Делегитимација Вучића

Поделите:

Последње две године уместо озбиљних анализа и критика Владе Александра Вучића, појавиле су се псеудоанализе и псеудокритике које карактеришу, нимало случајне грешке. Наиме, протекле две године, постао је доминантан онај тип тумачења који из фокуса анализе, и из фокуса перцепције јавности, избацује полидетерминистички скуп фактора који одређује политику у свим њеним аспектима, а у фокусу те исте перцепције оставља само једну личност – личност премијера српске владе.

Овај тип тумачења, такође, карактерише не само фокусирање на једну личност, него истовремено и квалификовање те личности као негативне то јест као диктаторске, аутократске, деспотске, то јест, на делу је њена делегитимација. Имплицитна порука, инкорпорирана у овом моделу тумачења, јесте да смена диктатора значи аутоматско решење свих проблема. Другим речима, сам модел је дубоко манипулативан.

Имајући у виду сложеност српске политике, с правом га можемо сматрати псеудосоциолошким и он се периодично појављује у новијој српској политичкој историји. Био је доминантан током владавине Слободана Милошевића, затим пре атентата на премијера Зорана Ђинђића, а његов тренутни објекат је Александар Вучић.

Јасно је да овај модел тумачења, тренутно, артикулише гласове оних политичких снага који су губитници избора из 2012. године и 2014. године. Политика 2000 – 2012. сведена на пројекте као што су: „суочавање с прошлошћу“, „суочавање с одговорношћу Србије за ратове на простору бивше СФРЈ“, „деконтаминација Србије“, „критика српског национализма“, затим на економску политику после које је Србија постала олупина и земља пред банкротом, пуну кризу легитимитета доживела је 2008. године. Но, помоћу маркетиншких трикова, успела је да се продужи све до 2012. Њен слом делимично је угрозио привилегије и финансијске интересе партократске класе формиране током претходних 12 година. Ипак, упркос бесу и незадовољству, које је ова класа осетила након избора 2012. године, у том периоду још увек нема оштрих напада на Александра Вучића. Напротив, неки га чак хвале и пореде с Винстоном Черчилом.

Оштри напади појављују се када он постаје премијер. Легитимитет премијера доведен је у питање с два аспекта. Прво, доведен је у питање демократски карактер владе и самог премијера. Сви аналитичари, чији текстови артикулишу гласове већег броја актера српске политике чији су финансијски интереси и привилегије угрожени, тврде да је Александар Вучић диктатор који контролише све институције и целокупно српско друштво. Тезу да је актуелни премијер диктатор, између осталог, поткрепљују причом о медијима над којима наводно постоји тотална контрола. И о тој цензури и контроли, парадоксално, непрекидно пишу управо они који су стално присутни у медијима. Заиста, смешно!

Друго, легитимитет премијера доведен је у питање с аспекта патриотизма, односно, проглашењем ове личности националним издајником. Актер овог процеса делегитимације био је онај део политичких снага који сам себе назива патриотским и русофилским блоком. Да ствар буде парадоксалнија, теза да је велеиздајник постаје фреквентна управо у данима када је одбачена британска резолуција о Сребреници, када је спречен улазак Kосова у Унеско, када је Владимир Путин посетио Београд и када су потписани бројни уговори с Руском федерацијом и Kином. Зар никоме није било ни мало чудно што подизање нивоа сарадње Србије с Русијом, русофилски блок није дочекао аплаузима, похвалама? Верујем да би уместо ригидног конструктивнији приступ „патриотског“ блока имао и по њих позитивне политичке ефекте.

Две године у фокусу анализа био је само Вучић. По нашим аналитичарима из „демократског“ и „патриотског“ блока, он је диктатор и велеиздајник. Обадве тезе је лако могуће оповргнути. Но, битна су два питања. Зашто је у фокусу анализе и перцепције само Вучић? Друго: Зашто је тај процес делегитимације био толико агресиван и, очигледно, добро синхронизован? На прво питање су могућа два одговора. Прво, СНС долази на власт у време када су све дисфункције система кулминирале, а економија била пред банкротом, (узгред, кад се Балкан поново суочава с својим сиромаштвом, а свет налази пред могућим светским ратом). Намера је политичких странака, које су управљале политичким процесима од 2000 – 2012 да се њихова улога у разарању земље што пре заборави, а сва одговорност и кривица за социјално и економско стање пребаци на СНС и на самог премијера. Други могући одговор се делимично поклапа с првим. Но, он у субјекте политике убраја не само политичке странке, него и медије, научне заједнице, ниже нивое власти (чију одговорност често заборављамо), крупне капиталисте, невладине организације као и стране обавештајне службе итд. У периодима када се сукоби, социјалне и политичке тензије и противречности заоштравају, или, на пример, када кулминира економска криза, персонализована делегитимација, као и пројекција кривице на једну личност у функцији је прикривања одговорности, за ту исту кризу, свих претходно наведених актера.

Зашто је процес делегитимације био толико агресиван и уочљиво синхронизован? Циљ је био је слабљење рејтинга СНС, унутрашње дезинтегрисање те странке, као и слабљење њене кохезивности. Другим речима није толико циљ изазивање избора колико дестабилизација и делегитимизација владе и премијера које политичке странке – губитници избора 2012. и 2014. године виде као шансу за повратак својих привилегија, али и као шансу за учествовање у процесу промене Устава Републике Србије. Имајући у виду суштину политике од 2000-2012, лако је претпоставити за какве промене устава би се ове странке залагале.

Лорна Штрбац

Данас

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here