zaustavio u Damasku. Tako je vazda bilo. Snage globalne revolucije nije Rusija zaustavila prvi put. Na korist svetu. Jer, potom bi se strasti smirivale. I neke druge snage u Evropi i SAD uzimale bi stvari u svoje ruke. Eto ga njihov glasnogovornik u Kremlju, doduše i ideolog, Henri Kisindžer, gde na javnom predavanju odaje počast čuvenom ”Vestfalskom miru” i njegovom postulatu o suverenosti država. Predlažući triplarni svet, novu osovinu svetskog poretka.
Izgleda da je Panarin bio iskren, rekavši da kada završe sa Sririjom, stižu na Balkan.
Formira se ruska sfera. I nama je mesto u njoj. Po suštinskoj duhovno – kulturnoj srodnosti sa Rusima. Jedno smo iako nesliveni, i tako treba i da ostane, nesliveno.
Nema uzdanja u čoveka, pa ni ruskog cara novog. Ali, bilo je nade da će pravilno postupiti. I jeste, na radost Srba. Kao njegov prethodnik 1914. god. I bilo bi Velika Srbije, da nisu ruski zapadnjaci – demokrate – masoni, srušili tron, oni a ne komunisti – boljševici, otvorivši prolaz snagama svetske revolucije, od koje se Rusija spasila (svarila – Rešetnjikov) tek krajem dvadesetih godina, a konačno u Otadžbinskom ratu 1941-45.god.

U 18 veku u priču ulazi i naša elita, sastavljena od preteklog plemstva i obogaćenih trgovaca te zemljoposednika, najviše koncentrisana u Habsburškom carstvu. Ostavši bez duhovnog uporišta ukidanjem Patrijaršije u drugoj polovini tog veka, srpska se elita našla između dve podjednako neprijatne alternative: katoličke i islamske. Rusija daleko, i sama u duhovnom previranju posle Petra Velikog, ali i pod duhovnim izazovom one iste sile, templaro – masona, baštinika humanizma i iz njega isteklog prosvetiteljstva evropskog, kojoj će se u nuždi prikloniti i naše elite. Nalzeći u tim ideologijama opravdanje za oslobodilačke težnje svoga naroda. Oni su (templaro – masoni) stvrili i SAD kao zemlju izabranika božijih, zemlju spasenih. Oni će se kasnije podeliti na snage koje će ostati vezane za SAD kao otadžbinu, koja sa drugim zemljama učestvuje u igri ravnoteže snaga, i snage koje će tu državu videti kao instrument svetske revolucije. Ove druge stvrile su npr.Trockog. Srpsko nacionalno oslobođenje vidno je nadahnuto evropskim prosvetiteljstvom, koju je Dositije (Dositej) umešno sintetizovao. Kasnije će ono dobiti i demokratsku konotaciju i ostati svo i potpuno u najboljoj tradiciji nacionalno-demokratskih pokreta Evrope. To su republikanci ili ustavni monarhisti u političkom smislu. Ali su i globalni revolucionari dobili među našom elitom brzo svoje pristlice. Podela je usledila negde u vreme vladavine Ustavobranitelja. Uvek mi je Toma Vučić Perišić izgledao njihov pristalica. Moćan čovek svog vremena. I tako su, sredinom 19.veka, stvorene dve međusobno suprotstavljene srpske grupe, kojima će se kasnije pridružiti i ruska sa Pašićem na čelu.
Još samo nešto. Ovi templaro – masoni koji o Amrici misle kao o državi bili su i protiv Rusije i protiv Velike Srbije, ali su dozvoljavali prostor za srpsko postojanje, makar kao geopolitičkog činioca na jednom važnom prostoru. Jer, tako su videli i Rusiju. Oni su tvorci prve Jugoslvije. Nadigrati protivnika u toj igri podjednako je važno kao i ne uništiti ga, zarad ravnoteže koja štiti opstanak samih igrača(!?!?). Njima je Rusija iz istih razloga pomogla da očuvaju uniju, a pre toga i Francuska kruna, da izbore nezavisnost. Njima odgovara jačanje Rusije, ne zato što je vole ili se slažu ”da su svi stvreni jednaki”, već zato što im to pomaže da u samoj Americi suzbiju snage globalne revolucije, koje hoće da unište i nju samu. A Srbija jedina može na Balkanu da zaustavi snage globalne revolucije, čiji su, paradoksalno, glavni instrumenti postali Velika Albanija i fundamentalistički islam.
Kad je doktrina u pitanju, među srpskim intelektualcima i piscima ima autentičnih duhovnih nosilaca humanističko – prosvetiteljske doktrine (gnose u osnovi), sa doprinosom učenju. Jedan Andrić na primer. Ili Pekić, Mihailo Đurić, Slobodan Jovanović. Dositija smo pomenuli. Autentično veliki ljudi i Srbi.
Titoisti su zbirni subjekt, združeni projekat tri od četiri glavna centra moći zapadne ili romansko – germanske civilizacije. Vatikana, germana i globalnih revolucionara i templaro-masona. Sa prevlašću globalnih revolucionara u tom projektu. Oni su objektivni izdajnici; to su po prirodi stvari. Za njih je samo ”mrtva Srbija dobra Srbija”; eventualno je mogu tolerisati u zgrčenom obliku ustava iz 1974. S tim da se u potpunosti mora odreći svog identiteta u smislu svojevrsnosti, neponovljive stvorenosti kao takve, koja može biti ispunjena različitim sadržinama, čak i međusobno suprotstavljenim, samo ako te sadržine poštuju identitet u čijem sastavu se načlaze. Te poništiti se pred zapadom koji se od civilizacije u titoističkoj interpretaciji smisla istorije pretvara u idola. Srbija po njima mora priznati ne moć ili prevlast zapada. Ona mora priznati njegovu božanstvenost. Shodno priznaće i papu. No, to je samo simbol ukupnog odnosa prema zapdanom ”rimu” i njegovom za sada još ne personalizovanom imperatoru. Drugih bogova, sem zapada, po titoističkoj varijanti nećemo smeti imati. Skraćeno: ”zapad je zakon života” (Skerlić, vidi kod M. Ekmečića). Titoisti nemaju cilj da Srbijom vladaju. Oni nju treba da unište, jer nije u prošlosti izabrala da bude deo zapadne civilizacije. Nema žalbe ili dokazivanja da je Srbija Evropa, pozivanjem na Vinču i sl. Žalba protiv te presude nije dozvoljena.
Vratimo se u prošlost. Kraj drugog sv.rata.
Na Vlasti su Tito, srpski komunisti i srpski komunisti za Rusiju. Tito ima podršku zapada. On je njihov zbirni izbor. Sem možda? templaro – masona. Ako je isti i bio mason, onda je pripadao onima koje kontrolišu snage globalne revolucije. Srpski komunisti su sledbenici onog dela srpske elite koja je sledujući idealima svetske revolucije u 19. veku, formirala socijaldemokratsku levicu u predratnoj Srbiji, pa onda i jugoslovensku komunističku partiju. Kada su Rusi rasformirali Internacionalu, jer je nisu mogli kontrolisati, srpski komunisti su se podelili na one za Internacionalu, kao sledbenici jedne od vladajućih grupa zapada, grupe globalnih revolucionara. Globalni revolucionari su uzgred finansirali i najvećma organizovali revoluciju u Rusiji. Kada im je Rusija izmakla, ostala je Internacionala. Borba se vodila unutar nje i mnogi dobri Srbi komunsti su u tom rvanju rusa sa globalnim revolucionarima izgubili glave. Mnogi na žalost od ruke sprskih komunista koji su bili za rusku verziju komunizma, od koje je već tada ostala samo forma. U rat je ušao SSSR, ali je iz rata izašla Otadžbina (Rodina). No, najveći deo po prijavi titoista, koji su već tada otpočeli borbu sa srskim revolucionarima.
Onaj deo srpske elite koji je sledovao templaro-masonima, dominantan u srpskom, pa jugoslovenskom društvu do drugog sv. rata, prepoznatljiv kao nacionalno – demokratski, organizator ravnogorskog pokreta u ratu, prinuđen je da se izbegne u SAD. Oni koji su ostali teško su stradali. Sa njima i dobar deo naroda, označen kao sledbenik njihove nacional-demokratske orjentacije. Građanski rat započet u toku rata nastavio se i po njegovom svršetku. Samo je od sukoba revolucionara, potpomognutih Titom, i nacional-demokrata, pretvorio se u sukob ovih prvih sa ”rusima”. Sukob je dobio i geopolitičku dimenziju. Zapad je dobio celu Jugoslaviju a ne pola kako je predviđala Jalta. Jugoslavijom vladaju Tito i srpski revolucionari. Do Brionskog plenuma.
U osećaju svemoćnosti, srpski revolucionari nisu primetili da su ostali sami prema Titu, u stvari zapadnoj trojci koja je preko njega vladala Jugoslavijom, a što su iz geoplitičkih razloga morali podžati i templaro-masoni. Sanitarni kordon prema Rusiji, nastao posle prvog svetskog rata, morao je biti sačuvan i po okončanju drugog. Opasan položaj srpskih revolucinara. Završili su sve za učvršćenje Tita na vlasti. Više nisu bili potrebni. Skinuti Plenumom, ipak su se, posle kratkotrajnog pokušaja nametanja liberal – titoista na vlast u Srbiji(Perović-Nikezić), uspeli održati u užoj Srbiji, uz uslov da ne talasaju i da upravljanje Beogradom prepuste titoistima.
Usamljenost i nužda posle poraza, naterale su srpske revolucionare na kontakt i mirenje sa nacional-demokratma. Pripreman je čovek čiji će dolazak na čelo obe srpske grupe, to pomirenje ozvaničiti. Na kraju je doveden bračni par. Muž u suštini više sklon nacional – demokratama, žena revolucionarima. Pod njihovim pokroviteljstvom, nastaje nacional – demokratska opozicija.
Titoistima proces pomirenja revolucionara i nacional demokrata nije ostao skriven. Nisu ga mogli sprečiti, zato je se Jugoslavija morala raspasti. Poslednji pokušaj bio je onaj sa Ante Markovićevom varijantom reprize Jugoslavija model ’74. Proces pomirenja iz svojih interesa, pomagali su templaro – masoni. Otuda ta vidna naklonost amreričkog vrha Srbiji tokom osamdesetih godina. U kratkom vremenu povratka na vlast preko Buša starijeg, templaro-masona na vlast u SAD. Inače, taj se sukob oko prevlasti između templaro-masona i svetskih revolucionara u Amrici okončao na štetu ovih prvih, još padom Niksona. Bušova vladavina je samo epizoda. Sudbina Jugoslavije bila je rešena, kao i teritorijalni izgled Srbije po tom.
Titoisti su preko Vuka Draškovića izveli sabotažu obnavljanja srpske države i demokratske forme. Značajne svoje kadrove stavili su i u vrh demokratske stranke. Srpske grupe su uzvratile. Napravile su SRS koji je Vuka uspešno neutralisao. Što mu je velika zasluga. A u odnosu na demokrate, prvo su izvukli Koštunicu, pa potom doveli svog čoveka na čelo demokratske stranke. Uslovi za ”novi početak” su stvreni. Preko Miloševića su u promenljivom odnosu saradnje i sukobljavanja sa zapadom, u krajnje nepovoljnom okruženju, uspeli da sačuvaju kakav – takav sprski državni prostor i kakvu – takvu privredu. On je morao da ide, kako bi se u drugačijoj formi pokušalo se to učvrstiti. Ne kriv, a prokažen, Milošević je morao otići.
Peti oktobar je zajednički projekat zapada i srpskih grupa. U formi podele političke scene po liniji Koštunica – Đinđić, uz neminovno prebacivanje Miloševića i Šešelja u Hag, da tamo nastave da biju bitku, srpske grupe su polušale da monopolišu srpsku politiku i steknu tačku oslonca u odnosu na zapad, koristeći demokratsku formu kao sredstvo za očuvanje srpskih interesa. I uspeli bi u tome da zapad, u kome tada, nezavisno od imena američkog predsednika, glavnu reč vode globalni revolucionari, nije ubio Đinđića. Pred našim očima odvijala se repriza ”savezničkog” bombardovanja 1944. i brionskog plenuma zajedno. Samo što su ovaj put obe srpske grupe bile zajedno bijene. I ko zna kako bi završilo da Rusija nije bila u usponu te 2003., te da templaro – masonski krugovi SAD, nisu u tom jačanju videli priliku da smanje uticaj globalnih revolucionara, te da zajedno sa njom omoguće vraćanje srpskih grupa na političku i društvenu scenu. Titoističko divljanje u vanrednom stanju bilo je uzelo takve razmere, da se svašta moglo očekivati. Vlada Koštunica – Labus ishod je privremenog sporazuma u kome zapad dobija prevalentan uticaj na srpski politčko-ekonomsko -socijalni prostor u zamenu za kakvo – takvo očuvanje srpske države i dela njenih bezbednosnih snaga. Borba za Kosmet počinje i okončava se konstatacijom da je sprazum nemoguć.
Počinju pripreme za rušenje Koštunice, koji pada 2008. Kosmet proglašava nezavisnost. Te se godine ponovio Peti oktobar. Poraz srpskih grupa je evidentan. Zajedno sa trijumfom globalnih revolucionara u SAD. Templaro – masoni u stranu. Rusija zastaje sa usponom. Srpske grupe će uspeti samo da ubace svog čoveka (Ivicu) u veštičiju kuću nove vlade Mirka Cvetkovića. Počinje velika bliskoistočna revolucija.
I ponavlja se ”vanredno stanje” iz 2003. Titoistima je sve dozvoljeno, kao u osvojenom gradu. Očaj dostiže do granice pobune pred izbore 2012. Zapad pristaje da žrtvuje titoiste, ali ne i svje pozicije. Srpske grupe dobijaju vlast, ali ne i slobodu njenog vršenja. Dačić bi umesto skidanja slike Milana Nedića u Vladi, trebalo da pročita detaljno analizu njegovog rada pod okupacijom. Sličnosti su namerne.
SNS je dao više od DS-a po dva najbitnija pitanja: Kosmeta i ekonomije. Prvo je doveo skoro do faktičkog priznavanja. Kod drugog je domaću ispostavu stranih ekonomskih interesa u vidu imenom domaćih tajkuna, zamenio neposrednom upravom stranaca. Što je bio i uslov da Tadića smene oni koji su mu 2008 god. dali punu vlast nad Srbijom. U cilju učvršćivanja okupacije nad njom. Okupacija se nastavlja sa još uslužnijim ljudim.
U suštini, izdaja koalicije SNS i SPS znači konačno potiskivanje sa političko – društvene scene DS i LDP (o G17 nećemo sada) kao glavnih poluga titoista, čak i ako nastavljaju sa titoističkom politikom.
Ulaženjem u prostor izdaje srpske grupe su preko svojih instrumenata, SNS-a i SPS-a, uz podršku DSS-a, iz njega istisnule titoiste. Što je važno, jer između njih postoji suštinska razlika u poimanju srpskog identiteta. Obe srpske grupe, kako ona nacinal – demokratska tako i revolucionarna, imaju pogrešno viđenje sveta i civilizacijskog kruga kome Srbija pripada. Kosmetska sloboda nije ekumenistička, ni humanistička, već Svetosavska. Kao pravoslavna ona pripada civilizacijskom krugu koji će predvoditi Rusija. Njena reč svetu tek će se čuti. Kakva ona treba da bude još je Dostojevski govorio. Ne mehaničko ujedinjenje sveta, već pre svega duhovno. Ali, obe te grupe su naše, jer kakvo god bilo njihovo viđenje, ostvarivanje njegovo vide sa srpskog stanovišta (Lompar). Ostvrivanje ideala istovremeno ima biti i uzdizanje srpskog naroda. Ako narod dođe u opasnost, zastaće se sa ostvarivanjem ideala da se vidi da li je problem u idelu ili globalnim njegovim propvednicima. Nacional – demokrati su to uradili sa jugoslovenskim, a srpski revolucionari sa komunisitičkim idealom.
Uzimajući evropsku priču iz ruku titoista oni će morati prekinuti njeno razarajuće dejstvo po Srbe i Srbiju. Makar se neće radovati našem kukanju pri njegovom sprovođenju. Njihova ruka ima da skuplja danak. Kao u vreme Miloša Obrenovića. I on je imao pašu u tvrđavi. Sada se paše zovu savetnici. No, ima još nešto i to je glavno.
Svesno ili ne, ovim priljubljivanjem titoistima, sprske grupe su otvorile prostor i brutalno prenele odgovornost na trećeg već zaboravljenog brata, izbacivanog iz kuće počev od Pašića pa do Inforbiroa, onog proruskog. Njemu se otvara gotovo ceo nacionalni prostor delovanja, sa samo jednom tačkom programa. Savez, ne prijateljstvo, bratstvo, već savez sa Rusijom. Odnos sa zapadom samo kroz prizmu tog saveza i ulazak u jedno drugačije poimanje sveta od dosadašnjeg zapadnog.
Samo je to dobro. Otvara se prilika za novi socijalno-politički program, strateški zaokret, koji mora biti pretočen u novu ideologiju, kao način njegovog sintetizovanja i novi pokret, koji će stati iza toga. A to je kolosalan poduhvat koji ni u Rusiji nije okončan. Mada se već dobrano radi na njegovom praktičnom sprovođenju, naročito od povratka cara u Kremlj.
Narod u ovako jadnom stanju ovu priliku ne mora videti i za to neće biti odgovoran. Proruske elite hoće, ako se ne organizuju. Jer, jačanjem proruskih snaga, slabiće pritisak zapada na srpske grupe. Prvo, stoga što bi uklanjanje njihovih stranačkih instrumenata moglo dovesti proruse na vlast. I drugo, što jačanje Rusije i njeno suprotstavljanje planu globalnih revolucionara da prirede svetu jedan novi rat, jača templaro-masone, sa kojom je Rusija uvek bolje sarađivala. Oni vide SAD kao svoju državu, a ne instrument globalne revolucije, a država je konzervativna snaga, ne u smislu ideologije, već očuvanja morala, na prvom mestu porodice, koji su osnovni preduslov fizičkog postojanja i poretka, bez čega nema ni države. Njena konzervativnost je u njenoj privrženosti opstanku života, koji revolucionarna anarhija neumitno dovodi u veliku opasnost.
Stoga naš čeka kupovina vremena. Otpori globalnim revolucionarima u SAD proporcionalni su jačanju Rusije. Dotle vladajući treba samo da obezbede da Srbija kako – tako preživi. U tome je ceo njihov zadatak. Posle njih dolazi koalicija sa prorusima. Tu je Koštunica kao deo srpskih grupa začetnik kontakta koji treba da prerastu u nešto više. Zato je i podržao ”svoje” protiv titoista. Alternativa je otvorena. Vide to titoisti, zato izbacuju projekat svog ujedinjenja.

Kada je po drugi put zakoračio u Kremlj, pošto je prethodno ”slomio” Balotni trg, organizovan da ga u tome spreči, osetila se ruka novog, mada ne formalnog cara ruskog, kako zaustavlja već odmakli talas svetske revolucije, čiji je kraj preko Damaska i Irana imao da se okonča u tom istom Kremlju. Na čijem zgarištu bi se formirala tako željena od svetskih revolucionara, svetska vlada. Ali, nećemo o ”zavrama” ili zaverama. Mada, pomazaše Putina kao cara.

Dugo smo mislili da su nas zaboravili. I često ih spravom kritikovali. Sada su ovde. Aktivno stupaju na srpsku političko-ekonomsku pozornicu. Čekajući odgovor elita. Da li će ih naći? u pozapadnjačenoj srpskoj aristokratiji-elitama, duhom orjentisanih ka zapadu i njegovoj viziji sveta u post-nacionalnoj, kompanijsko – robovskoj piramidi. Čista Šigaljevština (”Nečiste sile”). Trocki je popularan u savremenim ideloškim elitama zapada (Miloš Đurković).
Ali i gornja vizija zapada, samo je jedna od njegovih manifestacija, premda od Regana i Tačerke, najisturenija i najjača. Otpor Rusije dovešće do ispoljavanja nacionalno-civilizacijskih identiteta zapada, koji su i sami bili žrtve globalnih revolucionara. To je već drugačiji svet, raznih identiteta, koji ne vidi svrhu života u pohlepi i igri sa novcem radi njegovog gomilanja kao cilja svih ciljeva, već u vrednostima koje su stvorile taj identitet. Kina i istok nisu sebe gubili ni u tržišnoj privredi. Otprilike o takvom svetu piše i Kisindžer u svojoj ”Diplomatiji”. I Niksona su zato srušili, a ne što je prisluškivao opoziciju.
Bilo kako bilo, jemstvo srpskog pravilnog držanja biće u obnovi ruske grupe unutar srpskih elita, uništene definitivno u vreme ”Inforbiroa” što odgovara i onim delovima srpskih elita, najdominantnijim, koji su uvek bili bliži nacional – zapadnjacima (Sloba i Borka Vučić kod Dejvida Rokfelera, itd. Gubitnici su jedino titoisti, trockističko-liberalni žbiri Srbije.
A to je uvek bilo dobro za Srbiju, i pre komunizma (bio je i pre Tita Tito, vidi zapis o kosmopolitkim umišljenicima oko kralja Milana) u njemu i posle njega. Jer konačno slabe oni koji su radili sa ciljem uništenja Srbije.

Sa nevericom gledam kako su globalni revolucionari, germanska grupa te Vatikan, slanjem Guzenstros ( Guzenbauer – Štros-Kan ) dueta institucionalizovali svoju kontrolu nad Srbijom. Tim duetom obelodanjuju i svoj saveznički poduhvat rastvaranja Srbije, započet u prošlosti koji još traje. Na redu je organizaciona institucionalizacija već započetog projekta ”jugosfere”, sa jedinim ciljem u onemogućavanju ostvarivanja bilo kakvog srpskog državnog i nacionalnog interesa. Jer će je činiti Hrvati, Muslimani, Makedonci, Crnogorce, Šiptari, koji svi svoje nacionalne identitete zasnivaju na negiranju svog srpskog porekla. Idealni kao instrument kontrole.
Stoga i komunistički drezdentski kongres ’29 i Vimerov izveštaj Šrederu o
Srbima i njihovoj budućnosti liče ko da su pisani istom rukom. Zapravo, i jesu.
Ne bi te snage svoju kontrolu ovako institucionalizovali da veruju ovoj vlasti. Birana u trenutku kad je revolucionarno proleće počelo da žuti u Siriji, sa posledicom remećenja planova dovođenja u Belu kuću Mita Romnija (ne znači da Obama nije njihov, ali druga je to priča, videti kod Vebstera Tarplija), dok su tekli napori da se umanji uticaj germanske grupe u Vatikanu, dok je germanska grupa bila zabavljena zaštitom svog prostora od razarajućeg uticaja revolucije u vidu finansijske krize, ona nije bila po njihovoj meri. Izgleda da je preteći haos kao rezultat četvorogodišnje vlasti njihovih pulena u Srbiji, omogućila jednu, da tako kažemo, operaciju niskog intenziteta, izvedenu od, uslovno rečeno, američkih patriota (bar toliko koliko žele da SAD ostanu država, i ne pretvore se do kraja u instrument globalne revolucije), i Rusa, sa ciljem vraćanja vlasti srpskoj grupi (svojevrsnoj aristokratiji koja se od Prvog srpskog ustanka bori da postane i ostane srpska vrhovna vlast, i koja se negde sredinom 19-og veka podelila na nacional-demokratsku i revolucionarnu podgrupu, a posle i rusku), uz dominaciju onog njenog dela koji je odavno bio blizak američkim patriotama, dakle nacional-demokratskog dela. Rusi svoje ljude nisu imali, a kako su na globalnom planu sa ovim amerikancima imali dodirnih tačaka, to im je i u Srbiji više odgovarala vlast njihovih ljudi, pa su platili i još plaćaju ovu vlast iako nije njihova.
Koštunica i Nikolić su jedini pretekli veliku čistku srpske grupe po ubistvu Đinđića. Strogo im je bila zabranjena koalicija. Kako je grmelo kad je Toma privremeno bio predsednik Narodne skupštine. Tek 2012. postalo je moguće istu ostvariti.
Ali, morao je doći mlađi čovek. Dačić je svoju ulogu odigrao pod Tadićem, kao
agent srpske grupe među titoistima. Kad je grupa formirala vlast, agent
titoista postao je Dinkić. Da, taj mlađi je Vučić. Rođen za generalnog
sekretara. Inaugurisan na mesto generalnog sekretara grupe, dobio je gotovo
punu upravnu vlast i nad državom. Izuzev Beograda i Novog Sada, drugi je pao pre, prvi tek sada.
Možda dugujem jedno pojašnjenje. Stranke su instrumenti politike, formalno demokratske. Njih stvaraju krugovi više moći, koje su kao vrhovnu vlast definisali Aristotel i Lav Tihomirov. Vrhovne vlasti nisu pojam teorije zavere, već sociološki pojam. Kao društvo, država i nacija. Tu priča ne prestaje, ona teče dalje no nije nam tema.
Potencijalnom šogunu Srbije, Vučiću, za zauzimanje ove pozicije fale još samo izbori, koji će ga kao takvog i verifikovati. Grupi preko njega, ali nije on tu samo šraf ni činovnik. Šogun ni u Japanu nije bio vrhovna vlast, ali jeste bio stvarno upravljačko središte države. Te izbore gledaju da spreče globalni revolucionari, germani i Vatikan, po cenu da žrtvuju svog Dinkića sa mesta ministra, uz zamenu neposrednim kontrolorima. Teško Đilasu, hladno su i njega odbacili. No, da li su sprečili izbore?
U interesu je grupe da postavi šoguna Srbiji. Kao i njihovim amreričkim pokroviteljima, koji će im dati i novac preko arapskih dinasta koje kontrolišu. Srbiji to odgovara jer će prestati pritisci na gašenje identiteta. Grupi odgovara jer ostaje u romansko – germanskoj civilizaciji koju vidi kao svoju, u čijoj je izgradnji učestvovala preko svojih ljudi u oblasti njene duhovnosti (gnosa o primordijalnom duhovnom jezgru čovečanstva, idealno ”Kosmopolisu”) nauci i umetnosti. Amerikanci dobijaju jednu od tačaka oslonca protiv revolucionarnih i drugih grupa, sa posebnim naglaskom na branu nemačkom prodoru ka istoku, ali i mogućnost sporazuma sa germanskom grupom ako izađe iz koalicije sa Vatikanom i revolucionarima. Rusi mogu računati na gasovod.
Zadatost nije odmah i datost. Postoji povoljna konstelacija. Pokušaće je poremetiti, mislim na pokrovitelje titoista. Nametanjem ubrzanog socijalno – ekonomskog razaranja u vidu ekonomskih reformi (ni jedna nije bila dobra, počev od one iz 1965), koja sa još jednim faktorom može dovesti do socijalnog rasula i krvoprolića pre nego se šogunat pojavi.
Ne znam da li sam umislio. Primetih još od pre prošlih izbora godine, da uvek baš pred važne događaje započinje intenziviranje kriminalnog nasilja najgore vrste, besmislenih ubistava i tuča, nečasnih ubistava i tuča, napada na slabije, porodičnih tragedija. To se onda medijski profiliše radi podizanja tenzija i masovne uznemirenosti te utučenosti kao posledice i spremnosti da se prihvati svaki poredak, makar i titoistički, samo da se zaustavi nasilje (baš o tom nedostatku sistema vrednosti nedavno jedan od titoističkig gurua adv. Srđa Popović). A medije drže titoisti. Propaganda nasilja, kroz pisanje o njemu na tenzični način, uz ekonomsko dodatno obesmišljavanje života, te neshvatljivo lako prometovanje droge po Srbiji, je opasan koktel koji može da pukne tako razarajuće, da će okolne zemlje komotno moći da okupiraju Srbiju ili pojedine njene delove, te unište Srpsku. I to je stari plan. Još ga je Austro-Ugarska imala.
Šogunat može uspeti samo ako ima za opoziciju organizaciju ili pokret koji će značiti rehabilitaciju ruske struje unutar srpske vrhovne vlasti. Ovo je toliko važno da se prosto sami događaji nameštaju. Otvara se prostor za takvu opoziciju. Ona će omogućiti ostatku grupe da zadrži svoju zapadnu poziciju, ali ne i pristanak na revolucinarirnu doktrinu samouništenja i uništenja Srba. Ostaće zapadni bez da će morati biti titoisti. Da li će Koštunica biti deo šogunata ili opozicije, nije toliko važno. Važno je da se vrate ”ruske” pozicije u Srbiji. Jer, time srpski zapadnjaci postaju važni zapadu makar kao antipod Rusima. A Rusima odgovara jaka Srbija, jer ona da bi bila jaka mora počivati na onim vrednostima na kojima stoje i Rusi, te stoga je kao takva ruski prirodni saveznik. Jaka Srbija znači i organizovana i ekonomski solidna, sa ograničenim dejstvom bankarskih zelenaša.
Tek tada će se moći otvoriti istinski srpsko-srpski dijalog, zaustavljen Prvim sv.ratom i Jugoslavijom. O civilizacijskom identitetu našem i smislu našeg postojanja. Ali uvek sa ”srpskog stanovišta”.
Ponovo, zadatost nije i datost. Oni koji vode imaju odgovornost. Ako ne omoguće opstanak srpstvu, umreće i oni sami. Sa jednom razlikom. Običan narod stradaće mučenički i spasiće se, a elite će biti večno osućene zbog saučesništva u ubistvu svog naroda. A Njegovom Sudu (Simbol vere pravoslavne) podležu svi. I carevi, a kamo li elite.

Da se vratimo na početak. Na svetsko gospodarenje pozvane su pre svega elite svih naroda. Pa i kolonijalnih. Uz uslov raskida sa sredinom iz koje su nastali, što se mora dokazivati stalnim ”ratom” protiv svojih korena. Deluje jednostavno, ali veliko je to iskušenje. ”Kosmopolis” Kljakićev, te Veliki inkvizitor Dostojevskog (najjasniji i najubedljiviji) privlače mnoge od elita i preko njih prodiru u mase kao željeni cilj sve većeg broja ljudi.
Narodi ne odlučuju, ali ne može se voditi politika mimo vrednosnog koda njegovor. Glavne ideje vodilje iz najdubljeg ili najvišeg sloja narodne duše. Može na silu, kao okupacija, ali to iziskuje ogromnu energiju, koju ni najjači ne mogu uvek proizvesti. Čovek, pa i onaj koji pripada eliti ipak nije svemoćan.
Stoga je bitno ubediti, na razne načine, poštene i nepoštene, direktne ili indirektne, brutalne ili suptilne, pridobiti nagradom ili kaznom; učiniti da narodi – srpski u ovom slučaju, prihvate ideju globalne dominacije zapada kao svoju sopstvenu, kao ostvarenje vlastitog ideala. Zadatak ogroman, složen i kreativan. Zahteva gotvo umetničku notu u karakteru onoga malog broja onih kojima je poveren. I veliki rad mnogih ovome posvećenih.
Vučićeva pozicija i shodno lični motivi zavise od plana koji mora da ostvari sa mesta na kojem se našao. A taj plan nije sastavljao on, već oni koji su ga na vlast doveli. Naravno, prthodno se saglasio. Možda je ucenjen, ali to je već druga priča.

Već dva veka ovo je suštinska težnja raznih zapadnih grupa preko naših elita. I dosta su postigli. Najviše stoga što su i unutar ruske elite i delu naroda, stvorili punktove onih koji bi da budu deo globalnog gospodara. Najviše za novac i bogatstvo, ali ima i onih koji su ubeđeni u ispravnost ovog cilja. Ivani Karamazovi.
Srpske elite neće napustiti zapadni ključ. Jer su mu odavno srasle. Zapadna vrata su im lepa, čak i ovako načeta kakva su danas. I mnogi iz elite spemni su da žrtvuju narod, uvuku ga u rat i uspostave suverenu moć uz pomoć zapdnih mentora nad onim što ostane od Srbije po svršetku međusobnog razračunavanja. Miloševa Srbija, čvrsto na zapadu i ne nužno pravoslavna. Eventualno unijatska. Sa velikim procentom ateista.
Međutim, moraju postojati i oni unutar elite, koji ne bi da unište Srbiju. Što ne vide smisao u tome da sami bez naroda sednu za okrugli sto zapadnog Kamelota. Ti će postati saradnici Rusije u meri u kojoj zapad radi na razaranju Srbije. Kao protivteži, kojoj se moraju činiti ustupci. A glavni ustupak će biti u formiranju ruske grupe unutar elita, obnovljene grupacije onih koji su defintivno uništeni u vreme ”inforbiroa”. U prošlosti je takva koalicija već postojala, npr. vodila je balkanske i Prvi sv.rat do ruskog februara 1917. Suvišno je reći da je iz te saradnje Srbija imala koristi.
Ne znam kako, no Vučić je dobio mesto ”izvršnog direktora” srpskih elita. Dačić je tu samo pomagač, ali i da ovaj ne umisli da je generalni direktor, što je u posle Rankovića uspelo jedino Slobodanu Miloševiću. Čak je i Dinkić, to zapadno poštansko sanduče u Srbiji, sklonjen da ne smeta Vučiću. Date su mu realne poluge upravne moći koje su značajne za sukob istok-zapad koji se sprema. Njegova odluka, zavisiće od odluka unutar elita. Srbija na zapadu ili koalicija sa Rusima.
Kakvu će odluku doneti? Pre svega, to zavisi kakav bude raspored snaga unutar elita. Ako za koaliciju sa Rusima bude znatna manjina, neće imati kud. Za koaliciju sa Rusima nikada neće biti većina, no ako krug unutar elite za to ne bude marginalno mali, Vučić će imati da prelomi. Kako? to zavisi od njegovih unutrašnjih motiva, shvatanja sveta i smisla života. Za odluku će odgovarati, ovde ili po smrti svojoj.
Da li je već odlučio?
Možda jeste!?

* Darko Pejić je autor teksta

Tekst je iz 2013.

omega68.wordpress.com

Podelite:

1 komentar

  1. Kako je naziv članka? Gde je objavljen? Ko ga je ovde prepričao (ko je omega68?)..Isuviše skraćeno a izgleda da je taj Pejić potrefio sa izborom teme. Bravo!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here