Дејан Мачковић: АКО ТЕ ОКО ТВОЈЕ САБЛАЖЊАВА, ИСКОПАЈ ГА

Поделите:

С времена на вријеме свједочимо медијској хајци којом се Српска православна црква прозива и налази у  центру  сексуалних скандала. Иако је сваки пут друга тема и други актери, образац је исти, па тако медији склони сензацијама, као и бројни самопроглашени црквени аналитичари, профитирају на неупућености и незнању широких народних маса. Однедавно је и пракса да се чак и високопозиционирана црквена лица укључују у хистерију и прогон, имајући своје агенде, које често нису најчасније и дио си амбициозних личних планова.

И једни и други и трећи показују забрињавајуће непознавање Православља,  организације Цркве, а посебно православног учења о сексуалности и етици. Управо због тога, неријетко учитавају сопствене предрасуде и идеје, засноване махом на холивудском приказивању римокатоличке или протестантске етике, а додатно отежавајућа околност је што чак ни такав морал нису схватили како би требало. Истовремено, бројне осуде, говор мржње и саблажњавања пуне редове и странице на друштвеним мрежама те свједоче о једној паралелној црквеној стварности будући да, ако заиста имамо толики број саблажњених требало би да се очекује барем да половина вјерника има ископано око, јер је познато шта Библија савјетује у том случају.

Осим тога, врх Српске цркве сваки пут изнова показује застарјелост и озбиљно несналажење у модерном добу те начину комуникације, не само с друштвом и јавношћу, него и са сопственом паством. У СПЦ нема професионалних public relations менаџера, који би са медијима, таквим какви су, изградили однос сарадње и повјерења на основама одговорности, отворености, благовремености и заједничког интереса, него све остаје на елану и жељи ријетких појединаца, који су редом аматери у том послу.  Управо због тога, као у игри глувих телефона, две стране паралелно форсирају своје приче, у две одвојене стварности, без дијалога, додира  и разумијевања, а на духовну штету широких маса, како вјерујућих, тако и невјерујућих.

У циљу пребазилажења овог амбиса, желим да изнесем неколико идеја, које би можда могле да помогну бољем разумијевању црквених ставова, а који су најчешће неспретно приказани и недовољно познати, а које представљају само један од могућих теолошких приступа проблему сексуалних скандалâ:

Прво, сама ријеч „скандал“ етимолошки има коријен у специјалној ратној справи која се у античко доба користила за одвлачење пажње непријатељу и његово задржавање и одвраћање од циља. У том смислу, јасно је да хришћани, ако знају свој пут и свој циљ, никада неће дозволити да их било какав скандал одврати од вјере и учешћа у црквеном животу. Из саме етимологије ријечи, јасно је зашто се хришћани, након што понекад по слабости задовоље базичну радозналост,  и не баве скандалима на начин на који  то од њих очекује модерно постхришћанско друштво. У свјетлу овога треба да разумијемо зашто у Цркви најчешће немамо званична саопштења, конференције за медије и интервјуе по овим питањима, као што је случај у другим институцијама. Ово није само пука фраза, него суштински однос Цркве и хришћана према скандалима свих врста, као нечему некорисном, штетном и нечему што одвлачи снагу и енергију од правих циљева.

Друго, сексуални скандали хришћанима нису новост и нису страни. Они постоје од самих почетака Цркве, коју од првог дана прате оптужбе и дубоко неразумијевање хришћанске идеје опраштања и неосуђивања, посебно блудника. Сам Нови завјет је препун Христових праштања према сексуалним преступницима, који су његовим савременицима били непојмљиви и неспојиви с побожношћу и вјером, а који су и нама још увијек данас тешко разумљиви те су замагљени еуфемистичким преводима, и бледуњавим тумачењима. Осим тога, главнина паганске критике Хришћанства је била управо у оптужба за разне сексуалне перверзије. Истовремено, хришћанска литература првих вијекова пуна је бројних свједочанстава о унутар хришћанским лажним оптужбама за неприличне сексуалне односе епископа или монаха, јер је то очито и онда као и данас било сигурно оруђе елиминације противника и конкуренције у црквеној каријери.

Због ових околности, Црква је нашла свој начин и свој пут рјешавања проблема сексуалних скандала. Управо зато, од првих дана цјелокупна хришћанска порука и литература нас једнодушно упућује да је бдијење над самим собом и својим поступцима, те окретање главе од гријеха другога, једини начин на који с овим проблемом можемо да се суочимо. Као корак даље, у хришћанском односу према сексуалним скандалима, монашка етика нас упућује на смјерно прихватање кривице, посебно онда кад нисмо криви. Ипак, неосуђивање у скандалима је најзначајинији дио хришћанске поруке на ову тему јер по правилу сви лажнооптужени који су по смирењу прихватали кривицу,  су неријетко постиђивали своје тужитеље, или су на чудноват начин и божанском интервенцијом били оправдавани. Огријешити се о праведника, или учествовати у његовом прогону, посебно у име Христа и мислећи да се тако Богу служба чини, је страховит гријех који ни један хришћанин себи не смије да допусти, јер нас је Христос на то посебно упозорио!

Кад говоримо о овој теми морамо да имамо на уму да ранохришћанска литература, прије свега монашка литература Старечника, Лимонарија итд, сведочи идеје египатског свијета, који је био далеко сексуално либералнији него мачистичко и војничко римско друштво, и који је био лишен сексуалног песимизма који се касније развио на Западу. Управо зато, најранији дијелови Старечника готово да не помињу секс, као некакав табу или тему којом се монаси уопште баве, него је објашњење послушања, као најтежег монашког завјета, у фокусу пустињске литературе. Тек касније, масовнијим уласком вазда  сексуално фрустрираних „Грка“ у Цркву, питања сексуалности постају актуелна и почињу да заокупљају духовни живот и проблеме монахâ.

Наравно, ово не значи да су први хришћани имали другачији однос према сексуалности него ли ми данас, него напросто сведочи о приоритетима у духовном животу и проблематици. Сексуални скандали су свакако увијек били препреке и саблазан у Цркви, а о томе нам најбоље сведочи епизода када је свети Амбросије Милански одласком у јавну кућу  и прављењем јавног сексуалног скандала покушао да се спаси тешког новчаног терета да га изаберу за епископа Милана. Међутим, Црква је његов преступ изигнорисала јер је идеал неосуђивања и праштања кроз презир према гријеху, а не према грешнику, остао заувијек врхунски циљ коме тежимо.

Једнако, треба напоменути да Црква има и горка искуства, чак и из блиске прошлости, с лажним оптужбама о сексуалним скандалима, на примјер у случају светог Нектарија Егинског (+1920), када је Јерархија потпала под хистерију и пропаганду коју је организовала амбициозна црквена клика, те је смијењен и прогнан потпуно невин човјек „због љуских слабости и грешке,“ како се наводи у званичном извињењу Александријске Патријаршије на његовом гробу написано сто година касније. Управо због таквих искустава Црква и Јерархија нерадо истражује и испитује ове теме, а не ради неког заташкавања, како се то често приказује у јавности.

Треће,  за разлику од Холивудске цркве у филмовима, Православна црква није држава и нема механизме контроле или присиле, стога она не може да проводи некакаве поступке, истраге или суђења како то од ње дио јавности очекује. Напротив, чак и кад би хтјела, она то не би могла јер Црква је добровољно друштво у коме кривица и казна имају потпуно другачију логику и циљ. То је суштинска разлика између Цркве и свијета. Црква никад не тражи кривца, нити жели да га казни, него покушава да му објави идеју опроштаја преко покајања. Наша најчвршћа вјера је да је истина и коначни суд у Божијим рукама.

У том смислу, треба да разумијемо зашто се поједини кривици у Цркви „извуку.“  Међутим, Црква гледа на вјечно спасење душе, стога је „извлачење“ од некакве  овоземаљске правде само привремена заблуда. Управо у томе и видимо сав смисао канонског права које предвиђа црквене поступке за поједине случајеве, те у прописаним казнама, које су везане искључиво за литургијски статус и учествовање, односно неучествовање у Литургији. Казне подразумијевају немогућност причешћивања, одлучење – екскомуникацију, разрјешење од дужности (пензионисање), забрана чинодејстава, лишавање чина итд.

Овакве црквенопрописане казне дјелују благе и недовољне не само у очима свијета, него и многима у Цркви, којима Литургија не значи ништа, но оне су једине могуће и једине постојеће казне у Цркви. Ова перцепција благости и неблаговремености казни у Цркви, која се у медијима означава као заташкавање или прикривање, је посљедица с једне стране недостатка вјере у Божји план спасења свијета, Божји Коначни суд, Божју правду, а са друге стране игнорисање искуства и праксе Цркве, која иза себе има 2000 година историје, а испред себе читаву вјечност.

Но, без обзира на лошу перцепцију црквеног искуства и праксе у јавности,  Црква нема никакве друге механизме, а посебно нема сопствене начине легалне истраге. Управо због тога, немогуће је очекивати било какву реакцију по било ком питању док државни органи не спроведу истрагу и донесу ваљане и непобитне закључке, или док не постоји непобитан доказ да се нешто заиста десило. Само у том свјетлу нам постаје јасно како је могуће да неко у Цркви буде кажњен за преступ који није кажњив у државном законодавству, примјера ради, ангажовање проститутке, алкохолисање, али истовремено, како је и могуће да неко не буде кажњен само зато што је држава прогласила случај затвореним или непотпуним.

Имајући све горенаведено у виду, можемо само да замислимо колико из црквене перспективе несувисло и сумануто изгледају очекивања и коментари „стручњака“ који позивају да Црква одмах реагује на неке инсинуације, сазнања или случајеве за које је Полиција или Суд још нису дали коначну ријеч, или још горе за које су, након вишегодишњих процеса, утврдили да су нетачни, непотпуни, или на било који други начин невалидни. Дакле, оно што би медији требало да знају, а посебно  „црквени“ аналитичари, јесте да је једно холивуски приказ Иквизиције, хладних тамница, специјалних ватиканских изасланика, адвоката и истражитеља, који је, такође, далеко од реалности, а друго је стварност, искуство  и вјековна пракса Српске цркве и Православне цркве у цјелини.

Четврто, за разлику од постхришћанског друштва и јавности, Православна црква нема списак дозвољених и недозвољених преступа, нити се равна према јавном моралу.  С истом мајчинском човекољувивошћу и очинском строгошћу се приступа свима без обзира какав лични крст носе. Ипак, несумњиво је да се под притиском логике овог свијета чак и у црквеним круговима генерише „списак“ црквено прихватљивих преступа који се минимализују.  На неке ствари се жмури, а на неке се саблажњава, неке су опростиве, а неке захтјевају црквени суд.

Па је тако, јавности постало прихватљиво да неки монах алкохоличар, епископ коцкар, или да се свештеник дружи с мафијашима, а није прихватљиво да рецимо вјероучитељ има ванбрачне сексуалне односе, или да се неки појац дрогира. Истовремено, док жмиримо на то кад архимандрит има три дечка, а рашчињавамо свештеника који има други брак, прихватљиво је сексуално узнемиравање жена, али не и мушкараца, прихватљиво нам је да свештеник туче жену, толерише се абортус, развод итд. Списак може да се настави у бесконачност, јер зависи од наших слабости и квасца фарисејског у нама.

Ова неопаганизација хришћанског морала представља дубок унутрашњи проблем СПЦ, првенствено духовне природе јер Цркви намеће логику и правила овога свијета, који су по њу погубни. Овосвјетска логика нам објашњава зашто је Црква понекад поклекла под притисцима, као на примјер у случају светог Нектарија Егинског, или пак у наше дане  у којима су једнима само хомосексуалност, а другима само силовање и педофилија остали једине табу теме у сексу и једини параметри хришћанског морала.  Међутим, ово је из црквене позиције апсолутно неприхватљиво. Црква се мора одупријети томе, првенствено онима унутар Цркве који форсирају ову логику, а потом и нехришћанском друштву. Црква треба да се држи старих обичаја и традиције који се огледају у неосуђивању, позивању на покајање и благовјест вјечног живота и спасења, а не да прави спискове дозвољених гријеха. Све остало је надлежност државе.

Свакако, Црква као Мајка треба да покаже посебну бригу и пружи сваку помоћ свим жртвама насиља, па и сексуалног насиља, те да и њима дâ сигурност и заштиту. Црква треба да слиједи своје вијековне механизме заштите најрањивијих, у циљу спречавања могућности да неко буде злостављан. За разлику од државе која ова питања рјешава грубом силом и споља, често бесмисленим правилницима, инстутуцијама омбудсмана и ригидним и судски тешко доказивим дефиницијама мобинга, злостављања и узнемиравања, Црква посједује унутрашњу снагу и могућност преображаја кроз исповјест и духовништво, који су вијековима функционисали као ефикасан механизам заштите и предострожности. Наравно, ни један систем није савршен и без мане, па тако и овај, но увијек постоји могућност усавршавања и отклањања недостатака.

Истовремено, у складу с модерним тенденцијама и новим искушењима нашег доба, кроз парохијски рад, вјеронауку и друге видове мисије Црква треба да ојача свијест и спознају вјерника о добру и злу, посебно међу најрањивијим групама попут дјеце или тинејџера. На тај начин могуће је створити претпоставке за здраве односе унутар црквене заједнице, који ће охрабривати и подржавати жртве те истовремено ширити свијест о опасностима које постоје. Вјерници морају да знају шта су блуд и прељуба, који подразумијевају неосуђивање и праштање, и споразумни однос двије одрасле особе, а шта је силовање, педофилија или било који други акт који је заснован на сили и немоћи жртве. У том смислу, неосуђивање и окретање главе нису хришћанска опција када је насиље и патња незаштићених у питању и то нам историја Цркве јасно свједочи почевши од Христових ријечи да је таквима боље да се објесе за камен воденични и баце у море, па све до наших дана.

А све остало што се тиче свих других сексуалних скандала, који код појединих у Цркви и ван ње, изазивају саблазан, љубопитљивост и наслађивање, за њих и даље вриједи Христова препорука да си ископају око ако их саблажњава, уз подсјећање на незаборавне ријечи највећег православног психоаналитичара светог Јована Љествичника да је  блудни син само једном ријечју умилостивио Бога те да су од блудника далеко гори они који блуде мислима.

 

https://dejanmackovic.wordpress.com/

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here