DEESKALACIJA MOZGA

Podelite:

Srbija je danas imala čast ugostiti jednu ofucanu europsku komesarsku krpu, izbledelu, bez boje i mirisa. Krpa je doletela u Srbiju i pala na Predsedništvo, predstavivši se veličanstveno.
Kada je izašao iz kola, krpeni lutak je pružio Vučiću prvo levu, pa desnu ruku, ne bi li mu ovaj, valjda, pomogao da se snađe. Dug je put iz Brisela. Prtio je sobom neku raskupusanu fasciklu, sa receptima za vanilice i starim krojevima iz Burde. Na fotelji je izgledao kao senilni starac koji se pokušava da se seti šta je hteo da kaže.
Kada su ga izveli pred kamere, lutak je počeo da se “poštaplje sa sablju”, da se umorno premešta sa noge na nogu i da nezainteresovano mrmlja. Evo šta je rekao o načelnom pitanju trgovine na KiM:
„U interesu je da obe strane bave tim pitanjima i ja sam predložio da se obe zemlje usredsrede na rešavanje pitanja koje se odnose na trgovinu, što znači više biznisa i mnogo više novih radnih mesta“, kazala je krpa, pa je nastavla tiradu:

„To zavisi od obe strane koje treba da se u tome angažuju, nadam se da će se to uraditi u potrebno vreme a ne mnogo kasnije”. Vau. Bravo.
Zapitao sam se, kojim jedinicama se tamo u Briseslu meri vreme? Kako ti npr. izgleda sat vremena kad si gladan, kako kad sediš u mraku i bez grejanja a kako kad npr. čekaš da u tvoju ambulantu dostave lekove kojih već nekoliko dana nema.
U Briselu vreme svakako ima druačiju dinamiku, jer je pomenuta krpa još 23.11. izjavila:
„Složili smo sa da su mir i deeskalacija hitno potrebni u interesu celog regiona. Predložio sam im da rade na brzim, praktičnim rešenjima za raznovrsne trgovinske probleme“.
Ako sam znao i da lutak nema mozak i da ne treba od njega očekivati da kaže nešto što već nije čuo, ipak sam zaboravio da lutak nema ni srce koje bi ga podsetilo da nije u redu da nekoga ograde u bodljikavu žicu i da od njegovog grada ili sela naprave logor.

Ako sam pre 18 godina i imao neke intimne dvojbe u vezi sa tim šta treba da mislim o „Europi“, danas svakako nemam. Tada sam je mrzeo zbog svireposti kojom nas je počastila u godinama iza. Danas osećam samo gađenje.

Taj tužni frankenštajn, potpuno zavistan od Amerike, nakrpljen kao lutak, ne odlučuje ni o čemu i ne pita se ni za šta. On samo pozira onako kako ga drugi namesti, pozira da se na nekoga ljuti, pozira da nekoga voli, pozira da nekome uvodi sankcije.

U situaciji kada na evropskom kopnu nekakva zver misli da može da zabrani drugome hleb i struju, jedan nevoljni poklisar Europe dolazi na lice mesta da kaže kako bi bilo lepo da, nekad, možda “organizuju konferenciju”. Sve će da bude lepo. Jadna lutka, „zvijezda je crne sudbe nad njom.“

U svoj svojoj bezvoljnosti, lutak me je danas podsetio na poslednje sive sednice vrha JNA, gde govornik izgovara nešto u šta ni u sam ne veruje.

Ipak, ako ništa drugo, treba da budemo zahvalni za ovaj tužni performans krpene lutke. On treba da nas otrezni. Niko nam iz nam Brisela nikada neće pomoći, niti želi da nam neko drugi pomogne. Naprotiv.

Možda je tako i bolje.

Stanje duha u toj birokratskoj “porodici naroda” savršeno opisuje i ona “veličanstvena proslava” u Parizu. Francuski kreteni su organizaciju proslave 100 godina pobede u ratu izveli onoliko dostojanstveno koliko dostojanstva imaju u sebi. I ne mislim da su obrukali bilo koga. To su, i tako, potomci onih koji “na konjima nisu uspevali da stignu srpsku pešadiju”.

To je sve normalno.

N.Carević

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here