ДЕЕСКАЛАЦИЈА МОЗГА

Поделите:

Србија је данас имала част угостити једну офуцану еуропску комесарску крпу, избледелу, без боје и мириса. Крпа је долетела у Србију и пала на Председништво, представивши се величанствено.
Када је изашао из кола, крпени лутак је пружио Вучићу прво леву, па десну руку, не би ли му овај, ваљда, помогао да се снађе. Дуг је пут из Брисела. Пртио је собом неку раскупусану фасциклу, са рецептима за ванилице и старим кројевима из Бурде. На фотељи је изгледао као сенилни старац који се покушава да се сети шта је хтео да каже.
Када су га извели пред камере, лутак је почео да се “поштапље са сабљу”, да се уморно премешта са ноге на ногу и да незаинтересовано мрмља. Ево шта је рекао о начелном питању трговине на КиМ:
„У интересу је да обе стране баве тим питањима и ја сам предложио да се обе земље усредсреде на решавање питања које се односе на трговину, што значи више бизниса и много више нових радних места“, казала је крпа, па је наставла тираду:

„То зависи од обе стране које треба да се у томе ангажују, надам се да ће се то урадити у потребно време а не много касније”. Вау. Браво.
Запитао сам се, којим јединицама се тамо у Брисеслу мери време? Како ти нпр. изгледа сат времена кад си гладан, како кад седиш у мраку и без грејања а како кад нпр. чекаш да у твоју амбуланту доставе лекове којих већ неколико дана нема.
У Бриселу време свакако има друачију динамику, јер је поменута крпа још 23.11. изјавила:
„Сложили смо са да су мир и деескалација хитно потребни у интересу целог региона. Предложио сам им да раде на брзим, практичним решењима за разноврсне трговинске проблеме“.
Ако сам знао и да лутак нема мозак и да не треба од њега очекивати да каже нешто што већ није чуо, ипак сам заборавио да лутак нема ни срце које би га подсетило да није у реду да некога ограде у бодљикаву жицу и да од његовог града или села направе логор.

Ако сам пре 18 година и имао неке интимне двојбе у вези са тим шта треба да мислим о „Еуропи“, данас свакако немам. Тада сам је мрзео због свирепости којом нас је почастила у годинама иза. Данас осећам само гађење.

Тај тужни франкенштајн, потпуно завистан од Америке, накрпљен као лутак, не одлучује ни о чему и не пита се ни за шта. Он само позира онако како га други намести, позира да се на некога љути, позира да некога воли, позира да некоме уводи санкције.

У ситуацији када на европском копну некаква звер мисли да може да забрани другоме хлеб и струју, један невољни поклисар Еуропе долази на лице места да каже како би било лепо да, некад, можда “организују конференцију”. Све ће да буде лепо. Јадна лутка, „звијезда је црне судбе над њом.“

У свој својој безвољности, лутак ме је данас подсетио на последње сиве седнице врха ЈНА, где говорник изговара нешто у шта ни у сам не верује.

Ипак, ако ништа друго, треба да будемо захвални за овај тужни перформанс крпене лутке. Он треба да нас отрезни. Нико нам из нам Брисела никада неће помоћи, нити жели да нам неко други помогне. Напротив.

Можда је тако и боље.

Стање духа у тој бирократској “породици народа” савршено описује и она “величанствена прослава” у Паризу. Француски кретени су организацију прославе 100 година победе у рату извели онолико достојанствено колико достојанства имају у себи. И не мислим да су обрукали било кога. То су, и тако, потомци оних који “на коњима нису успевали да стигну српску пешадију”.

То је све нормално.

Н.Царевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here